O prevodiocima i smislu

Biti prevodilac znači da nikada nisi u jednom prostoru, nikada nisi samo na zemlji. Uvek si između dva sveta, otadžbinskog i stranog. To su svetovi u kojima su uglavnom reči koje razumeš, atmosfere u kojima ti je svašta jasno i one u kojima postoje panična mesta jer poneki redovi gore, i stoga treba naći vodu za tu vatru: nekada treba dosta vremena da razumeš tu vatru. Onda dobiješ ili jedan cvet iz pepela ili neku nagorelu reč. Pošto si uvek negde između to znači da ta dva sveta dobro poznaješ (ali i treći prostor- onaj ''između''), da razumeš i strani i svoj jezik, i sva gramatička pravila.

Prevoditi to znači biti spreman da pričaš tako da te svako razume. To je jedno. Uspeh je kada tebe niko ne pomene, kada se priča o samom tekstu. Tebe, kao prevodioca, ostave u daljini. To je prostor u kom rade prevodioci. U tom prostoru ne misle puno na porodicu, jer od prevođenja teško može da se živi. Može ukoliko prevodiš desetine stranica dnevno, ako nemaš vikende, a vikendi i ne postoje, ne postoji ni Božić ni Uskrs. Međutim, to je i idealno stanje. Međutim, prevodilački posao kao servisna usluga, jer danas prevođenje to jeste, ima ozbiljne mane. Prevodiocu uvek nešto fali- ili ima nedostatak posla ili nedostatak vremena usled kratkih rokova. A kao drugo, u tim tekstovima koje prevodilac stvara ili uvek ima nečeg većeg, ili nečeg manjeg od originala. Prevodilac bi trebalo da razumeva autora teksta i da ulazi u njegova raspoloženja, da ih projektuje i u njima se kupa. Od svih stranica koje prođu kroz glavu prevodioca ostane trag pa se tako i u njegovoj glavi stvori jedan prostor. Tu postoje uvek jedne te iste misli koje se javljaju pri otvaranju novog pasusa na nekoj osmoj stranici, neki stalan  “deja vu”. Tuđe ideje se dugo nose u sebi, a nekad se desi da prevodilac zaboravi da nije smislio ideju čije reči zna.  Prevodilac koji se bavi pismenim prevođenjem (kao ja) mora da bude sam kada radi. Potrebna je koncentracija za razumevanje složenih tekstova, za analiziranje i odabir adekvatnih reči, a pored toga i rečnici. Simultano prevođenje podrazumeva audio slušanje jer se najčešće u prevodilačkoj kabini sluša druga osoba, njen govor brzo analizira i prevodi sa nekoliko sekundi kašnjenja. Konsekutivno prevođenje podrazumeva odsustvo rečnika i elektronike, a prevodilac prevodi kada druga osoba pravi predah. Sami prevodioci, ako žele da žive od svog posla, moraju da budu vrlo odlučni i da brzo donose odluke tako što brzo biraju reči, a uvek ih porede sa originalom. Često ih muče pitanja: da li je ton dobro izabran, da li je ideja dobro reprodukovana, kao i ritam ili stil. Međutim, iako ne deluje da različite terminologije zahtevaju visok stepen uživljavanja to nije tako. Tek kada se usvoji terminološki ton, prevodilac može da se opusti, a da li će boravljenje u jednom tonu prijati ili ne zavisi od same prirode i navika prevodioca.
Pored nekih dobrih strana ovog posla (posao može da se doživljava i realizuje iz nekoliko perspektiva, uglavnom prema izboru načina prevođenja) za prevodioce se inače kaže da brzo stare a umiru bez slave. Kao drugo, bave se uglavnom svim onim tekstovima koje nikada nisu planirali da publikuju. Kada bi prevodioci mogli uvek da se bave književnim tekstovima, njihov bi život bio mnogo lepši jer  ima puno neprevedene lepe literature a životi ljudi koji čitaju knjige bi bio i smisleniji i sadržajniji.
Bez književnosti ionako nema smisla. Eto, toliko o tome.

Read more »

Razgranati identiteti

U šumi- šuma stabala. U šumi, šuma priča. Kraj šume sipi kiša. U brdu malenom gde su jagode nekada rasle, tamo na desno stoji bela breskva a sasvim desno je polje oraha, šljiva i priča. Za početak, ako osećaš protivrečnost u svojim uverenjima, dobro je da odeš, prvo, na levu stranu, sasvim u levo, gde je polje primarnih iskustava. 

