Šaren je san!

Tamo gore ima čudnih stvari. Tako sam bar čula.

Priča se da postoji jedna kuća. Crna kuća.

Ne, ne ta, ta je iz druge priče.

Dakle, crna kuća.

source

Unutra ima livada. 

Na livadi družina. 

Sede tako ćutke i gledaju- meč!

Predsedava glavom Olga.

''Pobednika ljubi koka!''- kaže lepo Olga.

Publika se naljutila!

''Ako  neko koku voli, evo ja se srcem molim, neka meni u san padne!''- lisac mali kaže.

Zbilja tako bilo. Liscu u san došlo ovo:

 šarena je kiša pala. 

u kukuruz sasvim stala

nebo je u boce ušlo

mala koka nekog merka!

Ah, zavolela tihog petla!

Mali lisac moli san da mu brzo dođe dan.

''Odmah, smesta!''

''Ništa tu čudno nije, ništa, nema ko da te bije!''- viče mačak s kraja kuće. 

Sa krova doleće vest: 

''Nađen je plavi zmaj!

Neka se oglasi onaj ko ovde nije kralj.''

source

Tiha postala kuća. 

Tih postao dan. 

Na ogradi crne kuće ptice pozdravljaju san.

A ovde dole, u dubini, ničega čudnog nema, osim što mi je stigla vest da neko od vas drema. 

source

*(fotografije bez naznačenog izvora su kao takve i pronađene).

Read more »

Jurij Borisovič Norštejn i divan dan

Danas je rođendan Jurij Borisovič Norštejnu i želimo mu divan dan. 

Jurija sam već spominjala na blogu jer je mnogima od nas ostao u glavi preko likova koje je smišljao, mada on i dan- danas smišlja. 

Ukoliko bi da uživaš, evo video snimka izložbe iz moskovskog muzeja u kom je prikazan veliki broj njegovih ilustracija i slika.  

Naredna dva filma su izuzetna i tu nije potrebno mnogo pisanih reči ili nekakvog ubeđivanja. Treba uživati u njima. 

Dakle,  

Ježić u magli, Hedgehog in the fog,1975

(ovaj film je 2003. na festivalu u Tokiju proglašen za najbolji animirani film svih vremena.)

The Battle of Kerzhenets, 1971   

Kao što je prethodno savetovano, ni Čaplju i ždrala ne treba propustiti. Ne ne, nikako!

Read more »

Basnolike prikaze

zezala se: Rita Pierangelo

Read more »

Pokret- okret

Rođena u ulici Lavirint 72.
Živi na pretposlednjem spratu.
Srećna je kada noću čuje korake i nepoznate zvižduke poznatih melodija.
Tada obično čita.
Voli prozu, možda najviše esejističku, ko zna?
Jednom je i sama napisala esej. Zapravo, skoro sasvim ceo:
na istoj stranici, na levoj strani, u svakom trećem redu napravila je
nekoliko grešaka, koje je prežvrljala olovkom. Kada je završila esej,
pogled joj je pao na greške.Bile su simetično poređane duž
vertikale."Pomalo čudno"-pomislila je, i onda se zapiljila u njih. Sva
slova, a ukupno ih je bilo 7, je prepisala na drugi papir...
i, p, a, e, j, z, o.
Šta bi to moglo značiti? Setila se. Drugačijim rasporedom slova dobija
se reč poezija. Nije znala šta bi sa njom mogla raditi.
Da tako nazove esej- ne može, tema je već utvrđena.
Otišla je do računara, kliknula mišem na ikonu 'internet' i ukucala
''poezija''. Prvo što je izašlo bio je stih ' i tvoje hajde, hajde
postade merom mojih koraka'.
Slegnula je ramenima. Sela na prozor.
Potom je htela da piše o nekoj ženi, tramvaju i prolaznosti svega
postojećeg, no u neki mah se okliznula, kompjuter se sa stola vinuo
udesno kroz plafon, krevet je propao u vešernicu, a ona je ostala pred
ogledalom u kom nije videla svoj odraz.
Car Simeon, iz eseja o kom je pisala, je izašao iz papira, suprotno
svim zakonima iskustvenog, klimnuo mladoj dami u znak pozdrava, otišao
ka hodniku, otvorio vrata i izašao iz stana.
Trenutno piše pesme.


Oktobar 2006.

Read more »

4129 Hz

***

Jednom je Tadijana rekla da bi se svugde vratila. U gimnaziju, u period teške depresije usled ostavljenosti, u svaku tugu, samo da ne mora biti tu gde jeste, u šezdesetim. Pošto sam bila tužna, to me je na tren nasmejalo. Danas sam se toga setila a godine su prošle od tog razgovora. Danas se nikuda ne bih vraćala. Ne bih otišla u školu i stajala sa strane u haljini cigla boje; nikada ne bih ponovo recitovala iste pesme, ne bih se zaljubila u onog dečaka, ne bih prihvatila rečenicu da sam prestara za klavir sa osam godina. Nikuda se ne bih vraćala. Sve su mogućnosti ispred mene.

***

Jednom je Sonja poželela zelenu haljinu. Mogla je platiti haljinu. Međutim, poželela je da je dobije na poklon. Onda se šetala sa jednim gospodinom. Bila je starija od mene, puno starija tada, bila je vitka i lepa, sa rukom ispod savijene ruke gospodina u crnoj jakni. Posle je gospodin nekuda otišao, a Sonja je plakala. Nije sačekala da je tuga prođe, uhvatila je momka koji je vozio motor i vozila se sa njim. Godine su prošle, mnogo je kola, motora i sanjara prošlo kraj mene. Puno lepih žena. Jednom sam videla Sonju kako u nekoj zelenoj haljini  nervozno kupuje cigarete. U ruci je čvrsto držala privezak lanca koji je dirao njen vrat.

