Salon

Poput čekaonice
gde mizerija neokrečenih zidova
tera na stidljivost.

Stolice neudobne,
Čaj dobar.

Svi za jednim stolom,
k'o na prazniku.

Tamo gde nesto steže, na
socijalizaciju upućuje.

I sasvim nehotice, postadoh šef stola u remiju.

Te žene, oko mene, na mnoga dodvoravanja
navikle.

Jedna oslovljava svaku drugu sa: pičko
a mene pita: može jedno kafico?
jako draga žena.
ona mi se najviše svidela.

Muškarci
pili,
kartali,
čitali
besedili.
osetljivi na lepotu
to je jasno.
pa tuga zbog statusa ili godina
na tren izbije.

Gospođa kaže:
O čemu ovi muškarci toliko seru.
O politici, jebem ga?
(I otegne po mađarski.)

I kako misliti o ovakvoj sreći
(kad si, recimo, u mraku
prirodno da svetlo zasmeta)
geometrija svetlosti ima
posebne zakonitosti.
i to je deo mene
tako kažu,
to što tako pričam.

i shvatim opet
da je sve bilo na pravom mestu,
u pravo vreme
i da svako moje iskustvo ima prizvuk trajanja.

I ne pitam se šta koga raduje.
Ali dobro je reći šta koga boli.

Sedim za stolom
igram karte, a gospođa drugoj kaže:
igraš mila, bićeš jebana ako svršiš.

Neko prođe i kaže:
što ti lepo igraš karte.


Verbalna podrška je jako važna.
I svaka druga.

I budem svemu na tren bliža.

Gospođa bi rekla:
svaka muva na veće govno leti.
Šta to znači?
Druga bi rekla:
radost u kući.

(2009.)

Read more »

O zaokruženima i puknutima na očajni četrvtak

danas je dan za očaj. iako je četvrtak.


Medijima treba poljuljan čovek

Crkvi treba poljuljan čovek

Ekonomiji treba poljuljan čovek

Mediji posreduju stvarnost. Nisu samo agresivni, oni danas demonizuju čoveka. Priželjkuju zemljotrese, poput lešinara jure na netaknuto, lepo, čisto i pretvaraju ga u nešto iskidano, iskomadano i onda ga bace. Stvarnost postaje zasićena istovetnim interpretacijama, čovek ima osećaj gušenja, jer stvari nalikuju jedne drugima u raznim tačkama sveta. 

Postoji u Americi dr G, ona je forenzički patolog. Ima svoju emisiju koju emituje program ID, to je ono strašno. Ona je tumač teksta: telo je tekst, ona čita bazične stvari, otvara telo i čita prisustvo i odsustvo povreda, stranih elemenata, ne čita snove, uverenja, nadanja, strahovanja, ulaganja. Šta se dešava sa životom? Preko akcionih filmova gde se ljudi cepaju, uništavaju, seku pa sve do polu-punjenih ljudi današnjice, koji nisu zombiji, ali su punjeni silikonom, život dobija drugačiju vrednost. Bezvrednu, upotrebnu, zamenjivu. Dr G ima puno posla.
Mediji kamere usmeravaju ka polu-punjenim ljudima. Ne osuđuju. Polu-punjeni nedostojanstveni ljudi mrze znanje, zapravo mrze svaki napor koji ne donosi instant rešenje, oni za drugo ne znaju, njihova tela predstavljaju narative koje oni nesretni (nedovršeni) čitaju kao uspeh, oni zaokruženi (''sa solju u glavi'') kao poniženje/ poništenje čoveka (zapadnjaci ne kontempliraju.) Silikoni popunjavaju nesigurno samopouzdanje, mediji brojnih zemalja danas na to računaju i neće pričati o tome kako treba sebi pomoći na drugačiji način, kako sebe zaceliti, kako biti na svojoj strani jer bi onda ekonomija pala, stala, jer ti ne bi više kupovao, čitao bi, a kome to treba? Promoteri tekst-tela doteruju fizički izgled, teže da nalikuju barbi-brac-ken lutkama; bilduju se (rezultati studija upućuju da se ovo dešava isključivo kod pripadnika radničke klase koji gaje dubok samoprezir, preziru svoj status i klasnu pripadnost, kao i kod muškaraca koji su latentni homoseksualci), postaju promoteri hiperrealizma- nosioci su brojnih tetovaža, pirsinga, remontuju svoje telo i ulažu se za eventualnu buduću premiju, ako budu lucky enough da neko na prvi pogled razume njihovu vrednost. Look at that face, it's a  money machine!