Približi se. Pogledaj ono stablo. To sam ja. Pokušala sam biti nevidljiva, odlazila sam u radnju i nikome se nisam javljala. Kada sam nestala sa ulica grada u kome nisam htela da dišem, neko je majci rekao: ona je zatvorska službenica zapravo?

Tako nevidljiva, mislila sam o drugim stvarima. O talentu za unošenje u svaku priču. O dugom povraćanju za ono bez duha. Jednom sam čak upala na neki prijem. Mnogi su sedeli oko stola, uzeli su viljuške, potom su uzeli noževe, i seckali mesa u ćutnji. Tada sam shvatila gradaciju alijenacije. Jednom je prijem bio u mojoj glavi. Dva Arapina su sišla sa kamile i pitala me kako se usuđujem biti toliko drska da ih nijednom za četrnaest godina ne pozdravim. Kada je reč o identititetu, pogledala me kamila, prvo se mora duboko zagledati u alternitet a onda u alijenaciju. 

Identitet je promenljiva struktura. Menja se sa kišom. Sa šetnjom u društvu po kiši. Rešava se i redefiniše u interakciji i stalnom pregovoranju sa knjigama, ljudima, sobom. Ja nisam dve. Ja nisam mi. Ali nas je dve koje ličimo. Jednom smo se šetale, pričale o knjigama. Protresli su nas isti autori. Drhtale smo misleći na sve knjige koje nikada nećemo videti. Ne, već smo nehrabre i time nepotrešene. Ona je moj unutrašnji glas, a ja sam njen. Tek kada razgovaramo uspemo da shvatimo šta nam se dešava.

Ja sama samcita mogu da se zagledam duboko. Mogu da odem daleko. Da prepoznam  poroznost granica. Nekada me privuče tuđa snaga. Posebno snaga koja može biti snaga centra, ali se svojim izborima našla na margini. Tek zaustavljena na obali, u pokušaju da razumem tuđu, uspem da shvatim svoju. 

Opasnost od zaboravljanja stalno preti da poplavi sve velike površine vremena i prisiljava da one veze između izgrađenih delova sveta ostanu otvorene. Otuđenje od vlastitih predstava iz prethodnih faza ugrožava integritet.

Ako se u kolektivno življenoj memoriji ne poštuju lični rituali, nastali u vremenskim uslovima, dolazi do destabilizacije fiksnih tačaka, a suživot ostaje osuđen na praćenje otkucaja časovnika.

jer identitet se ne kupuje u radnji.

niti posuđuje iz reklama.

Eto, to je rešeno. Ali imam još fotografija i treba nešto da ubacim. Improvizovanje je deo otkrivanja. Ko otkriva? Ljudi.  Svugde ima Ljudi. Smeju se. Plaču. Nekada govore jezicima izgubljenih ptica. Hrabre. Misaono gravitiraju, emotivno migriraju, amplitudno, jer su posve nelinearni.

Mrze ograničenja, poput Strele hteli bi na drugu obalu, hteli bi u sebi ''bezobalnu povjest njemačke filozofije'', hteli bi da im niko ne krši grane, a ako pokuša videće golo srce, nema šta drugo.

Samo je jedna stvar jedincata i nenadoknadiva u svemiru: to je ja, rekao je Vladan Desnica.  

Ne postoji nikada jednom do kraja življen identitet. Čovek skida slojeve. Otkriva sebe. Fludian je i promenljiv, razgranat. Identitet koji imaš u snovima je verovatno katkad sličan onom kada šetaš ispod breza ili je sam breza. Moj je ona bela breskva. Listovi joj trepere. 

  

Read more »

Junak i margina

Život u Srbiji nije ni lak ni jednostavan i zahteva veliku snagu. Moraš da imaš jake nerve i ako imaš i ako nemaš posao. Moraš u nešto da veruješ, a teško je danas verovati u kontinuitetu.

