Pretvaraj se i veruj

Ovo sam ja i vozim autobus. Aj' jednu stanicu da te provozam. 

Kao mali strašno je zamišljao. Ne izmišljam.

Obukao bi se kao maharadža, ili ne, kao svirač na nos zmijama i onda bi kao- kao sviruckao crevu koje je postajalo kobra. A crevo je bilo zeleno. Ja to znam jer sam gledala fotografije kada je bio mali. (ako nisu lagali da je to on).

Onda je nastavio da zamišlja. Išao tako pored reke a pored reke ima drveća, a grane se izviju još malo bliže, do uha i na uho šapnu ''dobar dan'', zasmeju se razdragano, on se okrene ''oh, zdravo, Agata, ćao Misti!'' i onda tako ispriča svoje nedoumice. One se pogledaju u čudu i kažu, hm, pa nekada moraš rešenje da šapneš, ne možeš glasno da kažeš, ne mogu da kažem glasno šta su mu rekle.

Uglavnom, on se pojavio na televiziji. I zadržao se. 

Međutim, nije uvek govorio u svoje ime. Ne. Govorio je u ime ovih i onih. Nekada u glas. Oh, bilo je tu hipika, normalnih, zemaljskih i vanzemaljskih, vanserijskih! Pijanista, bubnjara, takođe je i njih bilo, bilo je i crvenokosih i plavokosih, i žutokosih, i sa izduženim vratovima, i sa nabudženim ogrlicama, i sa tašnama. I da, bilo je i pasa i pilića, nema čega nije bilo. I kolača, naravno! Došli bi tako neki da ga mole: o molim te, hoću da se pokažem celom svetu, molim te i on bi onda pogledao tog nekoga, potpisao se da garantuje da će taj neko pred kamerama biti sjajan (imao je sposobnost da skenira koga hoćeš u nanosekundi) i taj neko bi ludo prošao, i smejao bi se na kraju, i smejao bi se ceo svet, razumeš?

Voleo je da šutne nogom vazduh. I da udari po stolu kada nema mušice u blizini.

I da se nervira naglas u tišini. Oni povodljiviji su to usvojili, ih, pa imaš ih krš što se nerviraju glasno, pa se tresu, pa misliš eksplodiraće, crći će, pocepaće se, pa misliš kud da bežim, tako su sigurni u tom vitlanju po vazduhu.

Uglavnom, strašno mnogo je zamišljao.

Pisao je skečeve i na ovim malim papirima, ispred mene su sada, ovim, stikerima, ne možeš da veruješ koliko je čovek pisao. Ja sam se čudila kad sam videla. Scenario, scenografija, da i crtao je i pisao je, i onda po prozorima lepio, pa to je dolazilo, nadolazilo kao lava nepresušna, pa šta da ti kažem.

Voleo je da spaja nespojivo, ili: da ruši stereotipe, da gazi, da se smeje.

Kažu: šta će ona sa njim, pa on je nikakav, žgoljav, mali, punoglavac, njoj treba veličina, ma jok, on je rekao ma jok. Svaka mu čast. Pa onda su neki nešto zamerali, a on je ovako uredio: ja ću vas da snimam, a vi pričajte, sve što ne valja, vi recite. I pričale dede, zamerale, ljutile se, padale, vrištale, vrištao svet, ej, ceo svet slušajući ih.

Šta je dalje bilo? Teško je reći u ovakvom ritmu šta je bilo pre a šta posle.

Uglavnom, kapitalizam cveta, konzumerizam piči, ne kao danas, slabije, ali piči. I kažu: hajde ti nama lepo, čoveče, da napraviš reklamu. I Džim (ako nisam rekla o kom pričam, o Džimu pričam) kaže: hoću, što da neću. I napravi reklamu. Pa drugu, pa treću. Ja lepše reklame nisam videla! Nikad! A izložba što je gostovala u muzeju pokretne slike u Njujorku, Fantastični svet Džima Hensona, pa to je da se smeješ, to treba ceo svet da vidi, ne samo Amerika.

I onda, jao, padne veče, a on sa takvom družinom oko sebe ode da spava. 

Kakvi, kakav san. Gde da spava! Ideje dolaze, pa iz ormara izlaze, između podnih dasaka, da ti ne pričam. Duva od ideja. Skloni se i vrata zatvaraj. Ne viri kroz ključaonicu. Stradaće ti oko! 

