4129 Hz

***

Jednom je Tadijana rekla da bi se svugde vratila. U gimnaziju, u period teške depresije usled ostavljenosti, u svaku tugu, samo da ne mora biti tu gde jeste, u šezdesetim. Pošto sam bila tužna, to me je na tren nasmejalo. Danas sam se toga setila a godine su prošle od tog razgovora. Danas se nikuda ne bih vraćala. Ne bih otišla u školu i stajala sa strane u haljini cigla boje; nikada ne bih ponovo recitovala iste pesme, ne bih se zaljubila u onog dečaka, ne bih prihvatila rečenicu da sam prestara za klavir sa osam godina. Nikuda se ne bih vraćala. Sve su mogućnosti ispred mene.

***

Jednom je Sonja poželela zelenu haljinu. Mogla je platiti haljinu. Međutim, poželela je da je dobije na poklon. Onda se šetala sa jednim gospodinom. Bila je starija od mene, puno starija tada, bila je vitka i lepa, sa rukom ispod savijene ruke gospodina u crnoj jakni. Posle je gospodin nekuda otišao, a Sonja je plakala. Nije sačekala da je tuga prođe, uhvatila je momka koji je vozio motor i vozila se sa njim. Godine su prošle, mnogo je kola, motora i sanjara prošlo kraj mene. Puno lepih žena. Jednom sam videla Sonju kako u nekoj zelenoj haljini  nervozno kupuje cigarete. U ruci je čvrsto držala privezak lanca koji je dirao njen vrat.

***

Kada bih umela da budem strpljiva, možda bih stigla da napravim nešto lepo. Ovako, ne stižem, sve bude gotovo odmah, i bude ukusno ako je hrana, bude simpatično ako je misao, bude odmereno ako je pažnja. Da sam strpljiva, možda bih skupljajući cveće napravila buket. Ali ja nisam od onih što se čekaju. Jednom sam zamolila oca da ujutro uđe u sobu i da me budi rečima: ide voz. Otac me nije čudno pogledao i sećam se da sam bila zahvalna. Čula sam ''ide voz'', odmah sam se uspravila i krenula u dan. U bilo koji kupe, nije bilo važno.

***

Postoje ljudi ovde koji imaju engleska zvanja. Ne znam koje su škole završili. Oni regrutuju, organizuju, smišljaju strategije, kalkulišu i prezentuju, oni rade još mnoge nepoznate stvari. Muči me dilema, ako sam kulturolog i prevodilac, šta ja sve mogu ovde da radim i kako se sve to na engleskom profesionalno zove. Srbija začudo ne ide u pravcu Engleske ili Amerike, pored svih tih stručnjaka. To me takođe buni.

***

Ima jedna devojka koja čeka pravog. Neki prolaze kraj nje, ali nisu pravi. Jednom je otišla da upozna nekog tipa. Nije bio pravi. Komšinica je ponudila svog sina. Ne, nije bio pravi. Jednoga dana, rekao je jedan umetnik, jednom ću sresti pravu. Ona će biti lepa i prihvatiće me takvog kakav jesam. Inače, ja sam samo tužni brod. Upoznao je devojku iz Belgije, potom iz Austrije, nisu bile prave a nisu mnogo ni govorile engleski. Devojka o kojoj pričam ne govori jezik umetnika koji je u četrdesetim. Drugačije bi možda i bili dobar spoj. Ali ja ne verujem u ''prave''. 

***

Ima ljudi ovde koji su ljudi i koji sa verom postoje. Ima ljudi ovde koji ipak virtuelno prebacuju Menhetn u Beograd,  i sanjaju  ne da su u američkom muzeju prirodne istorije, već da su u East village, ili kod Rokfeler centra, baš kao što ona mala Miroslava Duma sa svojom ekipom sanja da prebacuje Menhetn u Moskvu. A Menhetn, uprkos mogućnostima virtuelnosti, ostaje u Njujorku.  Jednoga dana, svi ti fancy ljudi će se probuditi i biće sebi nešto… nešto kao možda zauvek ružni. Možda će nastaviti da žive svoj reklamni život, izreklamiran po svim stranicama reklamno-društvenih mreža i svih drugih pravougaonih opcija. ‘’Sigurica’’ za nevolju, ‘’tamanica’’ za odsustvo duha. Jadni bedni nosioci brendiranih osmeha, zauvek daleko od Menhetna i njegove buke. Da, ja ne volim izbore bezdušnih reklamnih ljudi.