Evro, novac, novac,moć, ubiti, prisvojiti, posedovati, dolar, novac, moć
Ekonomija mora da raste i tačka. Tako verovatno misle oni koji više nisu samo ljudi, koji su sebe kondenzovali, apstrahovali do nekih CEO jedinjenja. Poštovaoci ekonomije veruju da će postati moćni poput bogova putem uvećanja ekonomskog kapitala. Da bi ekonomija rasla, mora da raste proizvodnja, da bi proizvodnja rasla mora da raste potrošnja. Potrošnja može da bude uspešna ako nije nasilna, ako postoje magovi za reklame koji mogu sve da učine privlačnim (mik-mik!). A posle, magovi nisu ni potrebni, navika je lenjost, navika je čudo. Čovek se čini robom! Postoji jedna anegdota o Diogenu (412–323. stare ere), a njega pominjem jer nije srastao sa svojim vremenom, koja kaže da se on, koji je u buretu živeo, jednom našao ''u jednoj prelepoj vili ukrašenoj skupocenim predmetima, pa je pljunuo  vlasniku u lice, a odmah zatim mu obrisao obraz svojim ogrtačem i izvinio se govoreći da u celoj kući nije našao tako ružno mesto gde bi mogao da pljune.''

Ne znam da li su svi teolozi crkvenjaci, ali znam da crveknjaci ozbiljno i pred svakim pričaju o drugom svetu i na taj način ''pune kesu''. Tako ozbiljni mogu biti ozbiljno poljubljeni u ruku. A nose haljine i čitaju jednu knjigu, dugo. Da, verujem da znaju kada su se odigrali koji sabori, kada su se desili prevodi biblije na druge jezike, da, možda imaju i neke predmete o komparativnim religijima, možda nešto o filosofiji religije, da, vole maskiranja, vole da dođeš u crkvu maskirana- u suknji i sa maramom, neprekrštenih nogu. Naravno da ovi običaji nisu svugde isti, ista je priča o heruvimima, serafimima, tko preljubu čini s ženon svojon, itd. Da, svakoj crkvi treba polupuknut čovek. Da, pomalo načet i čvrknut jer ''sve je u rukama tvorca našega, on zna zašto šta čini''. Postoji mala anegdota da je isti onaj Diogen sreo nekog učenog čoveka, koji je naširoko raspravljao o nebeskim stvarima, pa ga je saslušao i zapitao: "A kada si ti sišao s neba?" Teolozima, čini se, nije potreban čovek, oni imaju svog Boga. Ali da bi crkvenjak živeo potreban mu je poljuljani čovek. Čoveku koji veruje ne treba posrednik.

U internet izdanju ''Blica'' ne pišu na osnovu činjenica, tamo neki ljudi pišu kako se njima učini da treba ili je moguće, a svaki čovek ima razne tripove, gazda posebno. Svako od nas može da da neku verziju bilo čega, ali bi bilo logično da novinar da neki uvid blizak istini. Novinarstvo doživljava ozbiljne potrese, jer istina je prepreka manipulaciji svake vrste. Na ovom mestu se klanjam dvojici američkih velikana. Ali takvih novinara ovde nema (S&S jako poštujem). Dakle, pre nekoliko dana je jedna devojka ubijena. U dnevnim izdanjima Blica, Presa je prikazana kao dobra i slaba devojka, dobitnica sedmice koja je trpela dugogodišnje nasilje. Objavljene fotografije prikazuju nagu mladu ženu koja ima silikone, plavu kosu i lažne trepavice, žrtvu mtv-a, erotskih magazina, bednog ubeđenja o inferiornosti žena itd. Mladi čovek koji ju je verovatno ubio je njen mladić; bio je u zatvoru, pa je izašao nešto pre ovog slučaja. Svoje utiske o ubistvu je ostavio na društvenoj mreži facebook. Neznanje je nasilje, to potvrđuje ovaj slučaj kao i nekultura, neosvešćenost, lenčarenje na sebi. Ubijena devojka je razvučena preko novinskih članaka, internet izdanja, komentara društvene mreže. Njena smrt je iskidana, fragmentisana, izbanalizovana, poljuljana i čak je sve prestalo da liči na izveštaj o ubistvu, novine orgijaju orgazmički. She had the whole damn package! 

