Ludaktor- vlasnik beskućnih misli

Jedan ludaktor je izgubio daske po putu.

Sada ih traži, skuplja i povezuje.

Do tada, jedan momak pevuši, jedna devojka iza mene pevuši, oboje imaju slušalice i ne čuju stihove koje slučajno, melodijom poneti, šapuću. Da su se slušali, bila bi to ljubav veka.

***

U međuvremenu se desilo da je jedan čovek ovako rekao: ozbiljno se ja bavim naukom. A čime se vi to bavite?, pitala sam ga u međuvremenu. Pa vidiš, ja ulazim u pragove neurotransmitera- odmah mi je odgovorio. Mislite bez tehničkih pomagala? Mislim bez tehničkih pomagala. Mislite na svakom delu planete? Mislim, da, na svakom delu planete. A zašto? Čovek ućuti pa kaže: šaljem poruke. Mislite?- I tu klimnem glavom na gore. Da!- viknu čovek, ali i dalje sve u tišini. I šta kažete, kosmos je neviđena stvar?, pitam sa rukom na usnama. Kaže: ja sam stigao do petnaeste dimenzije. Do petnaeste?- pitam i polako kuckam prstima po stolu. Pa dobro, stigao sam do četrnaeste kosmičke dimenzije, nisam smeo u petnaestu da ulazim. O čemu je osma?- pitam bezradosno. Osma je o nastanku života, poznatog sveta, rasipanju i uništenju sveta- kaže čovek sa brkovima i bradom. Mislite na dinosauruse i tehniku? Da, na to mislim. O čemu je deveta? Čovek tu postade još malo tiši i malo se nagnuo ka mojoj ruci u kojoj nije bilo mikrofona:  O spajanju tehnike i nauke, tj. nauke i veronauke. Sad, nije važno da li sam ja gledala u prozore ili ivice prozora ili sam gledala u oljuštenu drvenariju, ali sam mu rekla, baš ovako: Vi mislite da je to moguće? Molim Vas, ako ste planirali da pričate o Mesecu, izbacite to još sada. Čovek je ustao, otišao do kraja zelene klupe i kao da se presabirao da nešto nije pogrešio, računao je.

***

Ne znam da li su ti već javili-ima tih beskućnih misli, što oko mene, oko tebe lete. Traže mesto da se nastane. Da se o njima piše, ozbiljno, ozbiljno! Ako se sa njima pozdraviš, pustiće te teško. Tako se postaje ozbiljan čovek, bespovratno ozbiljan hod vodi u bezradosne dubine, gde više nije bitna boja koraka, o tome se ne misli. Zato samo posvedoči da ih ima, ne pozdravljaj se sa svima.

Ako ih pozdraviš, možda ti dođe Greticin san u snove jer i snovi kruže.

***

Greta je legla na krevet. Gledala je u zid. U plafon. U zvezde na plafonu.

I eto, dva puta je protresla nogom, i našla se u starom pozorištu.

Dobar dan, (gomilu misli kao konce balona koji ne lete drži gospođa riđe kose u crnoj haljini koja nas pozdravlja). Evo, reći ću vam: Dve mlade glumice šetaju, to Greta sada gleda, šetaju ćutke, ona ne čuje da li lepotice pričaju, ali shvata da daju omaž nekoj avangardnoj glumici. Greta se sada nalazi na većoj visini i čuje govor, njihove rečenice iz neimenovanih filmova. Greta vidi da one tako lepe i slobodne šetaju, drže se za ruke i skaču u vodu. Greta pomišlja da ispod tog mosta sigurno ima oštrih ivica, Greta je zbog nečega oprezna- uverava nas pokazivačica Gretinog sna- ali one skaču, drže se za ruke i skaču, i Greta shvata da je nebitno odavanje počasti toj glumici. Greta ih sada gleda kako izlaze iz vode i nastavljaju da se drže za ruke i hodaju. Potom se jedna scena osvetljava, vidite?, to je prostor u podnožju šume koji je obasjan ružičastom svetlošću a na sceni je ona avangardna stara glumica. Greta se pita šta će ona izvesti: sigurno dramu?, ali gospođa je u kostimu, vidi se njen brushalter, jak i čvrst, crn. I malo stomaka i potom sve je crno, sve sa mašnom u kosi. Glumica imitira foku, i juri po sceni kao foka, foka! Sve u krug. Greta se plaši te brzine, evo je skupila svoja kolena, evo sada misli: šta je sa kolenima i stomakom te glumice? Da li je sve pocrvenelo? Međutim, Greta vidi da nije i da glumica može tako da se kreće jer je gospođa glumica poznata i slavna. Potom se osvetljava nova scena iznad prethodne, vidite? Na sceni je muškarac koji sedi raširenih nogu. Ima haljinicu crne boje i sokne, cipele i masnu kosu, i sav je u kostimu devojčice, ima kosu na paž, vidite?, i smeje se i pljeska rukama… i smeje se tako ružno da Greta ne zna da li se on glumici divi ili  se svima ruga. U Greticinoj glavi postaje bučno, onaj neprijatni čovek se još glasnije i još brže smeje, toliko brzo da se Greta sasvim isprepadala, eto sad će Greta da se probudi a ja moram putovati dalje. Zbogom!, dobacuje voditeljica snova otresajući pepeo koji je pao sa muštikle na crnu haljinu i ustaje povlačeći balone po podu.

