Jurij Borisovič Norštejn i divan dan

Danas je rođendan Jurij Borisovič Norštejnu i želimo mu divan dan. 

Jurija sam već spominjala na blogu jer je mnogima od nas ostao u glavi preko likova koje je smišljao, mada on i dan- danas smišlja. 

Ukoliko bi da uživaš, evo video snimka izložbe iz moskovskog muzeja u kom je prikazan veliki broj njegovih ilustracija i slika.  

Naredna dva filma su izuzetna i tu nije potrebno mnogo pisanih reči ili nekakvog ubeđivanja. Treba uživati u njima. 

Dakle,  

Ježić u magli, Hedgehog in the fog,1975

(ovaj film je 2003. na festivalu u Tokiju proglašen za najbolji animirani film svih vremena.)

The Battle of Kerzhenets, 1971   

Kao što je prethodno savetovano, ni Čaplju i ždrala ne treba propustiti. Ne ne, nikako!

Read more »

Meseci čitanja ili na okice ne vidim

Jedan ormar je ušao u dnevnu sobu pre mog rođenja.

Onda drugi, pa treći.

I onda su ušli dvosed i trosed u sličnoj boji, pa je došao sto. I tabure.

Bili su tu kada smo sestra i ja po prvi put videle zelenu gusenicu i vrištale tako da je ceo sprat mogao da nas čuje a sestra se oprezno probila do telefona i pozvala tatu da dođe sa posla i da nas spasi. Posle je trosed poklonjen zajedno sa dvosedom, pa sto, pa jedan ormar i vitrina. Išli smo nekoliko puta da ih posetimo. Već pri prvom susretu nije delovalo da imaju veze sa nama. Onda smo prešli u drugi stan, a dva ormara su završila u garaži. Pre nekih godina bilo je hitno da se neke knjige smeste odjednom i odmah, i otišla sam do garaže, uzela ormare i instalirala ih. Posle sam samo ubacivala knjige u jedan. Ništa nisam vadila ni čitala. I onda, kako u svakom mesecu krive noge bude, pa se negde sigurno zajebeš tako sam izvadila nekoliko knjiga.

Počelo je da bude još luđe, gore, počelo je da bude kao u mesecu leve noge a ne krive, kao kada pitaš nekoga kako je a ona te zapanjeno iz svog sveta pogleda pa kaže:

A je l' znaš ti za Prudona?

A za Vološinova koji je bio možda sam Bahtin? 
Ne? Interesantno.... Sećam se dana kada ni ja nisam znala...

A ti belo gledaš.

Otprilike je počelo tako da se dešava. Rečenice iz knjiga su ulazile, ostajale po volji, u početku se nisam branila niti sam zauzimala gard, pustila sam da se dešava van mog htenja... Mislila sam nije prvi put, mislila sam tako treba, mora da se oseti tekst... I zagospodarili su mnome ti, neuhvatljivi tekstovi, hipertekstovi da kažeš, i onda... ponovo otvorim jednu pročitanu knjigu... ništa se ne dešava, ništa mi nije poznato... to je bilo čudno.

.....

Zatim sam sanjala jedan jako čudan san.... na kraju sna sam van grada, koji je sav na obali, ležeći gledam mesec, pun mesec, a onda do njega još jedan pun mesec, dva meseca blizanca... veliki kao kada ih gledaš teleskopom.  (Đ. je možda rešio kraj sna rekavši da će doneti najnoviji roman Murakamija 1q84 ili 1984 (u njegovoj priči su dva meseca). Možda je rešio zagonetku koju treba da razumem, ali meni sad nije do čitanja.)

.....

Potom sam napisala te čudne rečenice što su kolale mnome na papir... delovalo mi je da neko iz mene piše, a ne sama ja... i onda... kao da je kiša dugo padala i isprala misli... ostalo je telo puno umora... i zaspala sam... Pišem pomalo bunovna... ne znam da li je išta od ovoga jasno, ne umem tačno da kažem šta se desilo, znam da se desilo, i znam šta se desilo...

.....

U međuvremu su zvali iz svih stranaka, zvali su i svi proizvođači ''dormeo'' jastuka i još nekih ''opuštenih'' firmi... Baš kad mi se slošavalo od dizanja slušalice, čulo se zvono na vratima. Otvorim a ispred mene Staljin sa ćatom.

Idete li na izbore- pita Staljin.

Ne znam.

Teska dilema?

Ne. Imam druge stvari na umu.

Koliko članova broji domaćinstvo, dva, tri, četiri?

Da.

Hm... Dobro, prezime.

Eh, sad... neka bude inkognito.

Inkognito- kaže ćata i tefteri.

Da, pravite se da me niste videli, i da ništa niste čuli.

A jesu komšije tu- rešen je Staljin da ispita šta može do kraja.

Moguće. Doviđenja. 