Satanistički mediji, crkva i sve ekonomske i nečasne političke apologete, čistači lepih emocija, agituju protiv obrazovanja, individualnosti, razvoja, apstraktnog i kritičkog načina mišljenja, slobode čoveka. U današnjem svetu mnogi se ljudi osećaju loše, iako su dobri, plemeniti, dostojanstveni i zdravi. Ako se osećaš loše, sputano, verovatno si mentalno zdrav čovek, ali imaš problem- kako da se nosiš sa okolinom. Obrazovanje i dalje osvešćivanje će ti verovatno pomoći. Sposobnost razmišljanja. Odustajanje ti neće pomoći jer, ako ti nije dobro, očigledno nemaš kapacitet za srastanje. Deluje da ovaj svet nije za zaokružene, ali da li je moguće da se kroji samo za puknute?

sutra je novi dan.

možda manje očajan.

Read more »

Drugi talasi

U Central parku ima jezera, kornjača, ptica, veverica, drveća i klupa, jesenjih boja neopisivih, a iznad svega toga poput roja nevidljivih komaraca prolaze zvuci.

Zveket ključeva, bat koraka, okretanje pedala, odjek biča i konjskih kopita, mlaz vode u fontani, ovakvi i onakvi razgovori, spuštanje sa vriskom niz tobogan, glasovi dadilja koje uspavljuju ili daju predloge, šuškanje kesa koje udaraju u noge brzih gospođica, dodir hartije u džepu, padanje liski, smeh sedokosih prijatelja mešaju se sa prigušenim zvucima iPoda, poljupcima kojim majke raduju svoju decu, zveketom narukvica i ogrlica, otvaranjem i zatvaranjem vrata kod Šekspirove bašte, udarom bejzbol lopte i povicima, silovitim udarima bubnjeva, oštrim dodirima gitarskih žica, ili nežnim razgovorima sa violinom.

Pored Betovenove 4. simfonije, možeš da čuješ razna, uglavnom profesionalna, izvođenja jazz i klasičnih kompozicija, a svirači na testerama reprodukuju filmske melodije.

Na ledu se čuju klizaljke, padovi, oštra skretanja koja se ne podudaraju sa slučajnim ispuštanjima boca sa vodom ili zveketom vinskih čaša na prostrtim ćebadima, a smeha, smeha ima svuda. I tihih tuga ima, i ozbiljnih razmišljanja koja hirurški precizno razdvajaju bezbednu akciju od moguće zamke, i naglih skretanja pogleda zbog povika koji zove, i sve se čuje, a ništa ne smeta. Orkestar bez glavnog dirigenta visoke zvukove brzo u krošnje šalje, a tihe zadržava na nivou kamena koji dodiruje travu. I možeš da šetaš, da se krećeš kako već hoćeš i da ti na pamet ne padne da zbrajaš ono što se čuje.

A gore, sasvim gore kad se malo potrudiš možeš, pored buke motora, da razaznaš svaki od tih zvukova  ponaosob.

A onda, kada se spustiš, možeš da čuješ za sledeći slučaj u kom ima okretanja novinskih stranica, mnogo pređenih koraka, razgovora preko telefona, i mnogo reči, a nekih važnih brojeva, veruj, uopšte nema.

988

U lift je ušla,

Al' dovraga, na V spratu se zaglavio

i uzme telefon iz džepa i komšinici kaže

pomozi i izbavi me i stane novine čitati.

