Sunday, August 28, 2011
Vanja Todorović
Svaki grad na istočnoj obali zna kada Irene stiže, a i ceo svet sad to zna. Napravljene su i interaktivne mape i svi mogući preseci sa najverovatnijim odstupanjima. I nakon toga pojavljuju se izveštaji o tome kako se Irene drži, a kako ljudi iz istočnih mesta. (Nakon dugo vremena uragan ide istočnom obalom i to baš kroz vrlo naseljene predele.)
I radio i internet mediji javljaju i najavljuju moguće scenarije, i to traje već nekoliko dana. Trebalo je otići i kola parkirati u iznajmljenu garažu na nekom brdu (na određenoj nadmorskoj visini), ili ih samo ostaviti na nekom brdu. Trebalo je evakuisati se ako si kraj vode. Trebalo je otići i kupiti namirnice, posebno suve ili konzervisane, koje se mogu spremati i bez struje i bez gasa. Trebalo je kupiti i voća i povrća, i svega čega se setiš. I mleka naravno. I jogurta i džema, i riba i škampa, i lignji i hobotnica. I nešto slatko. I wc papir. I suvo meso. I kafu. I sokova. I vina. I piva. I nešto ljuto. I nešto slano za grickanje. I sladoleda. I keksa. I plazmu.
I onda sve to dovući. I kad se tako snabdeš, onda vidiš da se tvoj prostor izmenio i onda kreneš da kuvaš, i malo- pomalo eto svečanosti. I nazdravlja se, polako, i u šali se kaže da možda sutra neće ničeg ni biti iako duboko u sebi znaš da hoće. I onda tako sit sedneš da čekaš. K’o Novu Godinu da čekaš. I pogledaš vesti. I kažu: bila je tamo, a sada ide ovamo. I neko je već pregrmeo i čitaš kako im je.
Irene putuje, a kažu da je velika k’o Evropa.
Na radiju puštaju pesme o vetrovima, a njih ima tako puno!
I misliš o osiguravajućim društvima i sistemu. I logici kapitalizma tokom prirodnih nepogoda. I o Katrini, kada se uglavnom ćutalo pa su toliki stradali.
I onda je najbolje da sve isključiš i da slušaš džez.
I telefon da isključiš.
I onda, pred spavanje, treba još proveriti da li su svi uređaji za punjenje napunjeni.
Irene u Njujork stiže u 4 a.m. a u 9 a.m. će da dosegne svoj maksimum.
I ako to bude samo tropical storm kako je već najavljeno, uragan je već prošao kroz tvoju glavu.
I radio i internet mediji javljaju i najavljuju moguće scenarije, i to traje već nekoliko dana. Trebalo je otići i kola parkirati u iznajmljenu garažu na nekom brdu (na određenoj nadmorskoj visini), ili ih samo ostaviti na nekom brdu. Trebalo je evakuisati se ako si kraj vode. Trebalo je otići i kupiti namirnice, posebno suve ili konzervisane, koje se mogu spremati i bez struje i bez gasa. Trebalo je kupiti i voća i povrća, i svega čega se setiš. I mleka naravno. I jogurta i džema, i riba i škampa, i lignji i hobotnica. I nešto slatko. I wc papir. I suvo meso. I kafu. I sokova. I vina. I piva. I nešto ljuto. I nešto slano za grickanje. I sladoleda. I keksa. I plazmu.
I onda sve to dovući. I kad se tako snabdeš, onda vidiš da se tvoj prostor izmenio i onda kreneš da kuvaš, i malo- pomalo eto svečanosti. I nazdravlja se, polako, i u šali se kaže da možda sutra neće ničeg ni biti iako duboko u sebi znaš da hoće. I onda tako sit sedneš da čekaš. K’o Novu Godinu da čekaš. I pogledaš vesti. I kažu: bila je tamo, a sada ide ovamo. I neko je već pregrmeo i čitaš kako im je.
Irene putuje, a kažu da je velika k’o Evropa.
Na radiju puštaju pesme o vetrovima, a njih ima tako puno!
I misliš o osiguravajućim društvima i sistemu. I logici kapitalizma tokom prirodnih nepogoda. I o Katrini, kada se uglavnom ćutalo pa su toliki stradali.
I onda je najbolje da sve isključiš i da slušaš džez.
I telefon da isključiš.
I onda, pred spavanje, treba još proveriti da li su svi uređaji za punjenje napunjeni.
Irene u Njujork stiže u 4 a.m. a u 9 a.m. će da dosegne svoj maksimum.
I ako to bude samo tropical storm kako je već najavljeno, uragan je već prošao kroz tvoju glavu.