***

Kada bih umela da budem strpljiva, možda bih stigla da napravim nešto lepo. Ovako, ne stižem, sve bude gotovo odmah, i bude ukusno ako je hrana, bude simpatično ako je misao, bude odmereno ako je pažnja. Da sam strpljiva, možda bih skupljajući cveće napravila buket. Ali ja nisam od onih što se čekaju. Jednom sam zamolila oca da ujutro uđe u sobu i da me budi rečima: ide voz. Otac me nije čudno pogledao i sećam se da sam bila zahvalna. Čula sam ''ide voz'', odmah sam se uspravila i krenula u dan. U bilo koji kupe, nije bilo važno.

***

Postoje ljudi ovde koji imaju engleska zvanja. Ne znam koje su škole završili. Oni regrutuju, organizuju, smišljaju strategije, kalkulišu i prezentuju, oni rade još mnoge nepoznate stvari. Muči me dilema, ako sam kulturolog i prevodilac, šta ja sve mogu ovde da radim i kako se sve to na engleskom profesionalno zove. Srbija začudo ne ide u pravcu Engleske ili Amerike, pored svih tih stručnjaka. To me takođe buni.

***

Ima jedna devojka koja čeka pravog. Neki prolaze kraj nje, ali nisu pravi. Jednom je otišla da upozna nekog tipa. Nije bio pravi. Komšinica je ponudila svog sina. Ne, nije bio pravi. Jednoga dana, rekao je jedan umetnik, jednom ću sresti pravu. Ona će biti lepa i prihvatiće me takvog kakav jesam. Inače, ja sam samo tužni brod. Upoznao je devojku iz Belgije, potom iz Austrije, nisu bile prave a nisu mnogo ni govorile engleski. Devojka o kojoj pričam ne govori jezik umetnika koji je u četrdesetim. Drugačije bi možda i bili dobar spoj. Ali ja ne verujem u ''prave''. 

***

Ima ljudi ovde koji su ljudi i koji sa verom postoje. Ima ljudi ovde koji ipak virtuelno prebacuju Menhetn u Beograd,  i sanjaju  ne da su u američkom muzeju prirodne istorije, već da su u East village, ili kod Rokfeler centra, baš kao što ona mala Miroslava Duma sa svojom ekipom sanja da prebacuje Menhetn u Moskvu. A Menhetn, uprkos mogućnostima virtuelnosti, ostaje u Njujorku.  Jednoga dana, svi ti fancy ljudi će se probuditi i biće sebi nešto… nešto kao možda zauvek ružni. Možda će nastaviti da žive svoj reklamni život, izreklamiran po svim stranicama reklamno-društvenih mreža i svih drugih pravougaonih opcija. ‘’Sigurica’’ za nevolju, ‘’tamanica’’ za odsustvo duha. Jadni bedni nosioci brendiranih osmeha, zauvek daleko od Menhetna i njegove buke. Da, ja ne volim izbore bezdušnih reklamnih ljudi.

***

Kristalna kugla sa snegom. Mali gradić u Grčkoj. Malena suvenarnica u hladovini bršljana krije redove staklenih kugli sa snegom. Nekada su ove kugle bile prava retkost, rukama su bile pravljene i koristile su se za zamišljanje, aristokrate su zamišljale, a danas se gledaju mnogo kraće. Protrese se lažni sneg, koji je, kao i onda, padao na neki tropski predeo, ili flamingose, ili mlinove ili u ovoj radnji na malene replike ostrvaca na kojima inače nema snega. Kratka zabava, od 3 evra. Jeftina, kičasta i tužna.

***

Ranije sam mislila da ću jednoga dana nositi srebrnu košulju. U toj slici iza mene je bio meni vidljiv točak od magnetnog polja. O tome je moj otac ponekad govorio. I baš zbog toga sam u tim godinama  mislila o laserima visokog intenziteta, skupim frekvencijama. Onda sam na sve to zaboravila. Na mentalnoj slici sam imala braon kosu. Jednom mi je sestra kupila srebrnu košulju. Obukla sam je i stala ispred ogledala. Nisam videla onaj točak. Osim te, postojala je još jedna slika. Nosim zelenu  haljinu kakvu bi možda nosili u nekakvoj vojsci, u belim sam patikama, sa kosom u ribljoj kosti u jednoj ulici koračam i smešim se. Jednom se to desilo, sve sam tako naštimala. To su bile mentalne slike jedne osnovke koja sebe zamišlja kao veliku. Posle, takvih velikih slika nisam imala, ali sam postala još veća.

***

On kaže da je ljubav bezuslovna. Nije. On kaže da je ljubav žrtvovanje. Nije. On kaže da se karakter menja na bolje. Ma nije. On kaže da ume da voli. On pokazuje sve komercijalne  znake ljubavi i ljuti se ako ih ne dobije za uzvrat. A ljubav je bezuslovna? On ćuti. Vrlo napet čovek.

Mina je mala. Mina je rekla da kada poraste imaće puno dece. Ona o pelenema zna više nego ja. I zna da meda nosi četvorku. I zna gde ima četvorka da se kupi. Ona voli da pleše, najviše da maršira. U činovima.  Mina, a hoćeš se ti nekad udati? Hoću, za onoga koga zavolim. Prosto! Gledaj, sad ide drugi čin. 