Ako slučajno moraš da imaš konakt sa nehumanom birokratijom, dobro je da na papir zapišeš da će se to završiti i da će se tvoj život nastaviti. Papir treba da nosiš sa sobom i da ga gledaš kad god ti je mučno. Ako treba i 20 puta, i veruj u napisano. Za bilo šta što je vezano za administraciju za početak je potreban bar jedan formular. Službenik razgovor počinje sa:
Popunite formular.
Koji formular?
Piše na šalteru.
Ima deset obaveštenja, koji formular? Gde da ga nađem?
Ima u Službenom glasniku, pošti.
Imate li vi?
Imamo. (?!)

U čekaonicama nešto čekaš ili popunjavaš formulare. U normalnom životu i zaboraviš da one i oni postoje, međutim, kada si u čekaonicama, a u Srbiji si, treba da budeš svestan potencijalnog gustog dima i trenutno pojavljive vatre (zabrana pušenja je zakonski regulisana.)
Eto, kako živimo- rekla je nevino neka žena koja je pre nekih godina promenila zemlju i komšije.
Od te rečenice je u čekaonici izbio verbalni požar između ‘žutih’ i ostalih. Na kraju je svađa buktala samo oko pitanja Mladićeve izdaje i lojalnosti. (?!)
Pa šta, i drugi su ubijali. On je junak i spasao nas je.
Aman, čoveče, čuješ li ti sebe?

U ambulantama nije ništa drugačije.
Oprostite, da li dugo čekate?
Vi mladi ništa ne možete da čekate. Samo se drogirate.
Je l' vi to meni kažete?
Svi ste vi mladi ludi. Zaveo vas Čeda. A šta ćete kad ne budete imali za drogu?
Znate šta, vi ste stariji od mene, a ja od vas ne tražim da preuzmete odgovornost za to drogiranje mladih.

Samo da dočekam da čekaonicu napustim. I ambulantu...tu atmosferu u kojoj kao da silovanju prisustvuješ. I mislim, ako država već postoji, onda je to stoga što ti prenosiš jedan deo svoje slobode na drugog, a taj drugi treba kao od nečega da te štiti, tako je u osnovi moderne države, međutim, taj drugi te šutira sve u 16 i na bilbordima-uoči -izbora piše: znaš zašto ili istina.  (?!) Da sam juče rođena sigurno bih se jako veselila obećanjima da poslovi više neće biti dodeljivani po političkoj osnovi, kako Dinkić navodi u okviru kampanje Ujedinjeni regioni (k'o Emirati, Američke države (?!)) kojom planira da osvoji i onu ciljnu grupu Beograđana kojima je muka od pridošlica koje su navrle u Beograd a tu i našle posao (jedan od oksimorona u okviru kampanje Ujedinjeni je i rasterećenje Beograda ili stručnjaci- dođoši marš, stručnost više nije na prvom mestu); da dolazi vreme Poslova, investicija i sigurnosti, u šta Tadić na jednom bilbordu uverava neku babu a baba širi ruke… Da sam spavala deset godina pa da se sad budim možda bih poverovala. Svi ti ljudi koji su zajednički ujebavali zbilju i fantaziju, opet kreću da pljuju minule godine i obećavaju da će stvari od sada stajati drugačije i da se ništa zapravo nije ni desilo. Na taj način tretiraju i građane i seljane kao potpuno udrogirane idiote spremne za bilo kakvu objavu koja će u nekom sutra, jer i sutra je dan, postati istina. Izbor za bolji život, kaže opet Tadić, koji bolji život, pitam se, za 127. reprizu istoimene serije? I na kraju, radikali i mutanti- radikali kažu Biram Srbiju, Pokrenimo Srbiju, devojku koju niko neće a koja je imala 126 propalih veza i nikad se nije udala, a htela je strasno.

Nekada se dešava obratno, nekada čovek izabere da se nađe na margini, da imigrira u unutrašnjost, to ne mora nužno da znači involuiranje u ljudskom smislu ili degradaciju, nekada je to način da se preživi u skladu sa ličnim uverenjima. Marginalnost, u tom slučaju, postaje obeležje identiteta.  

