Bezrukov i Crni čovek

Jedno od najlepših izvođenja Jasenjinove pesme

''Crni čovek''

Prijatelju moj, prijatelju moj,
bolestan sam mnogo, mnogo!
Sam ne znam otkuda dođe ovaj bol.
Valjda što vetar pišti nad pustim poljima,
vetar iznemogo,
il' što ko on šumu u septembru,
Pustoši i mozak — alkohol.
Glava moja maše ušima,
ko kril'ma ptica bleda.
Na vratu su joj noge
što gube sve više moć.
Crni čovek
crni, crni.
Crni čovek
na krevet mi seda.
Crni čovek mi ne da —
da zaspim svu noć.
Crni čovek
vuče prstom po odvratnoj knjizi
i, mrmljajuć nada mnom
ko nad umrlim monah,
čita mi život
o probisvetu i nekoj kulizi,
zadajuć duši tugu i strah.
Crni čovek,
crni, crni!
— Počuj, počuj —
mrmlja mi i veli —
mnogo je u knjizi
misli bez mana.
Taj čovek je
živeo u zemlji
najodvratnijih
hulja i šarlatana.
U decembru, u zemlji toj
sneg je đavolski čist,
i mećave počinju
prela, bez jeda.
Bio je taj čovek avanturist
veliki
i prvoga reda.
Bio je divan,
uz to poeta,
mada s nevelikom
al' ozbiljnom snagom,
i neku ženu
od preko četrest leta,
zvao je laficom
i svojom dragom.
"Sreća je — zboraše on —
veština uma i ruku.
Sve nevešte duše
nesrećne su, ko cvetovi.
Ne mari ništa,
što veliku muku
zadaju skrhani
i lažni gestovi.
U oluji, u buri,
kraj nedaća svih,
uz teške gubitke
i uz tugu kletu
biti nasmejan, prirodan, tih —
najveća je umetnost na svetu."
— Crni čoveče!
Dosta. Kakva šala!
Ne zabadaj svud nos,
i zato ne presedaj!
Našto mi život
pesnika od skandala!
Drugom ti to, brajko,
čitaj i pripovedaj.
Crni čovek me gleda,
uporno pogled mu kulja.
Već je i skrama plava
tiho na oči pala —
ko da mi reći želi,
da sam lopuža, hulja,
koja je nemilosrdno
nekoga opljačakala.
....................

Prijatelju moj, prijatelju moj,
bolestan sam mnogo, mnogo!
Sam ne znam otkuda dođe ovaj bol.
Valjda što vetar pišti nad pustim poljima,
vetar iznemogo,
il' što ko on šumu u septembru,
pustoši i glavu — alkohol.
Noć, puna mraza.
Raskršća pokoj gluv.
Sam sam kraj okna,
ne čekam ni gosta, ni druga.
Svu ravan pokrio
krečnjak prtinast, suv,
i drveta, ko konjanici,
u vrtu stoje sred kruga.
A negde ptica plače,
noćna, zloslutna, bleda.
Drveni vitezi seju
kopitom topot lak.
I opet onaj crni
u naslonjaču mi seda,
podignuv svoj cilinder
i zabaciv nemarno frak.
— Počuj, počuj! —
Krklja mi u lice i klima,
i naginje se
sve više, pogledom prati —
Ne videh nikoga dosad
međ podlacima
da tako nepotrebno
od nesanice pati.
Ah, recimo, grešim!
Jer mesečina je "bona".
Zar još dodati nešto
svetu sna, uz mimiku?
Možda će okruglih bedara
tajno doći "ona",
da joj čitaš svoju
trulu i tešku liriku.
Ah, volim pesnike!
Divan svet i svita.
U njima uvek nalazim
romane znane i bolne —
kako čupavoj studentkinji
dugokosa rita
priča o svetovima,
dršćuć od strasti polne.
Ne znam, ne pamtim,
u jednome selu,
možda u Kalugi,
Rjazanu, snu, javi,
življaše mališan
u kući seljačkoj
žutih vlasi
i očiju plavi...
I porastao je,
uz to poeta,
mada s nevelikom,
al' ozbiljnom snagom,
i neku ženu
od preko četrest leta,
zvao je laficom
i svojom dragom.
— Crni čoveče!
Ti si gost strašna soja.
O tebi kruži davno
ta slavna mrska.
Besan sam, razjaren,
i leti palica moja
pravo u njušku
da mu nos razmrska.
.......................

Umro je mesec.
Svitanje u oknu drema.
Ah, ti, noći!
Šta isprede, kao ala?
Pod cilindrom sam.
Nikoga sa mnom nema.
Sam sam ...
i parčad ogledala ...

11. novembra 1925. 