***
Ležim na pesku. Čitam redove Čarlsa Simića. Zaustavljam vreme njegovim rečima. Vreme prolazi kao sa Borhesovom zbirkom poezije. Veličanstveno je i tiho. Jedan mladić pokazuje rukom na moju kremu za sunčanje. No, thank you, kažem. On stavi svoj peškir nedaleko od mog. Pokušava da mi kaže da je iz Atine, da mu tamo žive roditelji, pokušava da sebe objasni i pita me na italijanskom da li hoću u disko. On nema kremu, on ne zna dobro ni italijanski ni engleski. Vraćam se u ono vreme gde se ne čuju talasi. Okrenem stranu. On kaže: ti amo. Čujem ptice. Vratim se u onaj prvobitni prekid. Okrenem stranu. On kaže: ti amo. To je bio prvi put da mi je prišao žigolo.

***

Sela sam na trajekt. Potom sam ustala i šetala. Potom je duvao vetar. Radnik što prodaje karte je mahnuo rukom. To je značilo da pričam sporije. Jedna žena iz Holandije je pričala umesto njega. Oblaci su se skupljali. Kao da se dugo nisu videli a sad su odlučili da se neće razdvajati. Izašla sam na prvoj stanici. Ispred mene čovek je nosio dete. Penjao se stepenicama. Išla sam iza njega, onda sam stigla u jednu malenu uličicu i gledala nebo. Nikoga nije bilo na vidiku. Onda su se pojavile laste. Potom sam se spustila do vode. Dole su bile ribice sfumato boja. Oko mene su letele laste. U tom momentu sve je bilo čisto.

***

Read more »

Pita (pie)

U međuvremenu nepisanja se desio takav slučaj da je broj neobičnih stvari bio jednak broju običnih stvari. (jako strašno, al' aj'.) Kada se to desi, jasno je da profesor Voland nije uključen u slučaj jer nije rekao dovoljno čujno ''ajnc, fajv, traj'', što je  jasno izgovorio Alain Cuny u filmu Aleksandra Petrovića iz 1972.

Kao prvo, ako neko misli da krave ne mašu, tj. da se nikada ne pozdravljaju, to da briše iz glave i to promptno.

Kao drugo, ako neko misli da ljudi ne vole da pišete njihovim psima, to ništa nije tačno. Mnogi će vam dati svoju adresu i još će reći da ni pas ni lice koje vam se obraća ne govore engleski jezik ali da će vaše pismo svakako razumeti. Valjda će pas umeti da nanjuši značenje.

Kao treće, ko to nije znao, drvo ume da komanduje, da zapoveda i da drži slovo. Uglavnom kada više nema listove na sebi. Svako drvo.

Kao šesto, ne treba zaboraviti da magično tj. izuzetno jako drvo, zasađeno u saksiju ume da uništi kuću u koju je drvo doneto, tj. da je razbije u paramparčad.

Kao četvrto, kada kažu da neko ima srce kao kamen, tj. da ga nema, od sada se može reći da laže, jer kamen ima srce.

Pored toga, neke stene imaju u sebi i neko malo kamenje, međutim značenje će ovde biti izostavljeno jer je ovo zgodna prilika da se razmisli o položaju takvih stena.

Kao peto, na nekim stolicama možeš da sediš samo u jednom pravcu što je jako važno ako ćeš da pričaš dok si na stolici.

Kao sedmo, postoje male šume koje se na dlan stave, a potom se slože na panj.

Postoje i kokoške koje ne podnose fotografisanje za razliku od ovaca koje uživaju u poziranju.

Kao šesto , postoje ljudski rođaci vilinih konjica koji se razlikuju od običnih ljudi po tome što nikada nemaju glavobolju. To je valjda stoga što umeju da pričaju sa vetrovima.

Pored svih neprostudiranih običnosti, koje se mogu staviti u jednu pitu, ona mala kap razumevanja da te nijedan čovek ne može učiniti sretnim ili nesretnim je vrlo značajna za ukus svake pite.

Pitu smotajte i filmujte.


Inače, najvažnija stvar koju treba uraditi pre bilo kog doručka i večere podrazumeva aktivno
učestvovanje u majskoj umetnosti David Bowia.

Read more »

Jug i Jan

Kada dođe proleće nekome je sve sjajno i divno se oseća. Međutim, ja nisam u grupi tih srećnika. U ovom prelaznom periodu dosta ljudi se oseća kao da je od govana i ja tu nisam nikakav izuzetak. Nedaleko sam od ukočenja, al' se držim. Uključim tv a tamo ''Osmi kat'' (hrvatski šou koji sliči Opri) i uhvatim gošću, ne znam šta je tačno po profesiji, poziva jednu ženu iz publike i kaže: Vi imate probleme, ne možete baš ruke da pomerate, a i oči su vam spore. Hajde kružite očima, levo, desno, pratite moj prst?, tako, sad, pratite prst! Osjećate li umor? Siđite i nastavite u publici da vježbate.

I kako vi to radite- raspituje se voditeljka. Pa jako je bitno da se čovjek prihvaća i gledajte, uzmite svoju lijevu ruku i pipajte desnom rukom lijevi kraj dlana, znate ovaj dio kojim karatisti udaraju grede, kuckajte, lijepo sjedite i kažite sebi da se prihvaćate. Kažite: Ja se prihvaćam sa ovim bolom, ja se prihvaćam. Hajdete, svi iz publike, ponavljajte. I onda se cela publika prihvaća na mestu. Gledam i pitam se da li se prihvaćam. E sad, dođite vi iz publike i kažite kako je. Oh, ja ne mogu vjerovati, sve je bolje- kaže crvenokosa gospođa a vidi se da laže.