U svom malenom životu možeš da izabereš da li ćeš biti čovek ili crv. Biti Čovek danas to dođe kao biti junak. A biti crv, recimo, to je biti neka vrsta operatera koji zove u 18: 57 da reklamira neku firmu;  biti publika u nekom ''šou-ju'' ili ''šou-vu''; biti političar... Uglavnom, crva ima u raznim profesijama i jako brzo napreduju. Parazitske ideje se onda šire i oni koji imaju kapacitet da uhvate parazitirajuću frekvenciju prihvataju sadržaj i stvaraju larve. U nekoj ambulanti, čekaonici, tržnici stvara se adekvatana klima za nalaženje prelaznog domaćina jer to je neutralan teren posebno pogodan za napad na neki nezaraženi element.














Distanca postaje ‘’najbolji drug’’, želja ili potreba, lična i duboka, da se ostane ni napolju ni unutra, a predstavlja i mogućnost da se po potrebi uđe ili izađe iz nečega. Na taj način, granica može da se shvati i kao ‘’pomerenost’’, neopredeljenost, ‘’greška u podudaranju i usaglašenosti između strana, vrsta nesklada između dva polja, koja se ne mogu meriti istim metrom.’’ Ovaj prostor koji nekada izgleda kao simboličan prostor, metaforičkog porekla, pretvara se u tako u ‘’užasno, konkretno mesto, gde vlada dezorijentacija i razočarenje, gde se sukobljavamo sami sa sobom’’.

Na granici između besa i normalnosti stoji uspravljen sve manji broj ljudi u Srbiji. Na onoj granici koja je predstavljala zonu pristojnosti na koju su paraziti računali od svog nastanka. (Sami crvi imaju slabo razvijena čula i smeta im što osetljivi ljudi imaju sposobnost da uočavaju.) Sve više se odlazi u lični svet ukoliko se ne putuje daleko negde zauvek.

Ljudi sa margina, često su odbačeni, smatraju su ‘’opasnim’’, borave na prostoru neobavezne ‘’normalnosti’’ jer za njih taj prostor nudi nadu i život. Nekada neko može biti i gurnut preko margine, i tada postaje stranac, nekakav neželjeni element, kog društvo ne želi da ima u okviru (svojih) granica.

Da li je junak onaj koji odlazi u svoj mali svet ili onaj koji odbija da se zakuca u mali prostor svojih zidova? Koga danas možemo nazvati junakom, često se to pitam. I da li je junaštvo danas marginalna stvar?

Slobodan Novak (Tvrdi grad) određuje junake kao: ‘’Junaci se dugo odriču, zato strasno osuđuju. Oni su tvrdi, nepravedni prema ljudskim slaboćama. Osuđuju za iluzije, za mekoće i zablude, za otete trenutke i male egoizme. Oni kao da se tuđom slobodom osećaju prikraćeni, pa mrze tuđi greh kao otimačinu. Junaci su merilo. Nisu svoji. Oni su uteg i metar, i za njih se ne sme zalepiti ništa. Sežu dokle sežu. Teže koliko teže. Oni su sami baždarili sebe. Određuju sobom meru i doseg drugima.’’

U pokušaju da nađem pristojnu definiciju današnjeg junaka prihvatam onu iz predgovora Bernardijevoj sobi koju je dala Maja Solar ‘’ Junak je, dakle, onaj koji ne radi, koji živi, koji želi biti nadahnut non-stop’’.

Hodaju gradom

sa levom i desnom cipelom

Sa obe čarape zimi

U suknjama ili pantalonama

U bluzama u bojama

I ne deluje da se po nečemu važnom

razlikuju od drugih ljudi koji

Hodaju ili rukama mašu.

Naivno se smeju.

U tišini pljačku nikad 

ne spremaju.

Read more »

Metro i momentum

Metro uglavnom služi za prevoz. Ali ako misliš da ćeš samo da se prevezeš (pa dobro, možda bude i to samo), nije to jedina stvar: dešava se vrlo često da dobiješ i mnogo više.

Na primer, saznaš nešto o aktuelnim dešavanjima preko postera, kao što se i informišeš o novim albumima nekih muzičara, o tome gde možeš da prodaš zlato, gde da povoljnije iznajmiš auto, šta community radi za tebe preko ovih i onih organizacija, koji su koledži samo za biznis i marketing, gde možeš da učiš engleski jezik ako hoćeš da napreduješ do krajnjeg cilja zvanog uspeh, koja je poznata ličnost zaveštala svoje organe pa možeš i ti tako, možeš da naučiš i neke nove kombinacije prideva i imenica ako te to interesuje, a ima i mnogo reklama upućenih uglavnom samo latinoamerikancima o osiguravajućim agencijama, načinima štednje, kao i obaveštenja gde se nalaze časne i sigurne zalagaonice.

