Ljutnja u šetnji

Ijao, što sam bila besna. Kipćem, drhćem, brekćem, ukćem, ijao, da mi je došao ko pod dlan, ijao, bio bi to savršen dan.

Međutim, nije tako bilo. Spustim se, je l', da malo prošetam tu ljutnju, kad eto nje! Na mom se putu našla!

Ona ode, odem i ja. Još malo dublje, do rupe stignem. Iako sam čekala da neko izađe, niko nije izlazio, a da li je neko ušao, to već nisam primetila.

Ijao, što sam onda skočila, zemlja se zatresla. Kad, pazi, molim te, shvatim odjednom kuda treba da idem.

I krenem polako, da me ljutnja prođe.

Na brdašcetu sedi jedan što samo sebe gleda.

S druge strane nema nikoga, sedi on, sedim ja, a ona ljutnja udara nogom od zemlju.

Skočim, skočim da je uplašim, ali hej, nađem se usred šume. Pa šta ću sad?

A šuma neka jako ustalasana. Ne znam da l' da o tome pričam.

U njoj sve hoda i sve je nekako spremno da krene.

Jedno je drvo noge uvis diglo.

Drugo ima cipelu.

Treće ima kopito.

Evo, glavu na panj stavljam ako lažem, al' polako stavljam...

Jedno drvo mlati granama,

A jedno me tako šutnulo da sam iz šume ispala i letela skoro kao Supermen.

Ispratim ja ovaj kanal, i dođem do potoka,

Ijao što ne miriše cveće kraj potoka.

Ijao,  pa sad sam se setila. Na pogrešan sam potok stigla! Ijao, da l' i dalje o ovom da pričam? Pa nema smisla! Evo, zapanjena sam, i čudim se svim neverovatnim stvarima oko sebe. 

Pa je l'ti znaš gde sam ja došla? Na potok sam došla, a jedna se krava u reci kupa!  Kožu je skinula, u reci je valjda devojka postala. U bajkama mladić kožu uzme pa je onda u vatru baci, al' šta da radim ja sa kravljom kožom.

Od muke sam legla i u nebo gledala.

Tako sam valjda zaspala.

Kada sam ustala vidim sve sveže i čisto u meni

Ona koža nestala a na drveću neko ispleo niti od moga besa.

I čiča- miča gotova priča.  

Ali opet, da mi je neko samo obraz stavio pod dlan,

oh, bio bi to, po sto puta velim, sasvim savršen dan. 

Read more »

O prevodiocima i smislu

Biti prevodilac znači da nikada nisi u jednom prostoru, nikada nisi samo na zemlji. Uvek si između dva sveta, otadžbinskog i stranog. To su svetovi u kojima su uglavnom reči koje razumeš, atmosfere u kojima ti je svašta jasno i one u kojima postoje panična mesta jer poneki redovi gore, i stoga treba naći vodu za tu vatru: nekada treba dosta vremena da razumeš tu vatru. Onda dobiješ ili jedan cvet iz pepela ili neku nagorelu reč. Pošto si uvek negde između to znači da ta dva sveta dobro poznaješ (ali i treći prostor- onaj ''između''), da razumeš i strani i svoj jezik, i sva gramatička pravila.