***

Čovek tamno smeđe kose u pidžami i bade mantilu priča: A ovako nema šanse? Bilo je ranije prostora za promenu ali mi nismo umeli da reagujemo, nismo čak ni znali da se zeleno može izbrisati gumicom, da tako kažem, nismo slutili brzinu promena, kao ni to da će brzina postati takav hit. Da smo znali, mi bismo drugačije postupili.  Ali gledaj, dragi moj, pogledaj moje ruke, i pogledaj sve nas ovde u redu. Mi smo deformisani. Mene lekar neće da pogleda, a valjda sam i ja neki doktor nauka, nisam medicine ali sam građevine, meni fale dve godine do penzije, a ja nemam da uplaćujem, imam taj artritis. Pogledaj moje ruke!

Na to, nešto mlađi sedi čovek u jakni sa gomilom papira mu kaže da je imao saobraćajnu nesreću davno: Vidim, ali znate, meni je ostala žica u glavi. Rekli su, ja sam tada bio mlad, rekli su mi da mogu u penziju, imao sam saobraćajnu nesreću, znate, i mogao sam da budem mladi invalid. A ja, imao sam tridesetak godina, bilo me je sramota od nerada, strahovao sam da se takav nikada neću oženiti i nisam prihvatio. A sada, sve je to počelo da uzima maha. Sada me šalju na preglede, idi tamo, idi tamo, i evo me, krećem se, sutra idem na neki konzilijum, ja ne znam ni koji je po redu. Eto mene je tada bilo sram. A sada mi ne daju penziju a koliko razumem treba manje da se krećem. Bio sam budala....

***

Sela sam, podigla noge, doduše ja i ne znam ko još putuje, vetar ne prestaje da duva, krenula sam da se vratim pa da pođem... vidim devojku koja bi lako mogla da se zove Greta, a Greta se u grču pritisla uz prozor, glava joj poskakuje uz staklo, glava je boli, ali Greta ne uzdiše. Iza nje sedi čovek sa bradom i brkovima i broji nešto na prste. Dva čoveka sa leve strane sede i pričaju. Jedan ima nakostrešen čuperak pa deluje kao da mu žica viri iz glave a drugi objašnjava šakama, maše poput dirigenta, mada neuravnoteženo, čini se da mu šake idu prema spolja. Dve gospođe u crnom sede skupa, mirišu na duvan, izgledaju kao da su glumice, a jedan ludaktor je izgubio daske po putu. Sada ih traži, skuplja i povezuje.

Do tada, jedan momak pevuši, jedna devojka iza mene pevuši, oboje imaju slušalice i ne čuju stihove koje slučajno, melodijom poneti, šapuću. Da su se slušali, bila bi to ljubav veka.

 ***

Izmišljam, naravno da izmišljam

istoriju putnika koji sede oko mene.
Ali već mi je naznačeno u mimohodu, 

da kada sediš u Gretinoj blizini, 

a ona se čudno izvijala ranije, 

poput onih trava u vodi, nemo,  

ona je plesala, u tišini plesala 

i tom plesu kao da kraja nije bilo,

a bilo je, jer je Gretica počela ozbiljno 

da grli i mrzi sve beskućne misli,

da ih hrani i pazi i naziva svojima, 

prestala je da pleše, da, 

desi se kada si u njenoj blizini

da tada osetiš umor Gretine radosti 
zbog duge nepokretnosti u stajanju,

potom zaspiš i odjednom si u
starom pozorištu.