Divno, naša sljedeća gošća je______ i ona će vam pokazati tehnike kako da se opustite, ako ne možete zaspati, treba da udarate blago okolo nosa... a ako hoćemo da se razbudimo onda se kucamo odmah ispod donje usnice, tako, hajdemo se svi razbuditi... Ugasim tv, nije mi do lupanja sebe.

Doktorka mi je nekoliko dana kasnije rekla da mi se upalio rameni nerv (nije pomenula da li se prihvaćam ili ne). U dijagnozi ne stoji ništa slično. Sve sam šifre na internetu proverila (ima ih dve, druga je dopisana zbog nepraktičnog sistema izdavanja recepata koji se ne odnose na veći broj šifri već samo na pojedine).

I tako, ovih dana možeš po danu u majici kratkih rukava da šetaš a noću da se jorganom pokrivaš. Ako ti nije ništa, bravo. A kako je na dalekom severu u proleće i ko se tamo kako prihvaća to je već druga priča.

  Jug i Jan

Jedne večeri poput ove, kada je emitovana emisija o Fritjofu Nensenu, neobičnom polarnom istraživaču, u Svalardu, Longjerbijenu dečak Jan je ležao na krevetu. Njegov mačak je spavao. Jan nije mogao da zaspi. Razmišljao je koje je najjužniji grad na svetu. U najsevernijem na svetu je živeo i znao je tačno čega ima. Ali jug nije poznavao. Maštao je o igrama koje njegovi drugari na drugom delu sveta igraju, u nepoznatoj Patagoniji koju je nameravao jednom da poseti. Čvrsto je odlučio da će da ostane ako mu se dopadne. I onda je zaspao. (Nepoznati jug Amerike je vremenom postao siguran prolaz za san.)

Ujutro ne bi bilo traga od večernjih misli. Jan bi pomilovao mačka Osvalda i onda bi zajedno otišli u dan, svak svojim putem. Jan Erik je išao u školu koja se nalazila unutar crkve i nije voleo domaće zadatke. Voleo je da gleda turiste i da ide iza njih, da sluša nepoznate jezike, da se pravi da je i sam turista. Nije voleo kada bi čuo svoje ime, a neko bi ga dozivao. Jan je bio čudan dečak- kada su ga pitali šta će biti kada poraste uvek bi odvažno odgovorio: turista. Popodne bi pravio makete koliba ili pričao sa majkom i ocem, ili ako bi baka i deka bili raspoloženi pričali su svoje priče, a priče su često bile neobične. Deda je pominjao nekog Torstena Veblena koji je godinama ranije dolazio u jednu knjižaru i tražio fin papir ili zbirku japanske poezije, a sam knjižar ga je dugo molio da počne da piše svoju teoriju o klasi dokoličara, što je Torsten kasnije i uradio. Ali deda bi to samo usput pomenuo, u onim pričama kojima je hteo da ukaže kakvih sve ljudi ima, a onda bi se zaustavio i glasno mislio o norveškim kraljevima. Međutim, Jan bi skočio zbog neke nepravde, a deda bi se blago nasmešio, srećan što u Janu kuca pravednost, tako bi rekao svojoj supruzi. Baka je ponekad pričala o skandinavskoj mitologiji i te je priče Jan obožavao. Ali negde, duboko u sebi, hteo je da sazna priče juga. I uveče bi sebi šaputao u bradu, ili nekada mačku, koji bi ga pogledao kao da kaže ''hajde, šta čekaš, idemo''. Onda bi ponovo zaspao.

Jednom je iz njegove sobe dolazila buka, majka je došla u sobu uplašena, ali onda se nasmejala. Jan je pričao u snu. Kada je nekoliko dana kasnije obuvao čizme, majka ga je pitala da li u školi uče o Argentini. Ne, kratko je odgovorio. I onda mu je ispričala šta je sve buncao i smejala se i rekla da je i tada pucala od smeha. Jan se u početku postideo, ali se onda njegov smeh pridružio majčinom. Nedugo potom stigla je poručena knjiga o Južnoj Americi i sada je Jan mogao da čita sam i da razumeva bolje taj predeo po kom se kretao pre no što se vrata sna zatvore. Svašta je naučio, začudio se kada je video da su Argentina i Urugvaj siromašni rudama, čak ni u Pampi nije bilo rudnika, ali je shvatio da se ovce mogu divno gajiti, i onda je našao podatak da se najjužnije naselje na svetu zove Ushuaia. Te večeri dugo nije mogao da zaspi. Zamišljao je čega tamo sve još ima, i sigurno ima mnogo više stvari nego u njegovom gradiću. 

