O prevodiocima i smislu

Biti prevodilac znači da nikada nisi u jednom prostoru, nikada nisi samo na zemlji. Uvek si između dva sveta, otadžbinskog i stranog. To su svetovi u kojima su uglavnom reči koje razumeš, atmosfere u kojima ti je svašta jasno i one u kojima postoje panična mesta jer poneki redovi gore, i stoga treba naći vodu za tu vatru: nekada treba dosta vremena da razumeš tu vatru. Onda dobiješ ili jedan cvet iz pepela ili neku nagorelu reč. Pošto si uvek negde između to znači da ta dva sveta dobro poznaješ (ali i treći prostor- onaj ''između''), da razumeš i strani i svoj jezik, i sva gramatička pravila.

Prevoditi to znači biti spreman da pričaš tako da te svako razume. To je jedno. Uspeh je kada tebe niko ne pomene, kada se priča o samom tekstu. Tebe, kao prevodioca, ostave u daljini. To je prostor u kom rade prevodioci. U tom prostoru ne misle puno na porodicu, jer od prevođenja teško može da se živi. Može ukoliko prevodiš desetine stranica dnevno, ako nemaš vikende, a vikendi i ne postoje, ne postoji ni Božić ni Uskrs. Međutim, to je i idealno stanje. Međutim, prevodilački posao kao servisna usluga, jer danas prevođenje to jeste, ima ozbiljne mane. Prevodiocu uvek nešto fali- ili ima nedostatak posla ili nedostatak vremena usled kratkih rokova. A kao drugo, u tim tekstovima koje prevodilac stvara ili uvek ima nečeg većeg, ili nečeg manjeg od originala. Prevodilac bi trebalo da razumeva autora teksta i da ulazi u njegova raspoloženja, da ih projektuje i u njima se kupa. Od svih stranica koje prođu kroz glavu prevodioca ostane trag pa se tako i u njegovoj glavi stvori jedan prostor. Tu postoje uvek jedne te iste misli koje se javljaju pri otvaranju novog pasusa na nekoj osmoj stranici, neki stalan  “deja vu”. Tuđe ideje se dugo nose u sebi, a nekad se desi da prevodilac zaboravi da nije smislio ideju čije reči zna.  Prevodilac koji se bavi pismenim prevođenjem (kao ja) mora da bude sam kada radi. Potrebna je koncentracija za razumevanje složenih tekstova, za analiziranje i odabir adekvatnih reči, a pored toga i rečnici. Simultano prevođenje podrazumeva audio slušanje jer se najčešće u prevodilačkoj kabini sluša druga osoba, njen govor brzo analizira i prevodi sa nekoliko sekundi kašnjenja. Konsekutivno prevođenje podrazumeva odsustvo rečnika i elektronike, a prevodilac prevodi kada druga osoba pravi predah. Sami prevodioci, ako žele da žive od svog posla, moraju da budu vrlo odlučni i da brzo donose odluke tako što brzo biraju reči, a uvek ih porede sa originalom. Često ih muče pitanja: da li je ton dobro izabran, da li je ideja dobro reprodukovana, kao i ritam ili stil. Međutim, iako ne deluje da različite terminologije zahtevaju visok stepen uživljavanja to nije tako. Tek kada se usvoji terminološki ton, prevodilac može da se opusti, a da li će boravljenje u jednom tonu prijati ili ne zavisi od same prirode i navika prevodioca.
Pored nekih dobrih strana ovog posla (posao može da se doživljava i realizuje iz nekoliko perspektiva, uglavnom prema izboru načina prevođenja) za prevodioce se inače kaže da brzo stare a umiru bez slave. Kao drugo, bave se uglavnom svim onim tekstovima koje nikada nisu planirali da publikuju. Kada bi prevodioci mogli uvek da se bave književnim tekstovima, njihov bi život bio mnogo lepši jer  ima puno neprevedene lepe literature a životi ljudi koji čitaju knjige bi bio i smisleniji i sadržajniji.
Bez književnosti ionako nema smisla. Eto, toliko o tome.

Read more »

Mesec krive noge

- Nikako sam.

- Nemam pojma kako sam.

