Pred Metropolitenom gužva.
Tamo idem.
I čekam dva sata.
Na ulazu je najavljeno da se u samom muzeju čeka još tri sata i ne verujem da je istina.
Poslednji je dan izložbe.
I onda tura po muzeju. Možda nikada ne bih izabrala baš tu putanju, do sada nisam tako razgledala Met, ali jedan za drugim ili dva po dva, ljudi se kreću u redovima kroz Medieval art,umetnost Jermenije... (za tri sata, skoro stalno se krećući, prođe se kroz jako mnogo umetnosti).
Stojeći tako u redu, zaključim da bi Amerikankama prijao Beket, ako nisu čule za njega to je šteta. Beket je, naime, pisao tako da tišine nema u njegovim tekstovima.
Ljudi se jako plaše smrti, i iz tog razloga govore, ne prestaju da pričaju. Amerikanke o svemu imaju mišljenje, i svađaju se međusobno iako se ne poznanju.
Na graničnoj liniji koja je razdvajala dva tabora, stajao je jedan Kinez i ja, mislim da je umetnik, i mislio je, naslućujem, o životu umetnika. I kao u nemom plesu smo pet časova propuštali jedno drugo, ne skrnaveći ono što predstoji.
I onda piše: od ove tačke još 30 minuta.
I nakon oko 30 minuta
sva buka i priča odjednom utihnuše.
Čuo se vetar i zavijanje vukova.
I neka ogledala sa svih strana, kao ona u starim kućama gde je ventilacija loša, na koja se nahvatala patina, a u njima vidiš modele iz nekoliko uglova. Vidi se i od gore i od dole i sa strana. Model.
Odeća.
Haljine.
Čudo!
Crna odeća.
i crna odeća sa ljudskom kosom, ćurećim perjem.
Crna odeća od vučije dlake.
Bleštava odeća od ptičijih pera.
Vanzemaljska odeća.
Odeća od cveća.
Od sićušnog perja.
Odeća sa motivima Škotske.
Odeća sa motivima Engleske u jednom uglu.
Odeća pocepana.
Odeća savršena.
I sva perfektno skrojena.
Haljine sa cvećem bočno postavljenim unutar haljina, tako da haljine deluju u bokovima i ramenima šire.
besprekorno skrojena.
Cipele kao od lobanje i kostiju.
Cipele za oblake.
I shvatim da sve oko mene jeste prikaz dva sveta.
Zemaljskog i sveta nakon smrti.
Solarnog i lunarnog.
Odatle i crno, i vuk, i tama.
Zato bleštava ptičija pera.
Zato cveće, jer se ono daruje i živima i mrtvima.
Zato zelena pocepana Škotska koju Engleska siluje, a ova ne umire.
Zato haljine sa širim bokovima i ramenima ispunjene cvećem, jer predstavljaju čin metamorfoze.
I u svemu tome otkrivam pregršt ljubavi prema životu i prema smrti, romantičarski odnos prema smrti koji se javlja kod depresivnih ljudi, ona suptilna i pomalo perverzna zaljubljenost u umiranje, metamorfozu, kada je nejasno da li si uopšte smrtan i kakve veze sve to ima.
I toliko mitova na jednom mestu, toliko haljina koje govore
koje vrište
i sa modela kao da te grle
ili su hladne
ali ti ne možeš da budeš ravnodušan
I onda jedna, pocepana, iskidana
i piše ispod 'kod Givenchy se učio mekoći'
a haljinu kao da je nosila
najplemenitija među nama
dok je trčala
dok se predavala i dok je bežala
tako isečena haljina
meko i nežno.
I onda u jednoj piramidi prikaz projekcije holograma
Kate Moss u haljini
koja isprva deluje teško
ali svakim pokretom ruke otkriva jedan deo tela
i kao da je napravljena za kretanje u susret vetru
kao da je smišljena da otkriva ceo pokret
kao uragan koji se zamrzava
a onda se skuplja do veličine mrve
i nestaje
I onda se rasplačem.
Od lepote.
zbog njegovih mladih godina.
zbog snage i slabosti.
zbog onih koji su izložbu baš tako postavili.
zbog onih koji su došli i više nisu mogli da pričaju.
zbog sestre koja je rekla 'on je
možda najinventivniji umetnik našeg doba'
Alexander McQueen.
(više o izložbi na
sajtu Metropolitena)
Sunday, November 06, 2011
Vanja Todorović
Kada se popneš na vrh, već ti je dah isprekidan i