***

Kristalna kugla sa snegom. Mali gradić u Grčkoj. Malena suvenarnica u hladovini bršljana krije redove staklenih kugli sa snegom. Nekada su ove kugle bile prava retkost, rukama su bile pravljene i koristile su se za zamišljanje, aristokrate su zamišljale, a danas se gledaju mnogo kraće. Protrese se lažni sneg, koji je, kao i onda, padao na neki tropski predeo, ili flamingose, ili mlinove ili u ovoj radnji na malene replike ostrvaca na kojima inače nema snega. Kratka zabava, od 3 evra. Jeftina, kičasta i tužna.

***

Ranije sam mislila da ću jednoga dana nositi srebrnu košulju. U toj slici iza mene je bio meni vidljiv točak od magnetnog polja. O tome je moj otac ponekad govorio. I baš zbog toga sam u tim godinama  mislila o laserima visokog intenziteta, skupim frekvencijama. Onda sam na sve to zaboravila. Na mentalnoj slici sam imala braon kosu. Jednom mi je sestra kupila srebrnu košulju. Obukla sam je i stala ispred ogledala. Nisam videla onaj točak. Osim te, postojala je još jedna slika. Nosim zelenu  haljinu kakvu bi možda nosili u nekakvoj vojsci, u belim sam patikama, sa kosom u ribljoj kosti u jednoj ulici koračam i smešim se. Jednom se to desilo, sve sam tako naštimala. To su bile mentalne slike jedne osnovke koja sebe zamišlja kao veliku. Posle, takvih velikih slika nisam imala, ali sam postala još veća.

***

On kaže da je ljubav bezuslovna. Nije. On kaže da je ljubav žrtvovanje. Nije. On kaže da se karakter menja na bolje. Ma nije. On kaže da ume da voli. On pokazuje sve komercijalne  znake ljubavi i ljuti se ako ih ne dobije za uzvrat. A ljubav je bezuslovna? On ćuti. Vrlo napet čovek.

Mina je mala. Mina je rekla da kada poraste imaće puno dece. Ona o pelenema zna više nego ja. I zna da meda nosi četvorku. I zna gde ima četvorka da se kupi. Ona voli da pleše, najviše da maršira. U činovima.  Mina, a hoćeš se ti nekad udati? Hoću, za onoga koga zavolim. Prosto! Gledaj, sad ide drugi čin. 

***
Ležim na pesku. Čitam redove Čarlsa Simića. Zaustavljam vreme njegovim rečima. Vreme prolazi kao sa Borhesovom zbirkom poezije. Veličanstveno je i tiho. Jedan mladić pokazuje rukom na moju kremu za sunčanje. No, thank you, kažem. On stavi svoj peškir nedaleko od mog. Pokušava da mi kaže da je iz Atine, da mu tamo žive roditelji, pokušava da sebe objasni i pita me na italijanskom da li hoću u disko. On nema kremu, on ne zna dobro ni italijanski ni engleski. Vraćam se u ono vreme gde se ne čuju talasi. Okrenem stranu. On kaže: ti amo. Čujem ptice. Vratim se u onaj prvobitni prekid. Okrenem stranu. On kaže: ti amo. To je bio prvi put da mi je prišao žigolo.

***

Sela sam na trajekt. Potom sam ustala i šetala. Potom je duvao vetar. Radnik što prodaje karte je mahnuo rukom. To je značilo da pričam sporije. Jedna žena iz Holandije je pričala umesto njega. Oblaci su se skupljali. Kao da se dugo nisu videli a sad su odlučili da se neće razdvajati. Izašla sam na prvoj stanici. Ispred mene čovek je nosio dete. Penjao se stepenicama. Išla sam iza njega, onda sam stigla u jednu malenu uličicu i gledala nebo. Nikoga nije bilo na vidiku. Onda su se pojavile laste. Potom sam se spustila do vode. Dole su bile ribice sfumato boja. Oko mene su letele laste. U tom momentu sve je bilo čisto.

***

Read more »

O zezanju (totalni obožavaoci totalne Srbije)

Moj dragi prijatelj često skita. Ode u razne zemlje, pa se u jednu vrati. Potom ponovo ode nekud. Kada sam ga prvi put videla puno je pisao, sedeo je za stolom, oblaci oko njega, a on piše. Tako je izgledalo. Jednom smo otišli u restoran.

''IVO?''

- Nije Ivo, već Ugo.  