A komšinica otišla po

zgradi zvoniti, i nikoga baš nikoga nije bilo

da vrata otvori, da ključ da ili je umiri.

i seti se gde predsednik zgrade radi, i ode

na posao i kažu joj on je na putu, al'

ona objasni da joj stvarno treba i da je stvar hitna

i nađu ga i on se javi i onda pozove nekog iz

zgrade što je bio na pijaci pa taj pozove servis za

kvarove i ženu iz lifta puste. Prijateljici se zahvalila,

prijateljica se nasmešila. 

Read more »

Parametaristika

Moraš da budeš poprilično analitičan i intuitivan da bi mogao na nju da se oslanjaš.

Kad razmišljaš o tome da li možeš ponovo da se nađeš u nekoj situaciji sličnoj onoj koja ti nije prijala i da je živiš, prema parametaristici, odgovor je negativan, jer i da je većina parametara iz prošlog prisutna, kroz vreme koje je proteklo od ''tad'' do ''sad'' tvoja se gustina promenila.

A poznata je stvar koliko je gustina važna i kako se menja.

Ako umeš da prevodiš elemente jedne situacije, onda je velika verovatnoća da ćeš dobro da rešiš svoje mesto u njoj. A za tu vrstu prevođenja, potrebno je da znaš parametaristiku.

Kada osećaš da ti nije dobro, treba da razmisliš o parametrima koji su prethodili tom stanju i ne tako teško- naći češ razlog, a onda se fokusiraj da ga (se) rešiš.

Ili, ako imaš mnogo obaveza, ne možeš da uključuješ nove a da prethodno ne isključiš neke još uvek aktuelne, jer to su novi parametri, a treba sebe voleti.

Lako prepoznaš čoveka koji poznaje i potvrđuje samo 2 parametra jedne situacije.

(Neka to budu polovi, osećaj mržnje i sirove ljubavi.)

Lako prepoznaš čoveka koji pokušava da opravda da su onih 20 parametara koje odmah vidi u istoj toj pojavi mogući.

(Neka to bude opravdavanje ''drugog'', ''drugačijeg'')

Jedan tvrdi i odsečan je, drugi ili ćuti ili dugo priča, a prvi ga smatra gubitnikom koji ne ceni svoje vreme jer "time is money" ili nešto slično i manje konstruktivno.

Kada slušaš dva čoveka koja sa sobom obično nose lupu za 2 parametra, a koji pričaju o vidljivom svetu, nekad bi iz svoje kože izašao. Pričao je jednom Šopenhauer o tome: ''Kada gluposti jednoga razgovora koji smo u prilici da slušamo, počinju da nas ljute, onda treba da zamislimo da imamo pred sobom scenu iz komedije između dva ludaka. Dokazano je. Ko je došao na svet da ga ozbiljno i u najvažnijim stvarima prouči, taj može da kaže da je srećan ako se izvuče zdrav i čitav''.  Kada se sretnu dva čoveka koja u startu imaju u pameti i svesti po 20 parametara, njihova priča izluđuje onog koji zna za 2, ali on nema nameru da izučava svet, niti da ga promišlja. Njemu nije stalo do kritičkog mišljenja a razgovor na teoretskom nivou nije mu prijatna stvar. Borhes je davno primetio:''Razmena mišljenja je neophodan uslov za svaku ljubav, svako prijateljstvo i svaki pravi dijalog.''

Nekad se desi da odeš u čudne i uske lavirinte baveći se onim parametrima koji sami sebe sanjaju, ali moraš da vodiš računa o ''the big picture'' i da uvek budeš dovoljno odmoran. Često, situacije nisu toliko glavolomne koliko ih ''izuglaš'' u svojoj glavi. Ali ako se već odlučiš za ovu mentalnu disciplinu tako se parametaristika vežba.

I važno je da znaš se tako vežba i tolerancija i strpljenje, posebno prema sebi. Jer pored mnoštva prepoznavanja različitih činilaca i mogućnosti, važno je da se ne osećaš loše što nekad ne vidiš izlaz ili što nemaš samo jedan odgovor. Potrebno ti je da samo malo duže procesiraš i kada odlučiš, znaš da si dobro odlučio. Iako okolni svet radi na drugačijoj brzini i drugom gorivu, važno je da svim silama svet prilagođavaš sebi, a ne sebe svetu. A za to treba dobra konstrukcija, sačinjena od solidnih parametara.