Prevoditi to znači biti spreman da pričaš tako da te svako razume. To je jedno. Uspeh je kada tebe niko ne pomene, kada se priča o samom tekstu. Tebe, kao prevodioca, ostave u daljini. To je prostor u kom rade prevodioci. U tom prostoru ne misle puno na porodicu, jer od prevođenja teško može da se živi. Može ukoliko prevodiš desetine stranica dnevno, ako nemaš vikende, a vikendi i ne postoje, ne postoji ni Božić ni Uskrs. Međutim, to je i idealno stanje. Međutim, prevodilački posao kao servisna usluga, jer danas prevođenje to jeste, ima ozbiljne mane. Prevodiocu uvek nešto fali- ili ima nedostatak posla ili nedostatak vremena usled kratkih rokova. A kao drugo, u tim tekstovima koje prevodilac stvara ili uvek ima nečeg većeg, ili nečeg manjeg od originala. Prevodilac bi trebalo da razumeva autora teksta i da ulazi u njegova raspoloženja, da ih projektuje i u njima se kupa. Od svih stranica koje prođu kroz glavu prevodioca ostane trag pa se tako i u njegovoj glavi stvori jedan prostor. Tu postoje uvek jedne te iste misli koje se javljaju pri otvaranju novog pasusa na nekoj osmoj stranici, neki stalan  “deja vu”. Tuđe ideje se dugo nose u sebi, a nekad se desi da prevodilac zaboravi da nije smislio ideju čije reči zna.  Prevodilac koji se bavi pismenim prevođenjem (kao ja) mora da bude sam kada radi. Potrebna je koncentracija za razumevanje složenih tekstova, za analiziranje i odabir adekvatnih reči, a pored toga i rečnici. Simultano prevođenje podrazumeva audio slušanje jer se najčešće u prevodilačkoj kabini sluša druga osoba, njen govor brzo analizira i prevodi sa nekoliko sekundi kašnjenja. Konsekutivno prevođenje podrazumeva odsustvo rečnika i elektronike, a prevodilac prevodi kada druga osoba pravi predah. Sami prevodioci, ako žele da žive od svog posla, moraju da budu vrlo odlučni i da brzo donose odluke tako što brzo biraju reči, a uvek ih porede sa originalom. Često ih muče pitanja: da li je ton dobro izabran, da li je ideja dobro reprodukovana, kao i ritam ili stil. Međutim, iako ne deluje da različite terminologije zahtevaju visok stepen uživljavanja to nije tako. Tek kada se usvoji terminološki ton, prevodilac može da se opusti, a da li će boravljenje u jednom tonu prijati ili ne zavisi od same prirode i navika prevodioca.
Pored nekih dobrih strana ovog posla (posao može da se doživljava i realizuje iz nekoliko perspektiva, uglavnom prema izboru načina prevođenja) za prevodioce se inače kaže da brzo stare a umiru bez slave. Kao drugo, bave se uglavnom svim onim tekstovima koje nikada nisu planirali da publikuju. Kada bi prevodioci mogli uvek da se bave književnim tekstovima, njihov bi život bio mnogo lepši jer  ima puno neprevedene lepe literature a životi ljudi koji čitaju knjige bi bio i smisleniji i sadržajniji.
Bez književnosti ionako nema smisla. Eto, toliko o tome.

Read more »

Tako to ide

Negde visoko Kha, Po i Nan gledaju čega ima ispod oblaka.





































Nan se veseli šarenoj liniji koja se protegne i potom nestane.























Po se dugo zagleda u zatvorene linije koje formiraju kvadrate, trouglove, rombove i piramide.

Kha je krivio vrat posmatrajući žice, prave linije, grane i ptice na žicama.

Ispod njih,  skoro niko za to nije znao, dvokrilni par je posmatrao prolaznike.


























Jedna prolaznica je laticama šapnula: porasti i donesi čoveka sa oblaka

Kha nije voleo prolećnu kišu. 

Cvet je upio reči.

Read more »

Mermaid (2007)

Русалка

Alisa Titova živi sa majkom i bakom. Otac nepoznat. Majka radi u malenom dućanu; za to vreme baka se dugo ljulja u stolici a Alisa čeka oca da se vrati. Njih tri žive u malenoj kućici, a ispred kućice je more. I poslagane boce. Alisa želi da postane balerina. Čak, Alisa ume da skakuće na prstima. 

Dok odrasta uči kako da ispunjava želje.

Kada je porasla gledala je ljude iz telefona.

Kada je porasla jednom je plakala u krigli piva.

Alisa Titova je toliko retka da može biti nazvana i Mesečevom devojkom.

Izvanredan film koji je inspirisan bajkom ''Mala sirena'' Hans Kristijan Andersena. Atmosferu dovela do usijanja izuzetno talentovana Marija Šalaeva.

