Georgy Kurasov, slikar živahnih boja

Šta da kažeš o nekom koga ne poznaješ? Možda je dobar, možda je zao, ako je slikar-možda sve sam slika ili možda tera nekoga da slika za njega a on se potpisuje, možda majka slika pa želi da joj sin bude slavan pa mu onda sa osmehom dodaje urađene slike, a on spušta kakve novine i gleda je prekorno i kaže: ‘’stavi tamo kraj gomile, posle ću se potpišem.’’ 
Rođen je u Lenjingradu (današnji Sant Petersburg) u USSR (današnja Rusija). Već sa 13 godina je počeo da se bavi vajarstvom u umetničkoj školi koja je bila pri Fakultetu umetnosti. Ono što mu je, prema dostupnim izvorima, u slikarstvu smetalo bio je dosadan izbor boja. Sa 19 godina je postao student Fakulteta na odseku vajarstvo. Barem 10 godina nakon toga je počeo da slika. Početkom devedesetih njegove slike  bile su izlagane u Americi, a nakon toga više nije izlagao u drugim delovima sveta. 

Inače postoji neko nepisano pravilo da su vajari koji počnu da slikaju znatno osetljiviji i delikatniji u svojim radovima u odnosu na slikare koji nisu bili skulptori. Radove ovog apsolutno veličanstvenog dekorativnog kubiste koji je na neki način likove slavne Tamare De Lempicke (Art Deco) preveo na svoje slike možete pogledati na njegovom sajtu ili fb stranici. 

Oh, slike su mu sasvim bajne...

 . 

Read more »

Basnolike prikaze

zezala se: Rita Pierangelo

Read more »

Razgranati identiteti

U šumi- šuma stabala. U šumi, šuma priča. Kraj šume sipi kiša. U brdu malenom gde su jagode nekada rasle, tamo na desno stoji bela breskva a sasvim desno je polje oraha, šljiva i priča. Za početak, ako osećaš protivrečnost u svojim uverenjima, dobro je da odeš, prvo, na levu stranu, sasvim u levo, gde je polje primarnih iskustava. 

Približi se. Pogledaj ono stablo. To sam ja. Pokušala sam biti nevidljiva, odlazila sam u radnju i nikome se nisam javljala. Kada sam nestala sa ulica grada u kome nisam htela da dišem, neko je majci rekao: ona je zatvorska službenica zapravo?

Tako nevidljiva, mislila sam o drugim stvarima. O talentu za unošenje u svaku priču. O dugom povraćanju za ono bez duha. Jednom sam čak upala na neki prijem. Mnogi su sedeli oko stola, uzeli su viljuške, potom su uzeli noževe, i seckali mesa u ćutnji. Tada sam shvatila gradaciju alijenacije. Jednom je prijem bio u mojoj glavi. Dva Arapina su sišla sa kamile i pitala me kako se usuđujem biti toliko drska da ih nijednom za četrnaest godina ne pozdravim. Kada je reč o identititetu, pogledala me kamila, prvo se mora duboko zagledati u alternitet a onda u alijenaciju. 

Identitet je promenljiva struktura. Menja se sa kišom. Sa šetnjom u društvu po kiši. Rešava se i redefiniše u interakciji i stalnom pregovoranju sa knjigama, ljudima, sobom. Ja nisam dve. Ja nisam mi. Ali nas je dve koje ličimo. Jednom smo se šetale, pričale o knjigama. Protresli su nas isti autori. Drhtale smo misleći na sve knjige koje nikada nećemo videti. Ne, već smo nehrabre i time nepotrešene. Ona je moj unutrašnji glas, a ja sam njen. Tek kada razgovaramo uspemo da shvatimo šta nam se dešava.

Ja sama samcita mogu da se zagledam duboko. Mogu da odem daleko. Da prepoznam  poroznost granica. Nekada me privuče tuđa snaga. Posebno snaga koja može biti snaga centra, ali se svojim izborima našla na margini. Tek zaustavljena na obali, u pokušaju da razumem tuđu, uspem da shvatim svoju. 

Opasnost od zaboravljanja stalno preti da poplavi sve velike površine vremena i prisiljava da one veze između izgrađenih delova sveta ostanu otvorene. Otuđenje od vlastitih predstava iz prethodnih faza ugrožava integritet.

Ako se u kolektivno življenoj memoriji ne poštuju lični rituali, nastali u vremenskim uslovima, dolazi do destabilizacije fiksnih tačaka, a suživot ostaje osuđen na praćenje otkucaja časovnika.

jer identitet se ne kupuje u radnji.

niti posuđuje iz reklama.

Eto, to je rešeno. Ali imam još fotografija i treba nešto da ubacim. Improvizovanje je deo otkrivanja. Ko otkriva? Ljudi.  Svugde ima Ljudi. Smeju se. Plaču. Nekada govore jezicima izgubljenih ptica. Hrabre. Misaono gravitiraju, emotivno migriraju, amplitudno, jer su posve nelinearni.

Mrze ograničenja, poput Strele hteli bi na drugu obalu, hteli bi u sebi ''bezobalnu povjest njemačke filozofije'', hteli bi da im niko ne krši grane, a ako pokuša videće golo srce, nema šta drugo.

Samo je jedna stvar jedincata i nenadoknadiva u svemiru: to je ja, rekao je Vladan Desnica.  

Ne postoji nikada jednom do kraja življen identitet. Čovek skida slojeve. Otkriva sebe. Fludian je i promenljiv, razgranat. Identitet koji imaš u snovima je verovatno katkad sličan onom kada šetaš ispod breza ili je sam breza. Moj je ona bela breskva. Listovi joj trepere. 