Read more »

Jug i Jan

Kada dođe proleće nekome je sve sjajno i divno se oseća. Međutim, ja nisam u grupi tih srećnika. U ovom prelaznom periodu dosta ljudi se oseća kao da je od govana i ja tu nisam nikakav izuzetak. Nedaleko sam od ukočenja, al' se držim. Uključim tv a tamo ''Osmi kat'' (hrvatski šou koji sliči Opri) i uhvatim gošću, ne znam šta je tačno po profesiji, poziva jednu ženu iz publike i kaže: Vi imate probleme, ne možete baš ruke da pomerate, a i oči su vam spore. Hajde kružite očima, levo, desno, pratite moj prst?, tako, sad, pratite prst! Osjećate li umor? Siđite i nastavite u publici da vježbate.

I kako vi to radite- raspituje se voditeljka. Pa jako je bitno da se čovjek prihvaća i gledajte, uzmite svoju lijevu ruku i pipajte desnom rukom lijevi kraj dlana, znate ovaj dio kojim karatisti udaraju grede, kuckajte, lijepo sjedite i kažite sebi da se prihvaćate. Kažite: Ja se prihvaćam sa ovim bolom, ja se prihvaćam. Hajdete, svi iz publike, ponavljajte. I onda se cela publika prihvaća na mestu. Gledam i pitam se da li se prihvaćam. E sad, dođite vi iz publike i kažite kako je. Oh, ja ne mogu vjerovati, sve je bolje- kaže crvenokosa gospođa a vidi se da laže.

Divno, naša sljedeća gošća je______ i ona će vam pokazati tehnike kako da se opustite, ako ne možete zaspati, treba da udarate blago okolo nosa... a ako hoćemo da se razbudimo onda se kucamo odmah ispod donje usnice, tako, hajdemo se svi razbuditi... Ugasim tv, nije mi do lupanja sebe.

Doktorka mi je nekoliko dana kasnije rekla da mi se upalio rameni nerv (nije pomenula da li se prihvaćam ili ne). U dijagnozi ne stoji ništa slično. Sve sam šifre na internetu proverila (ima ih dve, druga je dopisana zbog nepraktičnog sistema izdavanja recepata koji se ne odnose na veći broj šifri već samo na pojedine).

I tako, ovih dana možeš po danu u majici kratkih rukava da šetaš a noću da se jorganom pokrivaš. Ako ti nije ništa, bravo. A kako je na dalekom severu u proleće i ko se tamo kako prihvaća to je već druga priča.

  Jug i Jan

Jedne večeri poput ove, kada je emitovana emisija o Fritjofu Nensenu, neobičnom polarnom istraživaču, u Svalardu, Longjerbijenu dečak Jan je ležao na krevetu. Njegov mačak je spavao. Jan nije mogao da zaspi. Razmišljao je koje je najjužniji grad na svetu. U najsevernijem na svetu je živeo i znao je tačno čega ima. Ali jug nije poznavao. Maštao je o igrama koje njegovi drugari na drugom delu sveta igraju, u nepoznatoj Patagoniji koju je nameravao jednom da poseti. Čvrsto je odlučio da će da ostane ako mu se dopadne. I onda je zaspao. (Nepoznati jug Amerike je vremenom postao siguran prolaz za san.)