Read more »

atmosfera teksta

Iz teksta

pssst!

sad sam izašla iz teksta.

psst! ne lupaj.

u tekstu je bilo konja i plemića

stena, karavana i mora,

porodičnih stabala mnogih

starih zakona i odluka

pst! čekaj, ne može sve tako bez reda.

Bilo je tiho, šuškavo, i škripavo,

popela sam se na ono groblje,

i na tren videla decu što su nekada

ulicama jurila, a očevi udarali čekićem u gvožđe.

čekaj, samo što sam iz teksta izašla,

nisam sebe za razgovor pospremila.

Udalji se malo, još miriše jambolija

na duvan onog starog čoveka.

Čekaj da nestanu sva čudna slova

sa dužinama i akcentima,

čekaj da se smiri ona voda 

da se spustim sa planina

Čekaj, treba sve da se utiša,

i ona bajka Vajgandova.

Muka mi je, kako ne razumeš,

izlazim iz teksta a ti bi da mi nešto važno kažeš,

čekaj, jako mi se vrti, ne mogu još da pričam.

Daj mi nekoliko momenata

da se udaljim od onih pasa lutalica

i ljudi što nose torbe,

od svih balkanskih nomada,

čergara, prodavaca, zanatlija,

pismenih, bogatih i bednih.

Čekaj, evo zaboravljam sve prevode

iz 1800 i neke, nestaju rečnici,

ne vidim ni napomene.

Dobro, reci sada šta hoćeš.

***

Da, kada diraš čitača, seti se da daš znak da bi nešto da mu kažeš. To je jako važna stvar. Nemoj odjednom/ odmah/ sad da zahtevaš odgovor. E sad, to što se tiče obeleževanja, to postoji po bibliotekama i čitaonicama, tu i tamo po stanovima i kućama, ali drugde nije označen taj mentalni saobraćaj. Polako, polako, i vi, čajni kolutići. 

***

E sad, tebi je možda tiho tu gde sediš. A možda i nije. Možda ima neka buka što se premešta,  pa ti u glavu uđe. Ah, pa ima toga. Manje ili manje. 

Nekad je tekst od suvog tkanja, to su neke suve reči, suve misli, tu nema lupanja, tu ima šuštanja, kao neko dugo ksssssss, kako bih rekla, treba da se proveri da nema neke zmije iza reči. To je sve sasušeno, do korena od života odvojeno, to je ''stoprocentna bilteralna saradnja'', business English, sve suvo što ti na um padne. 

A onda, imaš i one mokre tekstove sa ''patriotskim'' tonom, pa egzaltirane, pa tu ti treba neki splav u toj nabujaloj reci da se snađeš, da ostaneš živ. I naravno da te takvi tekstovi ubiju u pojam, udave te.

Osim takvih, ima i onih vatrenih, ijao, ko ih je pisao, taj je živa vatra, em revolucionarno, em inovativno, em puno duha, vrcavo, iskričavo… ah, da, takvi tekstovi raspamete. To se zove''jouissance'', setiće se neko važan. To kad pročitaš, to u tebi izazove neku nadu, pa onda i ti počneš da pališ, bio to red iz manifesta, neke pesme il’ znaš ti već. Eh, zamalo da zaboravim,oni mogu da budu i orgazmičke prirode, to nije samo vatreno, to je sve što si ikada želeo u jednom sad, ja ne znam kako se kod tebe to tačno zove imenom i prezimenom, ali ima takvih nekih ljudi koji i ne znaju šta ljudima po svetu rade. Generalno. Rečima!Šapuću, miluju, plaše, vrebaju, obećavaju, analiziraju još kako analiziraju! E u toj grupi ima raznih podvrsta, naravno. 

Ijao, onda ima onih iza sedam gora i sedam mora ‘’došla sam ti ja’’, e ti tekstovi sa ptičijom perspektivom, kako to ume da ohladi, da te distancira od sveta postojećeg i to promptno, pa čak deluje da si u stanju da pričaš samo o binarnim opozicijama ili da ti na toj visini dune da ih negiraš i uvodiš nešto treće. 

Onda imaš one meke, slatkaste tekstove, to ja kao da hodaš po lepku za miševe, tako je dosadno i naporno. Al' nekom i to prija...

Onda imaš one što im je sve muka. Ijao, bede i takvih tekstova. To pišu ti rečni rudari, tekstualno podzemlje, sve sa temama patnja, crnilo, spuštanje, ponor, ad.

A onda imaš i te ratnike, kao polemišu na bojnom polju. A bojno polje im u glavi. Izvinite, je l’ vi to opet o podeli granica?

Ima onih tekstova sa iracionalnim rečenicima, aspurdnih, okačenih unatraške, koji se protive gravitaciji, koji te inspirišu, ako te iracionalno tera na akciju, pardon, pardon!

Onda ima onih tihih tekstova. Čitaš,  ič ne razumeš, tišina ubija, odjednom se tu provali jedan strašan tresak, to ti bacaš takav tekst, zatvaraš korice, osećaš pritisak, pa šta ti to treba?