  

Read more »

Slike iz detinjstva, BiH

      ***

U podnožju Dinare plast sena. Visok. Na njemu sedim sa jednom većom devojčicom. Ona ima crvenu kosu. Pomera se na levo i desno, i kaže hajdemo zajedno. I obe se pomeramo. Na levo i desno. I sve padne. Merdevine sa vrha, najlon i seno. Devojčica je skliznula. Videla sam celo dvorište. I leske iza sebe, i majku u daljini. Visokog tankog dedu što stoji kraj kapije i gleda. Onda sam brojala. Do osam. I videla sam svetlost u najlonu. Sve se brzo desilo. Deda me izvukao. Noću sam se budila u strahu da je sve na mojim leđima, a leđa su me bolela, mala, i iza malih mi leđa govorili su da sam sretna. A ja sam se noću budila i gledala u mrak, u mesec.

     ***

Velika drvena vrata. Otvaraju se naglo i beli me konj preskače. Odlazi brzo. Mislim da me se uplašio. Mislim da sam se uplašila. Trčim za njim. Da mu kažem da nisam strašna. Trči deda, i drugi deda, hvataju ga i vraćaju, a on me gleda. Nikada mu nisam ništa rekla.

     ***

Kraj sena sam. Nogom prevrćem vlati. Dodirnem nešto. Nogom. Neki krug. Mali krug. Od metala. Vidim kao poklopac. Ispod sena. Posle sam videla sobu. Ispod sena. Sa crvenim flašama na policama. I krevetima. Deda je rekao da su se tu nekada krili. Zaboravi.

     ***

Moj brat je iz lova doneo lisicu. Malu, lepu lisicu. Riđu. Vezao je lancem.  

Smejali su se. I bacali kosti. A ona je gledala. U daljinu. Mirisala nešto u vazduhu. Sela sam iza kamenog zida. I plakala.

Posle su je pustili.

     ***

Na kamenom zidu sedim. Kamen na drugom kamenu. Ništa ih ne spaja. Stoje tako. Prolazi Neda. Smeje se. Siva. Velika. U kamenu nešto vidi. Onda zalaje. Ničeg se ne bojim.

     ***

U dvorištu nema nikoga. Odem u štalu. Kao da se tu dešavaju najveće tajne.

Tišina. Čuje se nešto što ne razumem. Gledam u kravu.

I nešto je palo. Sasvim dole je palo. U nekom mehuru. Gledam.

Tele. U mehuru.

Onda su došli i rekli mi ne boj se, to je tele.

A ja nisam mogla da razumem zašto su je ostavili samu. Kravu.

     ***

Stvarno rastu jagode! Male. Šumske. A vetar do njih hladan. Hladan. Uđem, vidim nečiju vilicu, možda od nekog psa. Možda ima slepi miš. Ulazimo dublje. I već nema dnevnog svetla. Sija baterijska lampa. Kamenje kao da je ključalo nekada, sve je isprelivano i nepomično.  Hladno. Tu uzimamo vodu. U pećini. Ponovo vidim zube i jagode.   

     ***

U prednjem dvorištu je ovčarnik. Tamo kažu ''nagrada''. Unutra su trave, pletene korpe i ovce.  Nigde ne miriše na takve trave.

Uzmem korpu i izađem na kapiju. Zastanem. Vidim: u podnožju Dinare plast sena.

     ***

Read more »

Lice s naslovnice

Slika datira iz 1580-1590.

U istoriji kartografije, ova slika predstavlja najintrigantniju i najmračniju kartu.

Legenda u levom uglu glasi: "Demokrit od Abdera se smejao [svetu], a Heraklit od Efeza zaplaka nad njim, Epihtonius Kosmopolites[1] ga prikazuje". Preko kapice ide latinska verzija grčke izreke "Spoznaj samoga sebe." Preko obrva kape ide natpis koji u prevodu znači "O glavo, dostojna doze kukureka"[2]

Latinski citat iznad karte su reči Plinija Starijeg: "Jer u celom svemiru zemlja nije ništa drugo, tu je supstanca naše slave, tu je njen život, ovde je to gde popunjavamo pozicije moći i žudnju za bogatstvom, i bacamo čovečanstvo u pobune, i pokrećemo ratove, čak i one civilne. "
Razlog tolikih problema i svađa je objašnjen u citatu ispod karte, a odnosi se na glavu Propovednika: "broj budala je beskonačan". Još jedan citat iz najdepresivnije od biblijskih knjiga, sa desne strane dvorske lude, kaže: “Ispraznost nad ispraznošću, sve je ispraznost.” Nekoliko reči u skladu sa ovom veselom porukom je upisano na ukrasne bedževe ramenog pojasa: "Oh, brige sveta, oh, koliko trivijalnosti postoji na svetu", potom "Svako je bez smisla", te "Sve stvari su ispraznost: svaki čovek živi."

Ovakvo enigmatično objašnjenje, osim moguće poruke da je Svet, doslovno, ludo mesto, može se odnositi i na pojam granica, jer je umesto lika prisutna karta sveta sa granicama, tj. svako sam granice stvara. 

(jedan deo tekstića srećno preuzet, parafraziran i preveden sa: http://bigthink.com/blogs/strange-maps?page=7, na dan 20.5.2011.)

---

[1] Epihtonius Kosmopolites (Epichtonius Cosmopolites) se prevodi kao "Svaki čovek".

[2] Kukurek, lat. Helleborus odorus, otrovna biljka, cveta i tokom zime do marta, mada ima vrsta koje cvetaju i tokom aprila- maja.

Read more »