Što bi rekao Julian Smith: Don't you ever interrupt me while I'm reading a book.

Uglavnom, vidim da se svašta čudno dešava i da je svet preko svake mere bezobrazan.

Da se vratim na knjige. Kada sam prvi put videla knjige delovale su savim u redu. Kada sam ih po drugi put otvorila, ništa nije bilo jasno. Nešto se desilo u ormaru. 
I pošto je gnjavaža mog mentalnog sistema predugo trajala, i mozak mi ostao ispran, rešila sam da one čitane knjige uništim, a kada sam skupila dovoljno snage, otišla sam do ormara, koji je stariji od mene, i sve sam ostale knjige izvadila, stavila na terasu da se provetre, a ormar sam čekićem razvalila i odnela u podrum.
(Trenutno mi gori na leđima kineski flaster).

Nemam sad snage da unosim knjige, vetar pomalo duva, možda neku odnese... Ne znam kada ću proveravati da li su knjige ostale iste kao pri kupovini, ili kao pri poslednjem čitanju, sada mi čitanje deluje tako daleko... Da, desilo se i da je daljina u odnosu na ono juče veća.

I muče me neka čudna pitanja:

Da li jedan hodnik da presvučem tamom ili da tamu iznad njega stavim pa da bude taman.  Koliko nečega može odjednom da ode? I sve tako nešto da te bog sačuva.

"Preserve me, O God, for in You I put my trust."  (Psalm 16:1)

Evo, neko je sumnjao da se po čudnim adresama s knjigama svašta dešava.
A knjige u ormarima, sve onako sa upaljenom lampom i uključenom kamerom, niko ne sme da snima...
Ako ti slučajno zapadne neka knjiga iz nekog zatvorenog ormara razmisli dvaput šta na kocku stavljaš. Nemoj posle da bude nije mi niko ništa rekao. A sad, izvini, moram još malo da spavam.

Read more »

Slike iz detinjstva, BiH

      ***

U podnožju Dinare plast sena. Visok. Na njemu sedim sa jednom većom devojčicom. Ona ima crvenu kosu. Pomera se na levo i desno, i kaže hajdemo zajedno. I obe se pomeramo. Na levo i desno. I sve padne. Merdevine sa vrha, najlon i seno. Devojčica je skliznula. Videla sam celo dvorište. I leske iza sebe, i majku u daljini. Visokog tankog dedu što stoji kraj kapije i gleda. Onda sam brojala. Do osam. I videla sam svetlost u najlonu. Sve se brzo desilo. Deda me izvukao. Noću sam se budila u strahu da je sve na mojim leđima, a leđa su me bolela, mala, i iza malih mi leđa govorili su da sam sretna. A ja sam se noću budila i gledala u mrak, u mesec.

     ***

Velika drvena vrata. Otvaraju se naglo i beli me konj preskače. Odlazi brzo. Mislim da me se uplašio. Mislim da sam se uplašila. Trčim za njim. Da mu kažem da nisam strašna. Trči deda, i drugi deda, hvataju ga i vraćaju, a on me gleda. Nikada mu nisam ništa rekla.

     ***

Kraj sena sam. Nogom prevrćem vlati. Dodirnem nešto. Nogom. Neki krug. Mali krug. Od metala. Vidim kao poklopac. Ispod sena. Posle sam videla sobu. Ispod sena. Sa crvenim flašama na policama. I krevetima. Deda je rekao da su se tu nekada krili. Zaboravi.

     ***

Moj brat je iz lova doneo lisicu. Malu, lepu lisicu. Riđu. Vezao je lancem.  

Smejali su se. I bacali kosti. A ona je gledala. U daljinu. Mirisala nešto u vazduhu. Sela sam iza kamenog zida. I plakala.

Posle su je pustili.

     ***

Na kamenom zidu sedim. Kamen na drugom kamenu. Ništa ih ne spaja. Stoje tako. Prolazi Neda. Smeje se. Siva. Velika. U kamenu nešto vidi. Onda zalaje. Ničeg se ne bojim.

     ***

U dvorištu nema nikoga. Odem u štalu. Kao da se tu dešavaju najveće tajne.

Tišina. Čuje se nešto što ne razumem. Gledam u kravu.

I nešto je palo. Sasvim dole je palo. U nekom mehuru. Gledam.

Tele. U mehuru.

Onda su došli i rekli mi ne boj se, to je tele.

A ja nisam mogla da razumem zašto su je ostavili samu. Kravu.

     ***

Stvarno rastu jagode! Male. Šumske. A vetar do njih hladan. Hladan. Uđem, vidim nečiju vilicu, možda od nekog psa. Možda ima slepi miš. Ulazimo dublje. I već nema dnevnog svetla. Sija baterijska lampa. Kamenje kao da je ključalo nekada, sve je isprelivano i nepomično.  Hladno. Tu uzimamo vodu. U pećini. Ponovo vidim zube i jagode.   