Film je za one koji umeju da uživaju u izmaštanim kadrovima, svetlosti i neobičnim ljudima koji se smeše. Kao treće, za sve one koji se ponekad pitaju da li će...

Film ‘’Sirena’’ je režirala Ana Melikjan i hvala joj.

Hvala i Georgiju.

Read more »

O zezanju (totalni obožavaoci totalne Srbije)

Moj dragi prijatelj često skita. Ode u razne zemlje, pa se u jednu vrati. Potom ponovo ode nekud. Kada sam ga prvi put videla puno je pisao, sedeo je za stolom, oblaci oko njega, a on piše. Tako je izgledalo. Jednom smo otišli u restoran.

''IVO?''

- Nije Ivo, već Ugo.  

Tokom večeri, pola je razgovora zapisao. U decembru je javio da sada ima 36 kompletiranih dnevnika. To je jako lepo, ali dragi prijatelj ume da se štedi i da piše kraća pisma. ''Ja nisam imao mhogo vreme ya tebe pisati...ja imam mnogo rad. Dobro sam. Sad je sam u Nemačkoj...Sve je u redu...’’

Moj dragi prijatelj je na doktorskim studijama. Takvog sam ga upoznala još pre 8 godina. On je ubeđen da ja sve o tome znam. Međutim, to uopšte nije tačno, i zato mogu o tome slobodno da pišem. Pre godinu dana je napisao ''I`m starting my doctoral thesis and of course it is about Serbia :)’’ Ovo priznanje me je malo šokiralo da budem iskrena.

Međutim, pre nekog vremena, sasvim odjednom i iznenada, dragi prijatelj mi je ponudio razne mogućnosti: zavirivanje u neke arhive u koje nikada ne moram lično da dođem, i nekako, iako nisam razmišljala da pišem o predelu u kom dragi prijatelj živi, osećam pod pritiskom da mu ponudu moram uzvratiti. Ono što dragi prijatelj ne prihvata da razume je da ja uopšte ne znam o čemu on piše. Uglavnom, prepiska oko teze se nastavila: ''Zdravo, I`m writing about Seria, as you know. Now I need articles or papers about the origin of serbs, in serbian, english... svejedno...just about entry of serbs in European civilization or east european orthodox civilization...as you know…could you reccomend me or send me anything about that?’’

Nije problem u pravopisu, ne! To nije poenta, moj prijatelj čak jako dobro zna esperanto, ja ga pratim koliko mogu, ali on je, u tom smislu, pravi čarobnjak. Usmeno?! Pa on je sposoban da rečenicu započne na engleskom, i da munjevito pređe na ruski, potom bugarski, a onda se zadrži na španskom, predlog  skoro uvek uzima iz nemačkog, natürlich... pardon, ne vredi da dalje pišem, ja ne znam tačno pravila esperanta. I pošto sam mu poslala sve linkove koje  može da koristi za pisanje svoje teze, kao i dostupne baze sa naučnim jedinicama na engleskom jeziku i nekim slovenskim, dragi prijatelj stabilnim tonom nastavlja da šalje poruke: ''Now i am studying Stephan Nemania and his sons I Nemanjić (Prvovenčani) and Rastko (sveti Sava) with historians Teodosije, Nemanjić...in relation with byzantines..very interesting meet Serbian history again...cao’’

I nakon pokušaja da ispitam koja je to tačno tema o Srbiji, koji period obuhvata, koju problematiku, koju, nedajbože, hipotezu zastupa, on se već javlja: ''In the meantime, I am working on a thesis about Serbia, as you know....Can you recommend me any book about that...as independant as possible..’’ A nekoliko dana kasnije i molbu da odem do gradske biblioteke kako bih našla: ‘’Check page or pages exactly about "Toma Аrhiđakon". Enciklopedija Jugoslavie 8. Srbija-Ž. Nr. 4040, hvala ipak...’’