Ujutro ne bi bilo traga od večernjih misli. Jan bi pomilovao mačka Osvalda i onda bi zajedno otišli u dan, svak svojim putem. Jan Erik je išao u školu koja se nalazila unutar crkve i nije voleo domaće zadatke. Voleo je da gleda turiste i da ide iza njih, da sluša nepoznate jezike, da se pravi da je i sam turista. Nije voleo kada bi čuo svoje ime, a neko bi ga dozivao. Jan je bio čudan dečak- kada su ga pitali šta će biti kada poraste uvek bi odvažno odgovorio: turista. Popodne bi pravio makete koliba ili pričao sa majkom i ocem, ili ako bi baka i deka bili raspoloženi pričali su svoje priče, a priče su često bile neobične. Deda je pominjao nekog Torstena Veblena koji je godinama ranije dolazio u jednu knjižaru i tražio fin papir ili zbirku japanske poezije, a sam knjižar ga je dugo molio da počne da piše svoju teoriju o klasi dokoličara, što je Torsten kasnije i uradio. Ali deda bi to samo usput pomenuo, u onim pričama kojima je hteo da ukaže kakvih sve ljudi ima, a onda bi se zaustavio i glasno mislio o norveškim kraljevima. Međutim, Jan bi skočio zbog neke nepravde, a deda bi se blago nasmešio, srećan što u Janu kuca pravednost, tako bi rekao svojoj supruzi. Baka je ponekad pričala o skandinavskoj mitologiji i te je priče Jan obožavao. Ali negde, duboko u sebi, hteo je da sazna priče juga. I uveče bi sebi šaputao u bradu, ili nekada mačku, koji bi ga pogledao kao da kaže ''hajde, šta čekaš, idemo''. Onda bi ponovo zaspao.

Jednom je iz njegove sobe dolazila buka, majka je došla u sobu uplašena, ali onda se nasmejala. Jan je pričao u snu. Kada je nekoliko dana kasnije obuvao čizme, majka ga je pitala da li u školi uče o Argentini. Ne, kratko je odgovorio. I onda mu je ispričala šta je sve buncao i smejala se i rekla da je i tada pucala od smeha. Jan se u početku postideo, ali se onda njegov smeh pridružio majčinom. Nedugo potom stigla je poručena knjiga o Južnoj Americi i sada je Jan mogao da čita sam i da razumeva bolje taj predeo po kom se kretao pre no što se vrata sna zatvore. Svašta je naučio, začudio se kada je video da su Argentina i Urugvaj siromašni rudama, čak ni u Pampi nije bilo rudnika, ali je shvatio da se ovce mogu divno gajiti, i onda je našao podatak da se najjužnije naselje na svetu zove Ushuaia. Te večeri dugo nije mogao da zaspi. Zamišljao je čega tamo sve još ima, i sigurno ima mnogo više stvari nego u njegovom gradiću. 

U samom Longjerbijenu se nije mnogo toga dešavalo, smrt je zaobilazila malo mesto, u gradiću se nije čak ni umiralo, na malom groblju niko nije pokopan već više od pola veka i nakon nekoliko godina, iz mnogih razloga, Jan je otišao u Bergen sa roditeljima i bakom i dekom. Tu, u Bergenu je završio srednju školu, bio je vođa i učesnik raznoraznih avantura, svugde je sa sobom nosio mnogo smeha i dobijao neke male tuge koje su se videle na licu, posebno onda kada se zaljubio u Ulu kojoj je ostavio na klupi pesmu, a ona nikada nije ništa rekla o tome. Onda je upisao antropologiju na Univerzitetu u Bergenu i u bibliotekama i slušaonicama je nailazio na važne podatke. Pošto ih je bilo mnogo, a dolazili su iz knjiga, filmova i glasova drugih ljudi, dešavalo se da ispusti jedan u zamenu za drugi, drugi za treći i tako je godinama imao repove podataka koje je na čudan način povezivao. Voleo je strane studente, i uopšte, ljubav prema turistima ga nikada nije napustila. Sada je na neki način i sam bio polu-turista, ali je imao želju da putuje više i dalje. I tako je počeo u mnogo većoj meri da proučava Južnu Ameriku, da se i u toku dana premešta u nepoznate krajeve, da otkriva tekstove i predanja i da se čudi lumperajki sa stranica. Neke tekstove nije morao dvaput da čita, imao je sreće, bila su to upečatljiva predanja poput onog koje je patagonsko pleme Ona sačuvalo o Potopu: ‘’Došao je potop, koji je pokrio svet. Ljudi su se batrgali u hladnoj vodi. Neki su se penjali na sante leda i pridružili se pingvinima, i jeli ribu kao i oni. Vremenom, oni su se pretvorili u velike pingvine. Kada se voda spustila, neki ljudi su se ponovo pretvorili u ljudska bića, a neki su ostali veliki pingvini.’’

Interesovala su ga i istraživanja koja su odgovarala na pitanja u kojim se sve situacijama stanje uma ne reflektuje na izgled lica. I tako dalje, i dublje i svuda. Samo ne u Patagoniju direktno.