Tokom večeri, pola je razgovora zapisao. U decembru je javio da sada ima 36 kompletiranih dnevnika. To je jako lepo, ali dragi prijatelj ume da se štedi i da piše kraća pisma. ''Ja nisam imao mhogo vreme ya tebe pisati...ja imam mnogo rad. Dobro sam. Sad je sam u Nemačkoj...Sve je u redu...’’

Moj dragi prijatelj je na doktorskim studijama. Takvog sam ga upoznala još pre 8 godina. On je ubeđen da ja sve o tome znam. Međutim, to uopšte nije tačno, i zato mogu o tome slobodno da pišem. Pre godinu dana je napisao ''I`m starting my doctoral thesis and of course it is about Serbia :)’’ Ovo priznanje me je malo šokiralo da budem iskrena.

Međutim, pre nekog vremena, sasvim odjednom i iznenada, dragi prijatelj mi je ponudio razne mogućnosti: zavirivanje u neke arhive u koje nikada ne moram lično da dođem, i nekako, iako nisam razmišljala da pišem o predelu u kom dragi prijatelj živi, osećam pod pritiskom da mu ponudu moram uzvratiti. Ono što dragi prijatelj ne prihvata da razume je da ja uopšte ne znam o čemu on piše. Uglavnom, prepiska oko teze se nastavila: ''Zdravo, I`m writing about Seria, as you know. Now I need articles or papers about the origin of serbs, in serbian, english... svejedno...just about entry of serbs in European civilization or east european orthodox civilization...as you know…could you reccomend me or send me anything about that?’’

Nije problem u pravopisu, ne! To nije poenta, moj prijatelj čak jako dobro zna esperanto, ja ga pratim koliko mogu, ali on je, u tom smislu, pravi čarobnjak. Usmeno?! Pa on je sposoban da rečenicu započne na engleskom, i da munjevito pređe na ruski, potom bugarski, a onda se zadrži na španskom, predlog  skoro uvek uzima iz nemačkog, natürlich... pardon, ne vredi da dalje pišem, ja ne znam tačno pravila esperanta. I pošto sam mu poslala sve linkove koje  može da koristi za pisanje svoje teze, kao i dostupne baze sa naučnim jedinicama na engleskom jeziku i nekim slovenskim, dragi prijatelj stabilnim tonom nastavlja da šalje poruke: ''Now i am studying Stephan Nemania and his sons I Nemanjić (Prvovenčani) and Rastko (sveti Sava) with historians Teodosije, Nemanjić...in relation with byzantines..very interesting meet Serbian history again...cao’’

I nakon pokušaja da ispitam koja je to tačno tema o Srbiji, koji period obuhvata, koju problematiku, koju, nedajbože, hipotezu zastupa, on se već javlja: ''In the meantime, I am working on a thesis about Serbia, as you know....Can you recommend me any book about that...as independant as possible..’’ A nekoliko dana kasnije i molbu da odem do gradske biblioteke kako bih našla: ‘’Check page or pages exactly about "Toma Аrhiđakon". Enciklopedija Jugoslavie 8. Srbija-Ž. Nr. 4040, hvala ipak...’’

Potom se neko vreme nismo dopisivali jer nisam imala dovoljno informacija. Međutim, kako vreme prolazi shvatam da je moj prijatelj prava stena. U novom mejlu stoji: ‘’My doctoral thesis of course is about Serbia :) So, I would like ask for you about things, articles about the new situation with  Nikolić, the relations wit EU..etc, even in serbian, of course...’’ U novom pokušaju da razjasnim situaciju, pitala sam ga da li je pročitao sve ponuđene informacije, da li bi mogao da bude malo konkretniji, međutim, pored srdačne zahvalnosti novi odgovor nije bio znatno drugačiji: ‘’I`m writing about Serbia, as you know. I`m fan of Yugoslavia too (in fact there is a poster about former Yugoslavia in my room...Of course, I`m fan too of Yugoslavia Basketball team in eighties...and 90's a little.’’

Trebalo bi da mu odgovorim. Ali ne znam šta da mu opet pišem. Možda o fudbalu, Novaku Đokoviću, zlatiborskoj pršuti ili sjeničkom siru…međutim, plašim se da ne ode mnogo u širinu. 

A kao drugo, možda se dragi prijatelj sve vreme zeza, i misli da sam totalno opsednuta Srbijom, pa me teši idejom da mu je baš sve interesantno. 

Read more »

daleke kratke poruke iz nehaja

                                                                                                             (2002., Beograd)

U zavesi

Moja prijateljica je dala jednostavnu definiciju sreće: Srećan je onaj koji prihvata stvari. Verujem da je tako.