Potom se neko vreme nismo dopisivali jer nisam imala dovoljno informacija. Međutim, kako vreme prolazi shvatam da je moj prijatelj prava stena. U novom mejlu stoji: ‘’My doctoral thesis of course is about Serbia :) So, I would like ask for you about things, articles about the new situation with  Nikolić, the relations wit EU..etc, even in serbian, of course...’’ U novom pokušaju da razjasnim situaciju, pitala sam ga da li je pročitao sve ponuđene informacije, da li bi mogao da bude malo konkretniji, međutim, pored srdačne zahvalnosti novi odgovor nije bio znatno drugačiji: ‘’I`m writing about Serbia, as you know. I`m fan of Yugoslavia too (in fact there is a poster about former Yugoslavia in my room...Of course, I`m fan too of Yugoslavia Basketball team in eighties...and 90's a little.’’

Trebalo bi da mu odgovorim. Ali ne znam šta da mu opet pišem. Možda o fudbalu, Novaku Đokoviću, zlatiborskoj pršuti ili sjeničkom siru…međutim, plašim se da ne ode mnogo u širinu. 

A kao drugo, možda se dragi prijatelj sve vreme zeza, i misli da sam totalno opsednuta Srbijom, pa me teši idejom da mu je baš sve interesantno. 

Read more »

Meh Talenti

Dan je mogao da se prespava.
Mogli su se jesti kolači ili ostaci torte.
Moglo se otići na klupu ili se nekome trećem javiti.
Međutim, slučaj se desio, Meh Fest se stvorio a Boka
se osmehnula.

Fest je  trajao dva dana (16. i 17. mart).
Bilo je XV kategorija strahovitih talenata.

Sledi kratak prikaz IV kategorije, usviravanja i takmičarskog dela, u kojoj je prvu prvu nagradu osvojio
mladi i izuzetno talentovani izvođač koji je na kraju svirao numeru Jevgenij Derbenka-Moskovski taksista.
Publika je glasno ispustila jedno zapanjeno ''oh''.

Read more »

I never said I was deep

Ne znam da li će Adrian Mole u nekom svom novom dnevniku pomenuti Jarvis Cocker-a, bar iz tog razloga što je nekada putovao u Sheffild. Zapravo je, kada se zamisliš, stvarno čudno da  Sue Townsend nije pomenula Jarvisa, ali o tome neki drugi put. Zapravo, kada se zamisliš, ja sve ovo kobajagi pričam.

Iako je album Further Complications izašao u javnost pre nekoliko godina, jedna pesma posebno opseda moju sestru, a ja, kao sestra, moram i o tome da razmišljam. Iako sam joj nekoliko puta rekla da je pesma apsolutni hit i da je sasvim genijalna, iz nedelje u nedelju mi usput dobaci: slušam Jarvisa, pesma je takav hit!




Kratak  off:

-S obzirom na to da sam još u osnovnoj školi naučila osnove astrologije, jer se nije retko dešavalo da nakon rečenice- imala sam pismeni, sestra kaže: Saturn ti je retrogradan, i onda uvek otvori neku knjigu, a u tim prilikama je uvek imala po neku knjigu u ruci; iz tog razloga, a i nekih koji nisu astrološke prirode, jako se zamislim nad svime što moja sestra kaže.-

Već nekih pola godine bar nekoliko puta sedmično pustim famoznu pesmu: I never said I was deep.

Uvek se poistovetim sa Jarvisom kada kaže ‘’I never said that I was clever’’, osećam empatiju kada izgovori: "My morality is shabby, my behavior unacceptable’’, nasmejem se kada otpeva stih ‘’And if you're waiting to find what's going on in my mind, you could be waiting forever’’ a potom mi malo podigne pritisak dok se samokritikuje ali to traje do momenta u kom izjavi: "No, I'm not looking for a relationship-- just a willing receptacle."

Za kraj, mogu samo da kažem : slušam Jarvisa, pesma je takav hit!