(Da ih ne nabrajam.)

Read more »

Drugari

Drugari iz džunglice su se često javljali i najčešće je zapravo zvao lav, i kada bismo prošli pored govornice u gradu, ja bih uzela slušalicu i lepo i jasno rekla da ćemo se javiti kasnije. On uopšte nije odustajao!
I rešimo da ih nakon toliko i toliko dana posetimo. I odemo u džunglicu.

Ali malo smo zalutali na putu do tamo i bilo je jasno da nas majmun Šizi zeza jer on je poznat kao zvrndov jedan i nismo se ljutili, samo smo, еtо, bez velike veze putovali duže. 

I kad smo došli, kad eto ti iznenađenja! Niko ni da te pozdravi, ni slatko da iznese, ni da pita kako si. Svi su gledali iz daljine, i lavić, i sestra od Sofi, i Šizi se pravio da nismo došli. A bili smo i došli smo, to eto, zasigurno znam.
A pokušali smo da nađemo još neke drugare koji su nas uporno pozivali, čak su se svuda javljali, i na majicama i na posteljini, i na ćebencetu, аli ja ne znam šta se tog dana zapravo odigralo, ali te druge drugare nismo našli.
I održali smo vatren govor o tome šta ima  a šta nema smisla i onda smo se vratili kući.
Šta su oni posle pričali između sebe, ni to ne znamo, kao ni to da li su uopšte pričali. Nemam pojma ni šta ćemo mi, recimo, sutra da mislimo o njima, ali smo ih snimili pa ćemo da pokušamo da nađemo to nešto što se golim okom ne vidi, kao i da vidimo gde se zapravo nalazilo posluženje.

 A danas smo se družili sa onim drugarima koji nas ne zovu stalno, ali su uvek spremni za igru i okupiće ih se gomila dok si rek'o keks.

 

Read more »

Sam svoj čitač

 Kada mudraci sa evropskog dalekog severa (Saami) žele da vide ono što se nalazi izvan vidljivog, oni udaraju u svoje  bubnjeve dok ritam i propratno bajanje ne otvore škripava vrata percepcije.
Koža koja čini membranu njihovih bubnjeva je ukrašena zagonetnim simbolima koji stvaraju simbolički krajolik. Na ovoj mentalnoj mapi nalazi se deo kosti, koji igra preko membrane onako kako šaman udara o okvir bubnja. Njegov posao se sastoji u tome da čudnu igru kosti preko ovog magičnog svemira prevede u smislene komentare prošlih događaja, sadašnjosti i budućnosti.
Primer ovog rituala koji iz stvarnog vodi u ''verovatnije'', pokazuje načine prevođenja stvarnosti, gde polaznu tačku u bilo kakvom određenju ima okvir bubnja i položaj kosti na njemu. Percepcija se menja nizom tonova koji se izgovaraju i stvaraju.


Način na koji određujemo drugost je način kako ograničavamo/ oslobađamo i sebe i svet oko nas.
Ili malo drugačije rečeno: tek sa utvrđivanjem ličnog može se misliti o prostoru drugog.
Da bi se ustanovilo odgovarajuće pravo na nešto, prvo je potrebno ustanoviti tačnu meru. Odnosno pre bilo kakvog delovanja treba spoznati veličinu onoga čime se treba baviti.

I zato kažem: 

Nije loše biti svoj. Uopšte nije.

Tada nikada ne diraš drveće

i ne urezuješ ništa na kori

i pitaš pitanja razna

i ćutiš kada slušaš Baha

i voliš svoj mir i svoj nemir

praviš nakit tek onako

ponekad iznenada zaplešeš

ili potrčiš

izmišljaš redove svega 

što čitaš, kako je već to

jednom Borhes kazao

i smeješ se oblacima

i sa drugima

i sebi

A nekeda vidiš i gde je blago na nebu ili ono blago koje putuje nebom

maštajući o pustinji.

 

Read more »