U mesecu krive noge radiš ono što ti ne prija, to s jedne strane. I ne dođe svima u isto vreme.  Ne znam precizno kako to izgleda u drugim profesijama, ja sam čovek slova, pa mi se dešava da čitam sve ono što nisam htela da čitam ranije, ili sam čitala u malim dozama. Sve one tvrdo zasenčene tekstove. Moram, nije u pitanju volja. A onda, prevodim reči. I ispravljam reči. Znakove. U mesecu krive noge to radim sa posebno teškim i dugim tekstovima.  

S druge strane, osećaš se novim.

Čim se udaljiš od teških stvari, osetiš se lakim, nebično lakim. Kao da uspostavljaš relacije iz početka. Pomislim u tom periodu da imam oči kao pauk. Jedan predmet, drugi, nit! Sledećeg dana isto. Pojava, pojava, nit!

Mozak je hakovan tokom meseca krive noge. Svim stvarima, mnogo više nego pre i posle. Ne znam da li znaš, tekstovi se isto nose, kao torba, kao šal. U tom periodu i u svaku šetnju, svaki san.

U mesecu krive noge dan ima dve težine pa budeš u teškom i u bestežinskom. 

Na ivici problema, što je poseban problem.

Kao, hoćeš da si budan, a moraš na silu da spavaš. 

U prelazu između stanja mislim na sve što želim. Nemam mnogo želja, pa nije mnogo strašno. Mislim na cveće. U mraku ulica ga nema. A ja se onako bestežinska pitam da li sam napolju u pantalonama. Smejem se i mislim o kukcu kog jedan cvet bari. Ne znam tačno gde sam, ni da li sam svoja. Mesec krive noge za to i ne mari.

  

Foto izvor

Read more »

Metro i momentum

Metro uglavnom služi za prevoz. Ali ako misliš da ćeš samo da se prevezeš (pa dobro, možda bude i to samo), nije to jedina stvar: dešava se vrlo često da dobiješ i mnogo više.

Na primer, saznaš nešto o aktuelnim dešavanjima preko postera, kao što se i informišeš o novim albumima nekih muzičara, o tome gde možeš da prodaš zlato, gde da povoljnije iznajmiš auto, šta community radi za tebe preko ovih i onih organizacija, koji su koledži samo za biznis i marketing, gde možeš da učiš engleski jezik ako hoćeš da napreduješ do krajnjeg cilja zvanog uspeh, koja je poznata ličnost zaveštala svoje organe pa možeš i ti tako, možeš da naučiš i neke nove kombinacije prideva i imenica ako te to interesuje, a ima i mnogo reklama upućenih uglavnom samo latinoamerikancima o osiguravajućim agencijama, načinima štednje, kao i obaveštenja gde se nalaze časne i sigurne zalagaonice.

Ali, nije to jedino što možeš da dobiješ.
Atmosfera i ljudi su ključna stvar.
Komuniciraju (što se dešava i na ulici) i to je jedna lepa kultura osmehivanja ili pozdravljanja pri susretanju. I u toj verbalno/ neverbalnoj komunikaciji (svi uostalom stalno šaljemo poruke telom, bilo da pričemo ili ne) nekada si svedok, a nekada aktivni učesnik, a ima mnogo neobičnih momentuma.

Ako uđeš u vagon u kom su čitači, možeš da vidiš koje su knjige aktuelne.

Ako uđeš u vagon u kom su zavisnici od iPoda možeš da vidiš koliko su im brzi prsti.

Ako uđeš u onaj u kom su umorni, pašće ti pritisak i zato je dobro da promeniš vagon. Jer nikad se ne zna. 

Možda uđeš u vagon u kom su oni koji su završili Jejl, u uvek istom naglašenom outfitu, koji govore jedan plastičan jezik, sa plastičnim izrazima lica i krajnjom hiperkorektnošću.

Možda u onaj u kom su jevrejski bankari pa da vidiš šta su prirodne lokne.

Možda uđeš tamo gde se jako osmehuju, ili se cere, i izgleda kao da drže parče lubenice ispred lica. I uglavnom, u tom vagonu uvek bude jako smešno.

Danas sam ušla u vagon u kom se nešto delilo, uostalom, pogledaj u kakav: 

Read more »