Dakle, I never said I was deep, but I am profoundly shallow

Read more »

Barbara (2012)

Tokom osamdesetih godina XX veka Doktorka Vulf (Nina Hoss) radi na prestižnoj klinici u Istočnom Berlinu. Podnosi zahtev za napuštanje zemlje, i stoga je vlasti kažnjavaju i prebacuju u provinciju, a potom neprestano prate.

U provinciji, malom okrugu kraj Baltičkog mora, upoznaje lekara André Reiser (Ronald Zehrefd).

Doktor André se zaljubljuje u Barbaru koja je lepa, krhka i jaka, ljubiteljka klasične muzike, mrziteljka  politike, koja ume da zakrpi gumu na biciklu a Jorgu kaže: Ovde čovek ne može biti sretan.

Barbarin ljubavnik Jorg živi u Zapadnoj Nemačkoj, povremeno dolazi da je vidi i pripremaju plan za Barbarin beg.

U međuvremenu, ona strpljivo čeka i neguje pacijente u okružnoj bolnici. Jednoj Steli noću čita priče.

U danima u kojima čeka momenat bekstva, svakodnevno viđa doktora Andréa.

Jednog dana doktora nije bilo u bolnici. Našla ga je na drugom mestu a on joj je poklonio jednu knjigu Turgenjeva. 

Približava se momenat bekstva a onda 

neko odlazi u Zapadnu Nemačku, a neko sa zapadne strane doktora Andrea seda na stolicu.

Vrlo senzibilan i delikatan film koji je režirao Christian Petzold.

Pored otvaranja i zatvaranja ličnih svetova u pričama i mimici, film poseduje i interesantnu kombinaciju zatvorenog i otvorenog prostora.  

Kadrovi su uvek nešto bliži i manji u odnosu na one skandinavske i savršene.

Izuzetno teška tema ispričana neobično lako.

Stoga, ovaj film ne može u sebi da sadrži druge odrednice osim:

Snažan i čudesno lagan.

Read more »

Vizije, harmonika, klasika

Naša draga i lepa Boka svira žestoko i hoće da kaže šta je sve dobro. Tako sam saznala da divno sviraju Viatcheslav Semionov, Yuri Shiskhin, Petar Ralčev, Jovan Pavlović i mnogi drugi.

Ne tako davno je mladi kompozitor sastavio jednu apsolutno fenomenalnu kompoziciju za jednu Harmoniku, a u kompoziciju je uveo i dve Violine, Violu i Violončelo i jedan Kontrabas, a onda je nekoliko instrumenata pomnožio.

Kompoziciju je smislio Matjaž Predanič, koji najčešće svira u Sloveniji, a izuzetni solist je Mirko Jevtović.

VIZIJE

Za hromatsku harmoniku (dugmetaru) i gudački orkestar

Read more »

Ludaktor- vlasnik beskućnih misli

Jedan ludaktor je izgubio daske po putu.

Sada ih traži, skuplja i povezuje.

Do tada, jedan momak pevuši, jedna devojka iza mene pevuši, oboje imaju slušalice i ne čuju stihove koje slučajno, melodijom poneti, šapuću. Da su se slušali, bila bi to ljubav veka.