U samom Longjerbijenu se nije mnogo toga dešavalo, smrt je zaobilazila malo mesto, u gradiću se nije čak ni umiralo, na malom groblju niko nije pokopan već više od pola veka i nakon nekoliko godina, iz mnogih razloga, Jan je otišao u Bergen sa roditeljima i bakom i dekom. Tu, u Bergenu je završio srednju školu, bio je vođa i učesnik raznoraznih avantura, svugde je sa sobom nosio mnogo smeha i dobijao neke male tuge koje su se videle na licu, posebno onda kada se zaljubio u Ulu kojoj je ostavio na klupi pesmu, a ona nikada nije ništa rekla o tome. Onda je upisao antropologiju na Univerzitetu u Bergenu i u bibliotekama i slušaonicama je nailazio na važne podatke. Pošto ih je bilo mnogo, a dolazili su iz knjiga, filmova i glasova drugih ljudi, dešavalo se da ispusti jedan u zamenu za drugi, drugi za treći i tako je godinama imao repove podataka koje je na čudan način povezivao. Voleo je strane studente, i uopšte, ljubav prema turistima ga nikada nije napustila. Sada je na neki način i sam bio polu-turista, ali je imao želju da putuje više i dalje. I tako je počeo u mnogo većoj meri da proučava Južnu Ameriku, da se i u toku dana premešta u nepoznate krajeve, da otkriva tekstove i predanja i da se čudi lumperajki sa stranica. Neke tekstove nije morao dvaput da čita, imao je sreće, bila su to upečatljiva predanja poput onog koje je patagonsko pleme Ona sačuvalo o Potopu: ‘’Došao je potop, koji je pokrio svet. Ljudi su se batrgali u hladnoj vodi. Neki su se penjali na sante leda i pridružili se pingvinima, i jeli ribu kao i oni. Vremenom, oni su se pretvorili u velike pingvine. Kada se voda spustila, neki ljudi su se ponovo pretvorili u ljudska bića, a neki su ostali veliki pingvini.’’

Interesovala su ga i istraživanja koja su odgovarala na pitanja u kojim se sve situacijama stanje uma ne reflektuje na izgled lica. I tako dalje, i dublje i svuda. Samo ne u Patagoniju direktno.

Jednoga dana ga je profesor Jort pozvao da potpiše dokumente o stipendiranju letnjeg seminara, trebalo je da Jan ode u Javaskulu, u Finsku i Jan se tome jako radovao. U Javaskuli je upoznao ljude iz mnogih delova sveta, bilo je oko četrdeset učesnika iz raznih zemalja koji su sa sobom poneli i svoje snove, osmehe i pesme. Na večeri nacionalne kuhinje svako je pripremao neko tradicionalno jelo, a na večeri nacija Jan je zapevao. Po povratku je nastavio da istražuje i onda je jednog prolećnog dana nestao. Kažu da je zauvek napustio sever. Niko ga već godinama nije video, niko u parku, niko od prodavaca male radnje u ulici Strandgaten gde je često svraćao, ni u restoranu Vaskerelven 14, ni u muzeju, ni u pozorištu.

Možda je postao pingvin- nasmejao se profesor Jort, koji nije imao blagog pojma gde se Jan nalazi. Kada je sreo Janovu majku ona je sa osmehom rekla: Znate profesore, Jan više nije mogao da čeka i sada je... turista... Profesor Jort je ispričao ovu priču svom sinu Erlendu, u samom centru Bergena. Erlend je otišao u sobu. Uzeo je papir i nešto zapisao. Potom je pozvao Ejrika.

Ono što je od celog slučaja za sada na internetu dostupno je ova pesma:

Read more »

Pretvaraj se i veruj

Ovo sam ja i vozim autobus. Aj' jednu stanicu da te provozam. 

Kao mali strašno je zamišljao. Ne izmišljam.

Obukao bi se kao maharadža, ili ne, kao svirač na nos zmijama i onda bi kao- kao sviruckao crevu koje je postajalo kobra. A crevo je bilo zeleno. Ja to znam jer sam gledala fotografije kada je bio mali. (ako nisu lagali da je to on).

Onda je nastavio da zamišlja. Išao tako pored reke a pored reke ima drveća, a grane se izviju još malo bliže, do uha i na uho šapnu ''dobar dan'', zasmeju se razdragano, on se okrene ''oh, zdravo, Agata, ćao Misti!'' i onda tako ispriča svoje nedoumice. One se pogledaju u čudu i kažu, hm, pa nekada moraš rešenje da šapneš, ne možeš glasno da kažeš, ne mogu da kažem glasno šta su mu rekle.

Uglavnom, on se pojavio na televiziji. I zadržao se. 

Međutim, nije uvek govorio u svoje ime. Ne. Govorio je u ime ovih i onih. Nekada u glas. Oh, bilo je tu hipika, normalnih, zemaljskih i vanzemaljskih, vanserijskih! Pijanista, bubnjara, takođe je i njih bilo, bilo je i crvenokosih i plavokosih, i žutokosih, i sa izduženim vratovima, i sa nabudženim ogrlicama, i sa tašnama. I da, bilo je i pasa i pilića, nema čega nije bilo. I kolača, naravno! Došli bi tako neki da ga mole: o molim te, hoću da se pokažem celom svetu, molim te i on bi onda pogledao tog nekoga, potpisao se da garantuje da će taj neko pred kamerama biti sjajan (imao je sposobnost da skenira koga hoćeš u nanosekundi) i taj neko bi ludo prošao, i smejao bi se na kraju, i smejao bi se ceo svet, razumeš?

Voleo je da šutne nogom vazduh. I da udari po stolu kada nema mušice u blizini.

I da se nervira naglas u tišini. Oni povodljiviji su to usvojili, ih, pa imaš ih krš što se nerviraju glasno, pa se tresu, pa misliš eksplodiraće, crći će, pocepaće se, pa misliš kud da bežim, tako su sigurni u tom vitlanju po vazduhu.

Uglavnom, strašno mnogo je zamišljao.

Pisao je skečeve i na ovim malim papirima, ispred mene su sada, ovim, stikerima, ne možeš da veruješ koliko je čovek pisao. Ja sam se čudila kad sam videla. Scenario, scenografija, da i crtao je i pisao je, i onda po prozorima lepio, pa to je dolazilo, nadolazilo kao lava nepresušna, pa šta da ti kažem.

