Možeš da smisliš melodiju dok ovo čitaš.
Zapravo, moraš. I moraš brzo da čitaš!
Voleo je, oh, neobično sve.
šešire, igračke, razne trikove.
O da,
logiku, simboliku i fiziku,
sveee!
Voleo je da, da voleo je da....
Fotografiše, uzdiše, piše, miriše, uzdiše, ne to,
na čaj da kidiše!
Kažu da je bio mucavac jedan
Bez imalo straha, bez imalo jeda!
Čekaj, tu je nešto bez reda?!
Kažu da je šep-šep-šepao, kosu uvijao,
sa očima sivim, sa očima plavim,
katkad obrnuto....Šta da se radi?
Da je hodao uko-č-eno, ne-spre-tno!
Možda se pravio!
Hhhhhm-hmmm
Jer on je mislio o mirisu cveća, boji drveća!
Koja je funkcija sveta? Treća? Sreća?
Završio je fi-lo-zo-fi-ju, al’ im’o je kefala
zaa fi-zi-ku-ku, zaa mate-matiku-kuku!
Nekad je sebe iz blizine zvao:
Hej, matematičare!
Hej, filozofe!
Hej, ljudski stvore!
Hej, pišče-šće, eheeeej!
Prvi bi se javio onaj... koji je… psssst!
tihovao sam! A-ha!
''Curiosa Mathematica''!
Baš je radoznala. Matematika!
Mhhhm-aahhhm! Matematika!
Problemi pred spavanje
ne daju mira.
Ko će tu da se naludira?
''Euklid i njegovi moderni rivali''
oh, kakva drama! Mnogi su pali!
Šta se deli sa 11?
Da li neko zna, zar sve moram ja?
I Alisa zna! Da da da!
Da mu je danas ro-đen-dan. Rođendan!
O-ooo- da!
Sada, zamišljanje melodije nije potrebno. Ali, kako hoćeš.
Charles Lutwidge Dodgson ili Luis Kerol. O njemu pevam, ovaj, pišem.
Da li su to bila dva čoveka ili jedan? Jedan mračan, jedan matematičar? Neki aludiraju na ozbiljnu podelu unutar samoga Dodgsona, ali u njegovim delima je svugde prisutno malo matematike i malo igre, tako da je on jedan čovek. Na žalost svih skeptika. Ono što mnoge ljude intrigira je kako to da je imao takvu imaginaciju.
Bio je treće dete, a njegovi roditelji su ih imali jedanaestoro. Kada je otac umro, braću i sestre je animirao, smišljao razne trikove i šale. Mora da je bilo jako zabavno živeti u tolikoj porodici. Odatle dolazi i njegova ljubav prema deci. U svojim delima ne morališe. Ni deca ne morališu. Likove koji morališu smatra idiotima.
Jedan je od pionira fotografije u viktorijanskom dobu. A kada je on počinjao da radi sa fotografijom, morao si da smisliš mehaniku, da osmisliš proces, da čekaš, da budeš strpljiv tj. baš da misliš. Postoji oko 3000 fotografija koje su sačuvane. Vrlo često je fotografisao Oksford gde se i školovao, pa onda ljude, što znači da i nije bio toliko stidljiv koliko su neki mislili. Jedan je od prvih koji je pravio umetničke fotografije. Na 1500 fotografija su deca. Ono šta je hvatao na tim fotografijama bila je čistota i nevinost. Ne treba zaboraviti da je bio jako religiozan. Ali priča se da se zaljubljivao u decu.
Virdžinija Vulf je rekla da je on bio srž, duh Oksforda, koji bi bez njega bio jako dosadan, kao i da je čitavo detinjstvo u njemu ostalo kristalisano.
Međutim, uočljivo je da je voleo blizinu devojčica, jer je njih najčešće fotografisao, možda iz razloga što je tu osećao najveću sigurnost. Možda zato što ih je bilo više? Mnogi koji ga vole na tom mestu se začude. Moglo bi i drugačije da se formuliše, ali ne želim da pišem o njemu kao o nekom ko je voleo nagu decu, bar ne u današnjem smislu tog pojma. Ja ne osećam da je on bio zao. Nema rečenice koja mi to nagoveštava. A sa druge strane, to je bilo drugo vreme. Fotografije golišave dece su bile i na Božićnim čestitkama. Druga estetika! Prikazivao je golu čednost, nevinost, lepotu. Verovatno je i otvoreno pokazivao ljubav i želeo otvoren i spontan odgovor.
Možda se negde da zaključiti da je ostao infantilan jer je celog života vodio detinjstvo sa sobom za ruku. Ali ja to ne smem da tvrdim. Drugačije to razumem. Mislim da je on razmišljao kroz dijalog. Da mu je tako bilo prirodno. S obzirom na brojnost porodice iz koje dolazi, vrlo je verovatno. Možda prosto nije dao da se zarazi virusom odraslosti. Ali ja verujem da je oko njegovog lika izgrađen netačan mit. Kao i oko Andersena. Kao da su muški pisci tog perioda smatrani manje muškarcima jer su pisali za decu.
Interesovala ga je logika, posebno simbolička, tj. on je smišljao kako da neke stvari približi deci, da ih ona razumeju. Stoga je pravio i puzzle, zagonetke, kako bi deca jasnije mislila. Preteča je ili izvorni pronalazač misaone igre Scrabble. I još nekih čudno-korisnih stvari.
I da, mislio je da ga je Bog postavio na zemlju kako bi druge podučavao matematici.
Napisao je jednu od najlepših priča. Ili dve. Ceo svet tu priču zna. Ili dve. Gde puding govori, gusenica kritikuje. Kornjača priča o svojim ranim lekcijama. Pf, pf, upade mi slovo u noć, ovaj, nos. Ludi šeširdžija suludo sipa čaj. Zec žuri sa satom na šapi. Potpuno nadrealno. Crvena kraljica tuži Pub Herca da joj je smazao kolač! Alisa treba da svedoči! Sasvim je nadrealan. Duh je u njemu vatreno živ! A on se ne plaši da se otkvači!
Pun je podsmeha, ovaj smeha, života naopačke punog sasvim žut, a jedan nijedan pređe put da kaže: isti ja, pa šta bude- bude. Neki ljudi su prirodno high, ja u to verujem. Lakše se prepuste. Možda je to stvar taštine. Možda nije. Stvar duha? Nema dvoboja, ovaj, dvojbe. Na skupu skupom, usred bure plovi bure. Pravila nema. Možda bi se složio neko od tud. Ako nije malo verovatno od preključe, oko jedno 5 sati, iza zamrzivača lud, ostavio prut. Pa šta bude.
Thursday, December 13, 2012
Vanja Todorović