***

U međuvremenu se desilo da je jedan čovek ovako rekao: ozbiljno se ja bavim naukom. A čime se vi to bavite?, pitala sam ga u međuvremenu. Pa vidiš, ja ulazim u pragove neurotransmitera- odmah mi je odgovorio. Mislite bez tehničkih pomagala? Mislim bez tehničkih pomagala. Mislite na svakom delu planete? Mislim, da, na svakom delu planete. A zašto? Čovek ućuti pa kaže: šaljem poruke. Mislite?- I tu klimnem glavom na gore. Da!- viknu čovek, ali i dalje sve u tišini. I šta kažete, kosmos je neviđena stvar?, pitam sa rukom na usnama. Kaže: ja sam stigao do petnaeste dimenzije. Do petnaeste?- pitam i polako kuckam prstima po stolu. Pa dobro, stigao sam do četrnaeste kosmičke dimenzije, nisam smeo u petnaestu da ulazim. O čemu je osma?- pitam bezradosno. Osma je o nastanku života, poznatog sveta, rasipanju i uništenju sveta- kaže čovek sa brkovima i bradom. Mislite na dinosauruse i tehniku? Da, na to mislim. O čemu je deveta? Čovek tu postade još malo tiši i malo se nagnuo ka mojoj ruci u kojoj nije bilo mikrofona:  O spajanju tehnike i nauke, tj. nauke i veronauke. Sad, nije važno da li sam ja gledala u prozore ili ivice prozora ili sam gledala u oljuštenu drvenariju, ali sam mu rekla, baš ovako: Vi mislite da je to moguće? Molim Vas, ako ste planirali da pričate o Mesecu, izbacite to još sada. Čovek je ustao, otišao do kraja zelene klupe i kao da se presabirao da nešto nije pogrešio, računao je.

***

Ne znam da li su ti već javili-ima tih beskućnih misli, što oko mene, oko tebe lete. Traže mesto da se nastane. Da se o njima piše, ozbiljno, ozbiljno! Ako se sa njima pozdraviš, pustiće te teško. Tako se postaje ozbiljan čovek, bespovratno ozbiljan hod vodi u bezradosne dubine, gde više nije bitna boja koraka, o tome se ne misli. Zato samo posvedoči da ih ima, ne pozdravljaj se sa svima.

Ako ih pozdraviš, možda ti dođe Greticin san u snove jer i snovi kruže.

***

Greta je legla na krevet. Gledala je u zid. U plafon. U zvezde na plafonu.

I eto, dva puta je protresla nogom, i našla se u starom pozorištu.

Dobar dan, (gomilu misli kao konce balona koji ne lete drži gospođa riđe kose u crnoj haljini koja nas pozdravlja). Evo, reći ću vam: Dve mlade glumice šetaju, to Greta sada gleda, šetaju ćutke, ona ne čuje da li lepotice pričaju, ali shvata da daju omaž nekoj avangardnoj glumici. Greta se sada nalazi na većoj visini i čuje govor, njihove rečenice iz neimenovanih filmova. Greta vidi da one tako lepe i slobodne šetaju, drže se za ruke i skaču u vodu. Greta pomišlja da ispod tog mosta sigurno ima oštrih ivica, Greta je zbog nečega oprezna- uverava nas pokazivačica Gretinog sna- ali one skaču, drže se za ruke i skaču, i Greta shvata da je nebitno odavanje počasti toj glumici. Greta ih sada gleda kako izlaze iz vode i nastavljaju da se drže za ruke i hodaju. Potom se jedna scena osvetljava, vidite?, to je prostor u podnožju šume koji je obasjan ružičastom svetlošću a na sceni je ona avangardna stara glumica. Greta se pita šta će ona izvesti: sigurno dramu?, ali gospođa je u kostimu, vidi se njen brushalter, jak i čvrst, crn. I malo stomaka i potom sve je crno, sve sa mašnom u kosi. Glumica imitira foku, i juri po sceni kao foka, foka! Sve u krug. Greta se plaši te brzine, evo je skupila svoja kolena, evo sada misli: šta je sa kolenima i stomakom te glumice? Da li je sve pocrvenelo? Međutim, Greta vidi da nije i da glumica može tako da se kreće jer je gospođa glumica poznata i slavna. Potom se osvetljava nova scena iznad prethodne, vidite? Na sceni je muškarac koji sedi raširenih nogu. Ima haljinicu crne boje i sokne, cipele i masnu kosu, i sav je u kostimu devojčice, ima kosu na paž, vidite?, i smeje se i pljeska rukama… i smeje se tako ružno da Greta ne zna da li se on glumici divi ili  se svima ruga. U Greticinoj glavi postaje bučno, onaj neprijatni čovek se još glasnije i još brže smeje, toliko brzo da se Greta sasvim isprepadala, eto sad će Greta da se probudi a ja moram putovati dalje. Zbogom!, dobacuje voditeljica snova otresajući pepeo koji je pao sa muštikle na crnu haljinu i ustaje povlačeći balone po podu.