P.S.

Razmišljala sam I razmišljala I sigurno da bih još razmišljala da nisam bila ograničena vremenom.

Čestitka

Toliko raširenih ruku! Jebote, nisam sama, a počeću da slinim!

Po brdu hod

Sneg pada, suv, vetar duva, podseća na ne znam šta, javicu se sutra pre podne.

Ccc

Čula sam se sa mamom, popravljala je zube, ja sam se smejala, zubar joj je strugao 7 zuba, ja sam se smejala, ona je pretila da će spustiti slušalicu, doktor se divio kako je izdržala.

Mesto definiše upotrebu stvari

Ovi iz Albatrosa ne prestaju da se deru. Svaki susret im je kao radna akcija.

Posle 9

Nekako nemam snagu da primam nove sadrzaje

Samo kreativno!

Decembar je sam po sebi depresivan, a kada je u blizini jos neki hronični depresivac sve se čini triput sumornijim.

Kako, kako?

Čovek treba da pomogne samom sebi, zato čovek I jeste mera stvari, proceni po sebi šta I kako može.

Nije normalno?

Prirodno stanje čoveka je da bude zdrav.

Sutra

Kupila sam karte za Atelje za pelikan jer u narodnom nema mesta za govornu manu.

Put osnovnog faksa

Neka kokoška je naklapala kako je Cune Gojković bio zaljubljen u njenu drugaricu kada su odlazile u hotel Bristol na igranke. Pricala je meni, od svih ljudi u tramvaju!

Džaba i Nin

"Strah i njegov sluga "…nisam mogla do kraja, nikako, mislim da ta Mirjana nije sasvim normalna, mračna je, vratila sam knjigu i uzela Montenjove oglede.

Na groblju

Rekla sam, zapravo je to više ličilo na mucanje, da svakoga dana dobijamo dokaz da ljubav, zapravo, ne zavisi ni od odsustva ni prisustva, ni od čega, da je apsolutna i sasvim bezuslovna.

A u qurac

Danas sam morala da dam oko ... maraka za dug onom info-stanu, samo zato sto je mama zadnjih godinu dana govorila ''qurac ću im platiti'' a danas je rekla ''skinućemo ih s qurca.''

Izabrani stihovi

Baš sam se danas otrovala nečim iz Mc-a, sada je malo bolje,ali, jebi ga, 8 sati otišlo u vetar.

V. trenutno drži čas "čekaj Ivice, da li ispred piše cis?- ''gde''- pita Ivica "cis ha cis…." Na moju današnju muku ovo je pesma.

Novci su jako bitno pomagalo u životu suvremena čoveka

Čekam da dobijem penziju da bih se učlanila u biblioteku, da bih otišla na plac, da bih kupila kvasac za pčele. Nadam se da će ček uredno stići.

P.S.!

Sada moram da krenem, pisaću malo kasnije, kada se vratim.

Read more »

Vožnja

Juče neka žena, koju sam videla na fakultetu, uđe sa mnom u tramvaj, i ja pitam da li hoće da sedne i ona kaže da neće, da ja sednem. I sednem. I stane kraj mene i počne da priča o vremenu, kakvo je, kako se klima promenila, kako je bilo u Africi kada je živela tamo ili u Kanadi, gde joj je sestra, i zašto joj se brat nakon 14 godina vratio iz Rima, i to baš zbog klime, ''I znate, ljudi greše, krenu, a ne znaju kakva je klima. I znate, ljudi greše jer jedu sve te začine, a Arapi znaju da ne treba,''

Mislite na sušene biljke?'

 ''Da, na sušene biljke. i Arapi to znaju i koriste samo crvenu papriku, I patlidžan, znate, on divno upija svu tu vlagu, najbolji je zeleni, ali ga ovde kod nas nema…I znate, ljudi misle kada kupuju kreme, da je sve to isto, ali nije. Ljudi greše, postoje 4 tipa kože, ja znam, ja sam medicinski tehničar, postoji suva koža, masna koža, mešani tip kože.....I da, u moje vreme, u vreme vaših roditelja, čovek je morao sve da zna, i znalo se da je to normalno.''

I onda, koji trenutak kasnije, nakon što sam klimnula glavom, ona kaže: ''Eto, ima i mladih poput vas koji su kao mi, znate nije normalno da ste stručnjak, nije normalno da ste stručnjak samo za jedno, Ja izlazim ovde.''

Read more »