Voleo je da spaja nespojivo, ili: da ruši stereotipe, da gazi, da se smeje.

Kažu: šta će ona sa njim, pa on je nikakav, žgoljav, mali, punoglavac, njoj treba veličina, ma jok, on je rekao ma jok. Svaka mu čast. Pa onda su neki nešto zamerali, a on je ovako uredio: ja ću vas da snimam, a vi pričajte, sve što ne valja, vi recite. I pričale dede, zamerale, ljutile se, padale, vrištale, vrištao svet, ej, ceo svet slušajući ih.

Šta je dalje bilo? Teško je reći u ovakvom ritmu šta je bilo pre a šta posle.

Uglavnom, kapitalizam cveta, konzumerizam piči, ne kao danas, slabije, ali piči. I kažu: hajde ti nama lepo, čoveče, da napraviš reklamu. I Džim (ako nisam rekla o kom pričam, o Džimu pričam) kaže: hoću, što da neću. I napravi reklamu. Pa drugu, pa treću. Ja lepše reklame nisam videla! Nikad! A izložba što je gostovala u muzeju pokretne slike u Njujorku, Fantastični svet Džima Hensona, pa to je da se smeješ, to treba ceo svet da vidi, ne samo Amerika.

I onda, jao, padne veče, a on sa takvom družinom oko sebe ode da spava. 

Kakvi, kakav san. Gde da spava! Ideje dolaze, pa iz ormara izlaze, između podnih dasaka, da ti ne pričam. Duva od ideja. Skloni se i vrata zatvaraj. Ne viri kroz ključaonicu. Stradaće ti oko! 

I tako ti Džim, kog nisam upoznala lično, a da me pitaš ima li neko iz neke epohe a da bih ja baš htela da ga upoznam, onako dobar dan, dobar dan, evo njega bih da me pitaš, i ne bih, kad saberem sve misli, ne bih nekog drugog... I tako ti Džim čuda napravi, na sceni, na televiziji, u glavama dece, odraslih, mačaka, a i pasa.

Je l' ti znaš da je jedan pas tražio, kad je čuo za ceo slučaj, tražio je nekoga da mu priča priče. Nije ništa hteo da jede. Samo priču da mu pričaš. I Džim za to čuo. I šta će, pozove Džim Džona. Hoćeš ti Džone, molim te, kaže Džon: hoću, ne plaši se. I ispriča Džon devet priča. Psu. Hvala Džimu, Džonu, a boga mi i psu i bogu što je kamera bila uključena pa si mogao da slušaš i da gledaš priče čak. Ah, kakve su to priče! Sve da zaboraviš: pamet da imaš, posao da te čeka, povrće da iseckaš, i glavobolju da imaš, na sve da zaboraviš! Ijao, to su priče o Nestrašku, grifinu, čudnoj devojci, divovima, srećnom detetu, ne pitaj. 

I tako, dobri Džim Henson sa svojim raspoloženjem i maštom u istoriju ode.

Šta da kažem, Genije, eto šta je. Genije. 

I da ti kažem: da on nije bio takav kakav jeste ja ne bih umela ovako da vozim. A ni gomila ljudi koje znam i ne znam. Evo ti i jedna od mojih omiljenih pesama da čuješ. Svi su tu, Mapetovci, evo ti spot. Ponesi pa pogledaj kod kuće.

Je l' čuješ? Kako šta, pa kraj je vožnje. Ispadaj, ajde. Dalje umeš sam, znam da znaš. 

Read more »

Ispričaj još štogod o igrama

Možeš da smisliš melodiju dok ovo čitaš.

Zapravo, moraš. I moraš brzo da čitaš! 

Voleo je, oh, neobično sve.

šešire, igračke, razne trikove.

O da,

logiku, simboliku i fiziku,

sveee!

Voleo je da, da voleo je da....

Fotografiše, uzdiše, piše, miriše, uzdiše, ne to,

na čaj da kidiše!

Kažu da je bio mucavac jedan

Bez imalo straha, bez imalo jeda!

Čekaj, tu je nešto bez reda?!

Kažu da je šep-šep-šepao, kosu uvijao,

sa očima sivim, sa očima plavim, 

katkad obrnuto....Šta da se radi?

Da je hodao uko-č-eno, ne-spre-tno!

Možda se pravio!

Hhhhhm-hmmm

Jer on je mislio o mirisu cveća, boji drveća!

Koja je funkcija sveta? Treća? Sreća?

Završio je fi-lo-zo-fi-ju, al’ im’o je kefala

zaa fi-zi-ku-ku, zaa mate-matiku-kuku!

Nekad je sebe iz blizine zvao:

Hej, matematičare!

Hej, filozofe!

Hej, ljudski stvore!

Hej, pišče-šće, eheeeej!

Prvi bi se javio onaj... koji je… psssst! 
tihovao sam! A-ha!

''Curiosa Mathematica''!

Baš je radoznala. Matematika!

Mhhhm-aahhhm! Matematika!

Problemi pred spavanje

ne daju mira.

Ko će tu da se naludira?

''Euklid i njegovi moderni rivali''

oh, kakva drama! Mnogi su pali!

Šta se deli sa 11?

Da li neko zna, zar sve moram ja?

I Alisa zna! Da da da!

Da mu je danas ro-đen-dan. Rođendan!

O-ooo- da! 

Sada, zamišljanje melodije nije potrebno. Ali, kako hoćeš.

Charles Lutwidge Dodgson ili Luis Kerol. O njemu pevam, ovaj, pišem.