***

Čovek tamno smeđe kose u pidžami i bade mantilu priča: A ovako nema šanse? Bilo je ranije prostora za promenu ali mi nismo umeli da reagujemo, nismo čak ni znali da se zeleno može izbrisati gumicom, da tako kažem, nismo slutili brzinu promena, kao ni to da će brzina postati takav hit. Da smo znali, mi bismo drugačije postupili.  Ali gledaj, dragi moj, pogledaj moje ruke, i pogledaj sve nas ovde u redu. Mi smo deformisani. Mene lekar neće da pogleda, a valjda sam i ja neki doktor nauka, nisam medicine ali sam građevine, meni fale dve godine do penzije, a ja nemam da uplaćujem, imam taj artritis. Pogledaj moje ruke!

Na to, nešto mlađi sedi čovek u jakni sa gomilom papira mu kaže da je imao saobraćajnu nesreću davno: Vidim, ali znate, meni je ostala žica u glavi. Rekli su, ja sam tada bio mlad, rekli su mi da mogu u penziju, imao sam saobraćajnu nesreću, znate, i mogao sam da budem mladi invalid. A ja, imao sam tridesetak godina, bilo me je sramota od nerada, strahovao sam da se takav nikada neću oženiti i nisam prihvatio. A sada, sve je to počelo da uzima maha. Sada me šalju na preglede, idi tamo, idi tamo, i evo me, krećem se, sutra idem na neki konzilijum, ja ne znam ni koji je po redu. Eto mene je tada bilo sram. A sada mi ne daju penziju a koliko razumem treba manje da se krećem. Bio sam budala....

***

Sela sam, podigla noge, doduše ja i ne znam ko još putuje, vetar ne prestaje da duva, krenula sam da se vratim pa da pođem... vidim devojku koja bi lako mogla da se zove Greta, a Greta se u grču pritisla uz prozor, glava joj poskakuje uz staklo, glava je boli, ali Greta ne uzdiše. Iza nje sedi čovek sa bradom i brkovima i broji nešto na prste. Dva čoveka sa leve strane sede i pričaju. Jedan ima nakostrešen čuperak pa deluje kao da mu žica viri iz glave a drugi objašnjava šakama, maše poput dirigenta, mada neuravnoteženo, čini se da mu šake idu prema spolja. Dve gospođe u crnom sede skupa, mirišu na duvan, izgledaju kao da su glumice, a jedan ludaktor je izgubio daske po putu. Sada ih traži, skuplja i povezuje.

Do tada, jedan momak pevuši, jedna devojka iza mene pevuši, oboje imaju slušalice i ne čuju stihove koje slučajno, melodijom poneti, šapuću. Da su se slušali, bila bi to ljubav veka.

 ***

Izmišljam, naravno da izmišljam

istoriju putnika koji sede oko mene.
Ali već mi je naznačeno u mimohodu, 

da kada sediš u Gretinoj blizini, 

a ona se čudno izvijala ranije, 

poput onih trava u vodi, nemo,  

ona je plesala, u tišini plesala 

i tom plesu kao da kraja nije bilo,

a bilo je, jer je Gretica počela ozbiljno 

da grli i mrzi sve beskućne misli,

da ih hrani i pazi i naziva svojima, 

prestala je da pleše, da, 

desi se kada si u njenoj blizini

da tada osetiš umor Gretine radosti 
zbog duge nepokretnosti u stajanju,

potom zaspiš i odjednom si u
starom pozorištu.