Ali, nije to jedino što možeš da dobiješ.
Atmosfera i ljudi su ključna stvar.
Komuniciraju (što se dešava i na ulici) i to je jedna lepa kultura osmehivanja ili pozdravljanja pri susretanju. I u toj verbalno/ neverbalnoj komunikaciji (svi uostalom stalno šaljemo poruke telom, bilo da pričemo ili ne) nekada si svedok, a nekada aktivni učesnik, a ima mnogo neobičnih momentuma.

Ako uđeš u vagon u kom su čitači, možeš da vidiš koje su knjige aktuelne.

Ako uđeš u vagon u kom su zavisnici od iPoda možeš da vidiš koliko su im brzi prsti.

Ako uđeš u onaj u kom su umorni, pašće ti pritisak i zato je dobro da promeniš vagon. Jer nikad se ne zna. 

Možda uđeš u vagon u kom su oni koji su završili Jejl, u uvek istom naglašenom outfitu, koji govore jedan plastičan jezik, sa plastičnim izrazima lica i krajnjom hiperkorektnošću.

Možda u onaj u kom su jevrejski bankari pa da vidiš šta su prirodne lokne.

Možda uđeš tamo gde se jako osmehuju, ili se cere, i izgleda kao da drže parče lubenice ispred lica. I uglavnom, u tom vagonu uvek bude jako smešno.

Danas sam ušla u vagon u kom se nešto delilo, uostalom, pogledaj u kakav: 

Read more »

Sam svoj čitač

 Kada mudraci sa evropskog dalekog severa (Saami) žele da vide ono što se nalazi izvan vidljivog, oni udaraju u svoje  bubnjeve dok ritam i propratno bajanje ne otvore škripava vrata percepcije.
Koža koja čini membranu njihovih bubnjeva je ukrašena zagonetnim simbolima koji stvaraju simbolički krajolik. Na ovoj mentalnoj mapi nalazi se deo kosti, koji igra preko membrane onako kako šaman udara o okvir bubnja. Njegov posao se sastoji u tome da čudnu igru kosti preko ovog magičnog svemira prevede u smislene komentare prošlih događaja, sadašnjosti i budućnosti.
Primer ovog rituala koji iz stvarnog vodi u ''verovatnije'', pokazuje načine prevođenja stvarnosti, gde polaznu tačku u bilo kakvom određenju ima okvir bubnja i položaj kosti na njemu. Percepcija se menja nizom tonova koji se izgovaraju i stvaraju.


Način na koji određujemo drugost je način kako ograničavamo/ oslobađamo i sebe i svet oko nas.
Ili malo drugačije rečeno: tek sa utvrđivanjem ličnog može se misliti o prostoru drugog.
Da bi se ustanovilo odgovarajuće pravo na nešto, prvo je potrebno ustanoviti tačnu meru. Odnosno pre bilo kakvog delovanja treba spoznati veličinu onoga čime se treba baviti.

I zato kažem: 

Nije loše biti svoj. Uopšte nije.

Tada nikada ne diraš drveće

i ne urezuješ ništa na kori

i pitaš pitanja razna

i ćutiš kada slušaš Baha

i voliš svoj mir i svoj nemir

praviš nakit tek onako

ponekad iznenada zaplešeš

ili potrčiš

izmišljaš redove svega 

što čitaš, kako je već to

jednom Borhes kazao

i smeješ se oblacima

i sa drugima

i sebi

A nekeda vidiš i gde je blago na nebu ili ono blago koje putuje nebom

maštajući o pustinji.