Da li su to bila dva čoveka ili jedan? Jedan mračan, jedan matematičar?  Neki aludiraju na ozbiljnu podelu unutar samoga Dodgsona, ali u njegovim delima je svugde prisutno malo matematike i malo igre, tako da je on jedan čovek. Na žalost svih skeptika. Ono što mnoge ljude intrigira je kako to da je imao takvu imaginaciju.

Bio je treće dete, a njegovi roditelji su ih imali jedanaestoro. Kada je otac umro, braću i sestre je animirao, smišljao razne trikove i šale. Mora da je bilo jako zabavno živeti u tolikoj porodici. Odatle dolazi i njegova ljubav prema deci. U svojim delima ne morališe. Ni deca ne morališu. Likove koji morališu smatra idiotima.  

Jedan je od pionira fotografije u viktorijanskom dobu. A kada je on počinjao da radi sa fotografijom, morao si da smisliš mehaniku, da osmisliš proces, da čekaš, da budeš strpljiv tj. baš da misliš. Postoji oko 3000 fotografija koje su sačuvane. Vrlo često je fotografisao Oksford gde se i školovao, pa onda ljude, što znači da i nije bio toliko stidljiv koliko su neki mislili. Jedan je od prvih koji je pravio umetničke fotografije. Na 1500 fotografija su deca. Ono šta je hvatao na tim fotografijama bila je čistota i nevinost. Ne treba zaboraviti da je bio jako religiozan. Ali priča se da se zaljubljivao u decu.

Virdžinija Vulf je rekla da je on bio srž, duh Oksforda, koji bi bez njega bio jako dosadan, kao i da je čitavo detinjstvo u njemu ostalo kristalisano.

Međutim, uočljivo je da je voleo blizinu devojčica, jer je njih najčešće fotografisao, možda iz razloga što je tu osećao najveću sigurnost. Možda zato što ih je bilo više? Mnogi koji ga vole na tom mestu se začude. Moglo bi i drugačije da se formuliše, ali ne želim da pišem o njemu kao o nekom ko je voleo nagu decu, bar ne u današnjem smislu tog pojma. Ja ne osećam da je on bio zao. Nema rečenice koja mi to nagoveštava. A sa druge strane, to je bilo drugo vreme. Fotografije golišave dece su bile i na Božićnim čestitkama. Druga estetika! Prikazivao je golu čednost, nevinost, lepotu. Verovatno je i otvoreno pokazivao ljubav i želeo otvoren i spontan odgovor.  

Možda se negde da zaključiti da je ostao infantilan jer je celog života vodio detinjstvo sa sobom za ruku. Ali ja to ne smem da tvrdim. Drugačije to razumem. Mislim da je on razmišljao kroz dijalog. Da mu je tako bilo prirodno. S obzirom na brojnost porodice iz koje dolazi, vrlo je verovatno. Možda prosto nije dao da se zarazi virusom odraslosti. Ali ja verujem da je oko njegovog lika izgrađen netačan mit. Kao i oko Andersena. Kao da su muški pisci tog perioda smatrani manje muškarcima jer su pisali za decu.  
Interesovala ga je logika, posebno simbolička, tj. on je smišljao kako da neke stvari približi deci, da ih ona razumeju. Stoga je pravio i puzzle, zagonetke, kako bi deca jasnije mislila. Preteča je ili izvorni pronalazač misaone igre Scrabble. I još nekih čudno-korisnih stvari. 

I da, mislio je da ga je Bog postavio na zemlju kako bi druge podučavao matematici. 

Napisao je jednu od najlepših priča. Ili dve. Ceo svet tu priču zna. Ili dve. Gde puding govori, gusenica kritikuje. Kornjača priča o svojim ranim lekcijama. Pf, pf, upade mi slovo u noć, ovaj, nos. Ludi šeširdžija suludo sipa čaj. Zec žuri sa satom na šapi. Potpuno nadrealno. Crvena kraljica tuži Pub Herca da joj je smazao kolač! Alisa treba da svedoči! Sasvim je nadrealan. Duh je u njemu vatreno živ! A on se ne plaši da se otkvači! 

Pun je podsmeha, ovaj smeha, života naopačke punog sasvim žut, a jedan nijedan pređe put da kaže: isti ja, pa šta bude- bude. Neki ljudi su prirodno high, ja u to verujem. Lakše se prepuste. Možda je to stvar taštine. Možda nije. Stvar duha? Nema dvoboja, ovaj, dvojbe. Na skupu skupom, usred bure plovi bure. Pravila nema. Možda bi se složio neko od tud. Ako nije malo verovatno od preključe, oko jedno 5 sati, iza zamrzivača lud, ostavio prut. Pa šta bude.

Read more »

She's Got It!

Ona se rodila se u Njujorku, adresa: Fleischer Studios, 1600 Broadway.

Jako liči na Helen Kane (mada mnogi kažu da je ista Clara Bow).

Otac joj je bio neki iz Maksovog studija, ali se često kaže samo: Maks, kog je ona ponekad zvala i ujak Maks. On se rodio u Beču, pa je kao mali sa svojima došao u Njujork.

E taj Maks je bio čudo svog vremena, doduše, i vreme je bilo čudno, teško, krizno. Maks je imao mnogo ideja, neobičan humor, vrlo često mračan, bio je surealista gradskog tipa. On je svašta nešto hteo i svašta nešto novo je umeo da napravi a to znači da je bio jako pametan. Hteo je da napravi crtani film, ali tako da košta malo, a da bude strašno dobar. I napravio je rotoskop za pokretanje crtanih slika!