Read more »

Beasts of the Southern Wild (2012) & Unchained Django (2012)

Beasts of the Southern Wild (2012)

Devojčica se ne zove Amanda ili Sam, već Hushpuppy (sjajna šestogodišnja Quvenzhané Wallis). Voli životinje, ponekad ih sluša kako dišu, doziva majku u noći, a majka se ne oglašava. Živi sa ocem, kog voli i koji nju voli, a otac je bolestan i često je ljut. Žive u naselju zvanom "Bathtub" u Lujzijani. Ovo može da znači da je ona heroina bajke, ali u Lujzijani ljudi, u stvarnosti, žive u komunama i uče decu kako da prežive, da se oslanjaju na sebe, pri čemu ne očekuju pomoć države.

U tom naselju ima puno lima, starih dasaka, života koji deluje kao čista improvizacija u poređenju sa svetom visoke tehnologije i širokih bulevara. Hushpuppy sa drugom decom ide u školicu gde ih jedna Miss Bathsheba uči kako da prežive, pokazuje im šta je sve jestivo, a Hushpuppy saznaje kakvi su crteži postojali na zidovima pećina koje su naučnici otkrili, a onda i da su životinje na crtežima zapravo turevi  (tur je izumrla vrsta goveda; u filmu liči na divlju svinju).

Jednoga dana dolazi velika oluja.

Jednoga dana turevi stižu do devojčice, a ona shvata da imaju nešto zajedničko.

Misli o tome šta će sve jednoga dana naučnici pronaći kada budu otkrivali njen svet.

***

Vrlo emotivan film sa izuzetnim umetničko- fotografskim kadrovima.

Sa puno poezije po ćoškovima siromaštva.

Sa mislima i slikama koje te zapanje, dirnu

a na kraju ostaneš bez reči.

Ovaj delikatni film je režirao Benh Zeitlin koji je pored Lucy Alibar potpisao scenario.

Dakle, “Once there was a Hushpuppy”

                                                                   Hvala Tanji na preporuci.

Unchained Django (2012)

Bio jedan Đango (Jamie Foxx), lep, pametan i dobar. U noći ga je sreo dr Šulc (Christoph Waltz), jedan poseban evropljanin, emigrant iz Nemačke, poznavalac nemačkog i engleskog jezika, lovac na ucenjene glave koji je poveo Đanga da mu pomogne da pronađe braću Brittle. Đango je voleo lepu Brunhildu (Kerry Washington) i to je rekao dr Šulcu. Brunhilda je živela neznano gde, znalo se da govori dva jezika. 

Potom Đango i dr Šulc odlaze ka brutalnom i, na prvi pogled, šarmantnom Kelvin Kendiju (Leonardo DiCaprio), koji je vlasnik Kendilenda, mesta u kom se muški robovi bore jedan protiv drugog a ropkinje su prisiljene na prostituciju. Šta se sve dalje dešava, to treba pogledati.

Ovaj film je kompleksan i izuzetan na mnogo nivoa, izrazito je kulturološko- istorijske prirode: prikazuje se istorija crnačkog ropstva, potom razvoj prihvatanja Afroamerikanaca uz konstantno podsećanje na kolektivno sećanje/ osećanje spram rasizma i to sa obe linije: spolja i iznutra. Ono što je drugačije u odnosu na ''holivudski ugao'' je dostojanstveno predstavljanje Afroamerikanca koji uzima sudbinu u svoje ruke, koji je junak Juga a biva pozicioniran u sam centar, prvenstveno stoga što situaciju rešava na američki način. Priča ima bizarne momente, a odnosi između likova su u ovom filmu pomalo čudni, posebno odnos koji ima Kelvin Kendi sa svojim crnim slugom Stivenom (Semjuel L. Džekson). U ovom filmu se prepliće kako potraga za slobodom i nezavisnošću sa hrpom okrutnosti i brutalnosti, tako i dostojanstvenost sa servilnošću, prefinjenost sa sirovošću, psihofizička ograničenja sa odbacivanjem mentalnih okova.

Uz sve ovo, priču prati puno fantastične muzike.

Ovaj stoprocentno izuzetni film je režirao Kventin Tarantino, koji je i napisao scenario.

Read more »