 

Read more »

Nota o ponašanju: granice pristojnosti

Počnimo sa bontonom. Dobar dan, imate li kišobran. Ne, ne tako, Dobar dan, da li ste dobro, ne ne, etički dativ treba. Dobar dan, kako ste mi? E, tako, a sada, vi odgovarate: ‘’dobro’’, ne, ne, prvo kažete dobar dan. ‘’Dobar dan, mi smo dobro’’, Zvučite kao neobrazovana radnička klasa, dajte nešto lepše. ‘’Dobar dan, hvala na pitanju, dobro, a kako ste vi?’‘ Oh, tako aristokratski, ne ne, ja nisam aristokratkinja, već je vaš odgovor takav…Hvala na pitanju, dobro sam. Divan je dan, zar ne? ‘‘Da, lep je i sunčan dan.’’ I sada ćemo malo gledati krošnje, i nebo…i ah, poneki uzdah nije primeren, ali pitaću vas, pardon, pitaću Vas: Vi  idete u park, ah, to je nedolično pitanje, deluje kao da Vas proganjam. Da, sunčan dan, konačno nakon duge kiše. A vi biste se možda brecnuli, jer Vama kišni period nije bio dug, možda ste negde drugde boravili, ili ste lenčarili, spavali, ne, ne, to nije dobar komentar….Da, sunčan i prekrasan dan! Divan za šetnju! I onda biste Vi pogledali još jednom krajolik i rekli: ‘‘Da, baš za šetnju. Možemo zajedno’’…ah, to je nepriličan odgovor, jer možda bih ja htela sama da se šetam, možda bih pogrešno razumela, ne, ne, dajte nešto drugo. ‘‘Da, upravo za šetnju! Ali ja idem u poštu, hitna je stvar.’’ Ah, ne, ne, čemu to ‘ali’, i sada ja osećam da moram da upitam šta je uzrok te urgentnosti, a ipak, dozvolite, ja sam u šetnju krenula u jednom raspoloženju i ne bih htela da budem okupirana nečim….dajte drugi odgovor. ‘‘Da, divan dan za šetnju, pisanje poezije, lep razgovor, zar ne?’’ E, to je lepo, ako sam raspoložena za priču to je divan odgovor. I jesam. Zato ću Vam se osmehnuti blagonaklono i reći: Lepe reči nas ne staju ništa, pa zašto da ih ne upotrebljavamo? I Vi ćete se osmehnuti i reći: ‘’da, posebno kada je reč o nečijoj sreći.’’ I onda još jedan blistavi osmeh i Uživajte i prijatno i Vi ćete reći ‘’Doviđenja i Vama lep dan želim.’’

Read more »

Lice s naslovnice

Slika datira iz 1580-1590.

U istoriji kartografije, ova slika predstavlja najintrigantniju i najmračniju kartu.

Legenda u levom uglu glasi: "Demokrit od Abdera se smejao [svetu], a Heraklit od Efeza zaplaka nad njim, Epihtonius Kosmopolites[1] ga prikazuje". Preko kapice ide latinska verzija grčke izreke "Spoznaj samoga sebe." Preko obrva kape ide natpis koji u prevodu znači "O glavo, dostojna doze kukureka"[2]

Latinski citat iznad karte su reči Plinija Starijeg: "Jer u celom svemiru zemlja nije ništa drugo, tu je supstanca naše slave, tu je njen život, ovde je to gde popunjavamo pozicije moći i žudnju za bogatstvom, i bacamo čovečanstvo u pobune, i pokrećemo ratove, čak i one civilne. "
Razlog tolikih problema i svađa je objašnjen u citatu ispod karte, a odnosi se na glavu Propovednika: "broj budala je beskonačan". Još jedan citat iz najdepresivnije od biblijskih knjiga, sa desne strane dvorske lude, kaže: “Ispraznost nad ispraznošću, sve je ispraznost.” Nekoliko reči u skladu sa ovom veselom porukom je upisano na ukrasne bedževe ramenog pojasa: "Oh, brige sveta, oh, koliko trivijalnosti postoji na svetu", potom "Svako je bez smisla", te "Sve stvari su ispraznost: svaki čovek živi."

Ovakvo enigmatično objašnjenje, osim moguće poruke da je Svet, doslovno, ludo mesto, može se odnositi i na pojam granica, jer je umesto lika prisutna karta sveta sa granicama, tj. svako sam granice stvara. 

(jedan deo tekstića srećno preuzet, parafraziran i preveden sa: http://bigthink.com/blogs/strange-maps?page=7, na dan 20.5.2011.)

---

[1] Epihtonius Kosmopolites (Epichtonius Cosmopolites) se prevodi kao "Svaki čovek".

[2] Kukurek, lat. Helleborus odorus, otrovna biljka, cveta i tokom zime do marta, mada ima vrsta koje cvetaju i tokom aprila- maja.

Read more »