     ***

U prednjem dvorištu je ovčarnik. Tamo kažu ''nagrada''. Unutra su trave, pletene korpe i ovce.  Nigde ne miriše na takve trave.

Uzmem korpu i izađem na kapiju. Zastanem. Vidim: u podnožju Dinare plast sena.

     ***

Read more »

“What’s up?”- “The sky.”

Vijetnamske narodne bajke 
                                                     Ne znam kako su dospele u moju kuću, da li su roditelji kupili tu knjigu ili sestra ili ja, ili je neka od nas pozajmila i nikad vratila. Stvarno ne bih ništa mogla da kažem o poreklu ovog primerka knjige,  ali znam da je jedna od prvih knjiga, ili ono što se u mom sećanju oslikava kao prva najozbiljnija koju sam čitala.

I tu postoji jedna priča koju nikada nisam doživljavala kao bajku i kao nešto nemoguće i nestvarno, jer nije imala bajkolike elemente: zmaja, ništa o zlatnom satu, ili čarobnjaštvu. Ta priča je kazivala istoriju o jednom muškarcu i ženi koji su hteli da im se ugled porodice vrati, da imaju sina koji će staru i nekada poznatu porodicu, a koja se sada bavi mesarskim zanatom, učiniti ponovo slavnom. I taj dečak se rodio. Međutim, nije voleo da uči a imao je jednu veliku želju: da postane čang. Teško je sricao slova, s mukom pokušavao da nauči neke stihove, i nikada nisam mislila da je on glup, već pre zamišljen i začuđen. Učitelj mu je rekao da za početak mora da pročita knjigu Tam-ti- kin (delo vijetnamskog naučnika Viong Lama), i da nauči neke stihove poput ovog: ''duh je sve video i on se odmara u svetlim, divnim visinama...'' Ni ja ovo tada nisam razumela, ali je Tung Ni, kako se dečak zvao, to ovako shvatio: ''duh se ne vidi jer je digao noge u visine''. To sam razumela. Ako je u visinama, onda je morao da odskoči, i normalno je da se i ne vidi.

U nekim je prilikama pokazivao prave naznake mudrosti, ali i individualnosti... i

prošle su neke godine... Nakon što mu je otac umro, postao je strašno apatičan, nije radio ništa, kockao se i opijao, i neki komentari o lenjosti, koje mu je uputila supruga njegovog brata, su ga poprilično uznemirili tako da je odlučio da se skoncentriše, da skupi hrabrost i da se zaputi ka carskom dvoru gde se održavaju i ispiti za čanga. I na tom putu mu se dašavaju neki lepi susreti, sreće ljude koji ga inspirišu, sa kojima uspeva da se podeli, i nekako i sam u sebi nepotpuno jasan,  tumači simbole na svoj način, i čita slova i reči kako ume jer nikada nije naučio sva slova (u vijetnamskom ih ima 134). Na kraju priče, svojom dovitljivošću i neopiranju slučajnostima sudbine, Tung Ni postaje čang i umire u 72. godini života u pagodi koja se zove priroda.

                                                     Priča se zove ''Neobični doživljaji mudraca mesarskog sina'', obuhvata 51 stranicu i nakon čitanja i promišljanja mnogih drugih priča i bajki, u ovim i onim godinama, ova ostaje najsnažnija, najozbiljnije sam je razumela jer, između ostalog, i ja imam svoju knjigu koja je slična ''Tam-ti- kinu'' i koju često listam. Možda ta priča o potrazi za mudrošću, i razumevanju prolaznog, prihvatanju neodređenosti, meni u ranim danima deluje kao logična i stvarna, a priče o vilama, princezama i kraljevićima, baba Jagi nisu bile bliske u tolikoj meri kao ova, iako jesu bile voljene kao i dan-danas, ali znam da nisam htela da postanem nešto od toga, kao ni vladar, ni Koščej Besmrtni ili Ivan Carević. 

Čangova ovde nema. 

I ne znam ima li ih igde. I ako ih ima kome su potrebni i šta rade? I pošto čangova verovatno više nema, sada ta priča počinje da liči na bajku. 

Ali, nikad se ne zna.
Moja knjiga kaže:
''Ne budite lenji jer je lenjost najveći neprijatelj kreposti.''

                                                         

Liong, Tung Niev otac, Tung Ni i 

debeli činovnik 

''Mnogo se u svetu dešava čuda,
ponekad, tako, i obična luda

učini više nego mudraci:

slučajne reči u strahu izbaci,

ili pročita stih iz Tam- ti- kina,

ali mu pomogne moćna sudbina

pa tako nađe ono što traži.

To je taj zakon što za sve važi:

Ko god u sudbi potraži trajnost,

Otkrije uvek samo slučajnost!''

    (jedan od pripeva iz priče)

Read more »