Jednoga dana ga je profesor Jort pozvao da potpiše dokumente o stipendiranju letnjeg seminara, trebalo je da Jan ode u Javaskulu, u Finsku i Jan se tome jako radovao. U Javaskuli je upoznao ljude iz mnogih delova sveta, bilo je oko četrdeset učesnika iz raznih zemalja koji su sa sobom poneli i svoje snove, osmehe i pesme. Na večeri nacionalne kuhinje svako je pripremao neko tradicionalno jelo, a na večeri nacija Jan je zapevao. Po povratku je nastavio da istražuje i onda je jednog prolećnog dana nestao. Kažu da je zauvek napustio sever. Niko ga već godinama nije video, niko u parku, niko od prodavaca male radnje u ulici Strandgaten gde je često svraćao, ni u restoranu Vaskerelven 14, ni u muzeju, ni u pozorištu.

Možda je postao pingvin- nasmejao se profesor Jort, koji nije imao blagog pojma gde se Jan nalazi. Kada je sreo Janovu majku ona je sa osmehom rekla: Znate profesore, Jan više nije mogao da čeka i sada je... turista... Profesor Jort je ispričao ovu priču svom sinu Erlendu, u samom centru Bergena. Erlend je otišao u sobu. Uzeo je papir i nešto zapisao. Potom je pozvao Ejrika.

Ono što je od celog slučaja za sada na internetu dostupno je ova pesma:

Read more »

Drugi talasi

U Central parku ima jezera, kornjača, ptica, veverica, drveća i klupa, jesenjih boja neopisivih, a iznad svega toga poput roja nevidljivih komaraca prolaze zvuci.

Zveket ključeva, bat koraka, okretanje pedala, odjek biča i konjskih kopita, mlaz vode u fontani, ovakvi i onakvi razgovori, spuštanje sa vriskom niz tobogan, glasovi dadilja koje uspavljuju ili daju predloge, šuškanje kesa koje udaraju u noge brzih gospođica, dodir hartije u džepu, padanje liski, smeh sedokosih prijatelja mešaju se sa prigušenim zvucima iPoda, poljupcima kojim majke raduju svoju decu, zveketom narukvica i ogrlica, otvaranjem i zatvaranjem vrata kod Šekspirove bašte, udarom bejzbol lopte i povicima, silovitim udarima bubnjeva, oštrim dodirima gitarskih žica, ili nežnim razgovorima sa violinom.

Pored Betovenove 4. simfonije, možeš da čuješ razna, uglavnom profesionalna, izvođenja jazz i klasičnih kompozicija, a svirači na testerama reprodukuju filmske melodije.

Na ledu se čuju klizaljke, padovi, oštra skretanja koja se ne podudaraju sa slučajnim ispuštanjima boca sa vodom ili zveketom vinskih čaša na prostrtim ćebadima, a smeha, smeha ima svuda. I tihih tuga ima, i ozbiljnih razmišljanja koja hirurški precizno razdvajaju bezbednu akciju od moguće zamke, i naglih skretanja pogleda zbog povika koji zove, i sve se čuje, a ništa ne smeta. Orkestar bez glavnog dirigenta visoke zvukove brzo u krošnje šalje, a tihe zadržava na nivou kamena koji dodiruje travu. I možeš da šetaš, da se krećeš kako već hoćeš i da ti na pamet ne padne da zbrajaš ono što se čuje.

A gore, sasvim gore kad se malo potrudiš možeš, pored buke motora, da razaznaš svaki od tih zvukova  ponaosob.

A onda, kada se spustiš, možeš da čuješ za sledeći slučaj u kom ima okretanja novinskih stranica, mnogo pređenih koraka, razgovora preko telefona, i mnogo reči, a nekih važnih brojeva, veruj, uopšte nema.

988

U lift je ušla,

Al' dovraga, na V spratu se zaglavio

i uzme telefon iz džepa i komšinici kaže

pomozi i izbavi me i stane novine čitati.

A komšinica otišla po

zgradi zvoniti, i nikoga baš nikoga nije bilo

da vrata otvori, da ključ da ili je umiri.

i seti se gde predsednik zgrade radi, i ode

na posao i kažu joj on je na putu, al'

ona objasni da joj stvarno treba i da je stvar hitna

i nađu ga i on se javi i onda pozove nekog iz

zgrade što je bio na pijaci pa taj pozove servis za

kvarove i ženu iz lifta puste. Prijateljici se zahvalila,

prijateljica se nasmešila. 