Pošto je bio blizak sa atmosferom velikog grada on ju je i prenosio u crtane filmove, tako da često ima prljavih i oronulih zgrada u kojima žive siromasi, sa napuklim zidovima, raspuknutim nameštajem, pocepanim ćebadima, istinitih priča o američkom društvu tog vremena, porocima i slabostima.

I ubacio je u crtani džez! Pozvao je a odazvali su se Louis Armstrong, Cab Calloway i druge velike zvezde. Našao je način da uključi muziku u crtani film! I glas i glasove. E kada je ona u pitanju prvo je to bio glas Margie Heins, a potom glasovi Annabel Little, Kate Wright i Bonnie Poe.

U početku je bila pas. A onda je postala devojčurak iako je Maks nekada lagao da je ona zapravo žena od 30 godina koja ima…hm…mnogo dece. (?!)

Za njom mnogi luduju.

Nije to zato što je prelepa i tiha, smerna i dobra, što ume da izusti začuđena: oooh—ooo- uuu-uh, već zato što ume mnogo štošta da otpeva, kao flaper devojke svašta da odigra, bude u svemu jako ubedljiva jer je vrlo vatrena, a zna i strašno ozbiljno da se namrači, i šamar da zvrkne. Ali najviše od svega ona tako pleni!

Ona je skoro uvek bila crnka, kratkokosa, ali pojavila se kao crvenokosa kada je igrala ‘bednu Pepeljugu’. I mnogi su se pitali kako to, pa je l’ to tako oduvek, pa zar nije crnokosa? U crtanom ‘Zeka Rodžer’ bila je jedini crno-beli lik, a ne u koloru i crvenokosa, što je mnoge duhove umirilo.

U Maksovom studiju su razmišljali kako ona treba da se oblači i jednom su se posavetovali sa dizajnerom Bob Mackie, tako da je on smislio jednu glamuroznu kolekciju.

Oblačila se, šta da ti kažem, fantastično i neviđeno!

Maks i ekipa su rekli: uniforma će da joj bude uska haljinica, podvezicu će da nosi uvek na levoj nozi! Mada, nosila je i haljine koje otkrivaju siluetu na svetlosti…nekada bi gornji deo haljine padao na dole, pa bi ostala u brushalteru bez bretela, nekada bi suknja odlazila na gore, a nije bilo donjeg rublja tj. gaćica, a bilo je situacija kada bi ostala bez haljine. Kasnije, kad su neki podviknuli Maksu i rekli da ako hoće na televizuju- mora da izbriše neke scene, produžio joj je haljinu i podigao gornje dugme, skoro, pa do vrata.

U to vreme, kada se ona pojavila, ljudi su dolazili u bioskop da je vide, nije bilo drugog načina osim u stripu (od 1933.), a tada nije baš cela porodica mogla da ide u bioskop, bilo je malo para tih godina, uglavnom su odrasli išli. Kasnije na tv-u su je gledala i deca, do danas je tako, neko vreme u dužoj haljini, ali posle je Maks nastavio po starom, mada su crtani bili cenzurisani.

Maks je odgovoran što je ona prikazana kao jedna multitasking devojka, koja mnogo toga ume, zna japanski, koja može da upadne u svaki žanr, koja zna sve što i svaki muškarac zna, koja se ne plaši oskudne odeće jer ne želi obavezno da se dopadne svima i koja se bori za svoja prava, pa i pravo da izgleda kako hoće. A bila je vrlo seksipilna! I našla bi se u situacijama da je neko seksulano uznemirava ili juri a poruka crtanog je bila jasna na nivou kako treba odgovoriti, ali nije bilo baš jasno da li je ona prva crtana porno diva ili prva crtana aktivistkinja za ženska prava. Čini mi se da je bila i jedno i drugo. Imala je 16 godina, a devojkama je bila potrebna neka slika kako izgleda svet napolju i šta ih čeka iza ugla. A kontroverzna i avangardna, bila je sigurno, jer se nije uklapala u  obrazac finoće i reda, a nije bila ni pristalica dosade.

Njen prvi momak je bio Bimbo. Oni su se super slagali i razumevali su se i bez reči: oboje bi stavili ruke na oči i onda na usta što je značilo: ‘drži oči otvorene i ni reč!’

Ali kasnije, usled promena u zakonima vezanim za cenzurisanje odvojili su je od Bimba jer bi njihova veza podrazumevala bestijalnost pa joj je dodeljen Neustrašivi Fred (Fearless Fred).

Pojavila se vrlo hrabro u donjem vešu u ‘'Silly Scandals' (1931) i 'Poor Cinderella ' (1934). Pre Merlinke preživela kultnu scenu u 'Betty Boop's Ups and Downs'.

Za crtani  'Riding the Rails' (1938) se kaže da je nominovan za Oskara, mada se ovaj naziv ne pojavljuje u datoteci Filmske akademije.  

Pre no što je dobila pravo ime zvala se Nancy Lee.

Svi je uglavnom znaju kao Betty Boop.

Nasmejanu i raspevanu.

Uz nju kao da svi pokažu pravo lice, tako da ima mnogo istine o američkom društvu tih godina. I ima mnogo predviđanja onoga što se posle u kulturi javlja.

Često zvonko pomene: Boop-Oop-A-Doop

  

‘You can feed me bread and water,
Or a great big bale of hay,
But don't take my boop-oop-a-doop away!’ 

Mislim da je jasno.

Ovo je možda jedini crtani koji se obraća mladim devojkama i koji poručuje da budu svoje, neustrašive i hrabre. Da budu devojke koje imaju ‘’to’’!

Read more »