A ima i takvih tekstova sa kojima se ismeješ, pa kažeš tiho: tako je, ili jebem ti, stvarno, tako je, pa se ispričaš, nasmeješ, iscerekaš, bude ti i lepo i teško u isti mah, i  čudiš se kako na kraju teksta piše tuđe ime, a ne tvoje.

Osim ovih, imaš i one koje kao uvek poneseš negde ako se ukaže prilika, ako bude vremena. A vremena nikada ne bude, jer znaš da ti neće prijati, da nisu za tebe, niti po tvojoj meri, sve što je pod ‘’ako’’ ne znači i ‘’biće’’, to su proste stvari. O, pa ja sam jednom negde čitala, valjda je Bulgakov rekao, da Turgenjeva treba nositi u banju ili na plažu, jednom ponesem, strašno je peklo sunce, neobično jako toga dana, šta da ti kažem kako mi je bilo.

Uh, ima ih i dosadnih, to ne samo da je suvo, već je sto posto beskorisno. Oh, pa to je bilo ukucano u kanon obrazovnog sistema. Sa takvim tekstovima si mogao samo sebe da čuješ kako glasno izgovaraš: o jebem ti ludaka. 

Da nisam nešto propustila? Lepi, nelepi, patetični, orgazmički, slatkasti, dronjavi, e da, dronjavi, to su kao oni suvi, mada prođe neka dobra misao, zbog tih misli nekada pomisliš da vredi ostati, takav tekst deluje kao neko lepo tkanje, ali sto puta korišćeno, prepravljeno, kopirano, pa onda, da, ima nekog smisla, ali i gubi ga istovremeno. K'o da je u pitanju neka dronja: može u krpe, a može i u đubre.

Evo, ja danas imam sto nekih mogućnosti o čemu ću da mislim ili oko čega da se nerviram, ali, biće da mi je u ovom satu doš’o moment da javno kažem kakvih sve tekstova ima i šta ja o svemu tome mislim. Ako sam neki zaboravila, dodaću sa naknadnom pameću koja trenutno, provereno nije pored mene. Pored mene je roze ulaznica za sheldonian theatre, pod brojem tim i tim, iz rečnika idioma ispala i piše, između ostalog, pod brojem 585: 

to make a mountain out of a molehill. to exaggerate a small insignificant matter, especially a trouble or grievance, into an imaginarily great one. R 1570 

Read more »

Filmovi za prijatno razbucavanje

Sidewalls (2011) (Zidovi koji nas dele) (špa.Medianeras)

Martin kaže da Buenos Aires oslikava ljude, njihove nesavršenosti i mane.

Martin kaže da ima fobije.

U istom gradu, Marijana misli da nije ništa izgradila, a arhitekta je. 

Marijana ne voli liftove.

Marijana ima knjigu koja je frustrira.

Ovo je film o ljudima koji ne sanjaju tuđe snove. Film o odnosu arhitekture i stanovnika grada.

Film o nekim ograničenjima. O momentu kada ona prestanu da budu važna.

Film o mimoilaženju i snazi vere da će se jednog dana desiti susret.

Film o ljudima sa posebnim senzibilitetom.

Beginners (Početnici) (2010)
Nakon majčine smrti Oliver je saznao da njegov otac ima rak. Da je otac gej. Otac tada ima 75 godina. Otac je radio u muzeju. Oliverova majka je bila Oliverovo detinjstvo, išli su na izložbe, u muzej, bili pravi partneri u avanturi. Oliver je nekoga upoznao. Sasvim posebnu Anu. (Oliver je, takođe, vrlo poseban.) Priča nije posebna, poseban je način kako je priča ispričana.

Ovo je film o snazi čoveka koji ne posuđuje identitet, o tome šta sve čovek može da oseti, o tome šta čovek jeste.

Film o ljubavi.  

I ponovo, film o ljudima sa jakim senzibilitetom.

The World is Big and Salvation Lurks Around the Corner, (Svet je veliki i rešenje vreba sa svake strane), (bug.Светът е голям и спасение дебне отвсякъде), (2008)

Bai Dan igra ‘’tablu’’, igru koja uči kako se otvaraju rajska i carska vrata. Njegova žena vremenom postaje ‘’baba Slatka’’, prava čarobnica za kolače. Njihova ćerka sa mužem i sinom odlazi iz Bugarske, ne zbog bajke, već stoga što nisu mogli više da trpe ni Živkova ni diktaturu. Godinama kasnije, bai Dan odlazi u Nemačku jer mu je unuk u bolnici. Nosi sa sobom ‘’tablu’’. Unuk se ničega ne seća. Deda ga vodi na putovanje. U tandemu otkrivaju sećanja i svet.

Hvala na strpljenju. 

Read more »