Read more »

avantura je to

odvesti sebe i

povesti ništa

skupiti hrabrost

za imanje smisla

i doći će krdo pitanja kopljastih

i čopor jauka nemih

i jato samrtnih lica

juriće pohotno telom

i udaraće u noć, u dan

a onda

će se promoliti osmeh

i mir će sleteti kraj zbira nemira

i ugnezdiće se vera

da putovanje je imalo smisla.

Read more »

Praznici

Ne tako davno mesec bio paučinast. Svetao a oblaci se tako nekako razredili da nisam u trenutku znala da li je to krvotok meseca, al' opet, nije do sad pokazivao zapaljenje vena ili neku bolest. I onda zaključim da i oblaci kada prođu nebom, ostave za sobom neku prašinu. A to liči na paučinu, kad ti kažem. Samo se o tome ne priča mnogo i ne slavi se, što je opet, malo čudno.

Ne tako davno bio jedan Šopenhauer koji je svirao u um! U um!
I voleo Vede, Budizam, mačke. Nije voleo Hegela, žene, pse.
I kad smo se družili, pokušavala sam da ga ubedim da ne bude toliki pesimista kada su žene u pitanju,
a on je mene ubeđivao da ne treba toliko da se vezujem za Platona (nemam pojma kako je to zaključio), i ako već razmišljam o prolaznosti da nije dovoljno to što čitam Heraklita već i Kanta treba. Pomnije! (Nije nam odnos bio toliko ambivalentan, kako se može pomisliti)... Zadnji put smo se sreli u Gradskoj biblioteci gde sam ga ostavila u društvu Froma, kada je najavio: ''Ono o čemu ćemo debatovati jeste svet kao volja i predstava'', i odmah je dodao '' zapravo, reč je samo o jednoj misli.'' Dakle, nadugačko objašnjenje je sledilo, a ja sam se setila da je to dan kada se stvari čudno izdužuju i dvaput dužim, nego obično, koracima sam izašla iz hola.

Ne tako davno praznovao se, prema slovenskoj mitologiji (plemena trećeg migracionog talasa), dan kratkih pozdrava, a danas na isti datum je sasvim u redu da se svima koje znaš na kratko javiš i spustiš slušalicu. Inače, tajno se priča po zemlji, da je ranije zevanje bilo znak pozdravljanja, (najkraći oblik!) i da iz tog razloga nesvesno zevnemo odmah nakon što neko prvi zevne. Šteta što se ne praznuje bar jedan dan pozdravnog zevanja.

Ne tako davno slavio se i dan vetrova (15. jun) i tom prilikom su se mnogi žalili da im je čelo mokro jer se šiške nisu pomerale a vetrovi su pirovali kako slavljenicima već dolikuje. A već je postalo uobičajeno da se svima na ovaj dan poželi da trče kao vetar (mislim da bi Virilio na ovom mestu značajno kašljucnuo).

Ne tako davno sam bila u oblacima i mislila kakva bi sreća bila putovati u prozirnom avionu. Ali takvom da, po želji, ne vidiš ni onog pored sebe, ukoliko, recimo naklapa pa ne možeš ni da se nagledaš oblaka ako ih jako voliš. I predlažem da taj dan nema ime, već da bude svakodnevan.

I ne baš tako davno, već evo, koliko danas odem na krov i vidim jedno ostrvo, koje u mraku sija, a aviona kao svitaca ima. Po danu oblaka malo a aviona i helikoptera, tada, ima kao i ptica.
Pored signalnih odašiljača obično sednem i emitujem radost. I onda slušam kako to bruji


sreća, ples, bajka,
sloboda, igra, pesma.

Vićaaa

Onda se spustim sa tog veselog krova i igramo se najozbiljnije i iz petnih žila radosno, dok nas snaga drži, jer tetkica mora da bude vrlo ozbiljan drug u igri. I mislim da treba da postoji dan tetkica i sestrića kada bi bilo zgodno da ih se odvede pored okeana ili mora, gde će u pesku da prave gradove i neka čuda i da ih rasturaju nogama vrišteći od sreće. Ili da samo spavaju i da ih u snu drugi hrane. I tako taj jedan dan. A onda ide sledeći praznik.

Read more »