I tako ti Džim, kog nisam upoznala lično, a da me pitaš ima li neko iz neke epohe a da bih ja baš htela da ga upoznam, onako dobar dan, dobar dan, evo njega bih da me pitaš, i ne bih, kad saberem sve misli, ne bih nekog drugog... I tako ti Džim čuda napravi, na sceni, na televiziji, u glavama dece, odraslih, mačaka, a i pasa.

Je l' ti znaš da je jedan pas tražio, kad je čuo za ceo slučaj, tražio je nekoga da mu priča priče. Nije ništa hteo da jede. Samo priču da mu pričaš. I Džim za to čuo. I šta će, pozove Džim Džona. Hoćeš ti Džone, molim te, kaže Džon: hoću, ne plaši se. I ispriča Džon devet priča. Psu. Hvala Džimu, Džonu, a boga mi i psu i bogu što je kamera bila uključena pa si mogao da slušaš i da gledaš priče čak. Ah, kakve su to priče! Sve da zaboraviš: pamet da imaš, posao da te čeka, povrće da iseckaš, i glavobolju da imaš, na sve da zaboraviš! Ijao, to su priče o Nestrašku, grifinu, čudnoj devojci, divovima, srećnom detetu, ne pitaj. 

I tako, dobri Džim Henson sa svojim raspoloženjem i maštom u istoriju ode.

Šta da kažem, Genije, eto šta je. Genije. 

I da ti kažem: da on nije bio takav kakav jeste ja ne bih umela ovako da vozim. A ni gomila ljudi koje znam i ne znam. Evo ti i jedna od mojih omiljenih pesama da čuješ. Svi su tu, Mapetovci, evo ti spot. Ponesi pa pogledaj kod kuće.

Je l' čuješ? Kako šta, pa kraj je vožnje. Ispadaj, ajde. Dalje umeš sam, znam da znaš. 

Read more »

She's Got It!

Ona se rodila se u Njujorku, adresa: Fleischer Studios, 1600 Broadway.

Jako liči na Helen Kane (mada mnogi kažu da je ista Clara Bow).

Otac joj je bio neki iz Maksovog studija, ali se često kaže samo: Maks, kog je ona ponekad zvala i ujak Maks. On se rodio u Beču, pa je kao mali sa svojima došao u Njujork.

E taj Maks je bio čudo svog vremena, doduše, i vreme je bilo čudno, teško, krizno. Maks je imao mnogo ideja, neobičan humor, vrlo često mračan, bio je surealista gradskog tipa. On je svašta nešto hteo i svašta nešto novo je umeo da napravi a to znači da je bio jako pametan. Hteo je da napravi crtani film, ali tako da košta malo, a da bude strašno dobar. I napravio je rotoskop za pokretanje crtanih slika!

Pošto je bio blizak sa atmosferom velikog grada on ju je i prenosio u crtane filmove, tako da često ima prljavih i oronulih zgrada u kojima žive siromasi, sa napuklim zidovima, raspuknutim nameštajem, pocepanim ćebadima, istinitih priča o američkom društvu tog vremena, porocima i slabostima.

I ubacio je u crtani džez! Pozvao je a odazvali su se Louis Armstrong, Cab Calloway i druge velike zvezde. Našao je način da uključi muziku u crtani film! I glas i glasove. E kada je ona u pitanju prvo je to bio glas Margie Heins, a potom glasovi Annabel Little, Kate Wright i Bonnie Poe.

U početku je bila pas. A onda je postala devojčurak iako je Maks nekada lagao da je ona zapravo žena od 30 godina koja ima…hm…mnogo dece. (?!)

Za njom mnogi luduju.

Nije to zato što je prelepa i tiha, smerna i dobra, što ume da izusti začuđena: oooh—ooo- uuu-uh, već zato što ume mnogo štošta da otpeva, kao flaper devojke svašta da odigra, bude u svemu jako ubedljiva jer je vrlo vatrena, a zna i strašno ozbiljno da se namrači, i šamar da zvrkne. Ali najviše od svega ona tako pleni!

Ona je skoro uvek bila crnka, kratkokosa, ali pojavila se kao crvenokosa kada je igrala ‘bednu Pepeljugu’. I mnogi su se pitali kako to, pa je l’ to tako oduvek, pa zar nije crnokosa? U crtanom ‘Zeka Rodžer’ bila je jedini crno-beli lik, a ne u koloru i crvenokosa, što je mnoge duhove umirilo.

U Maksovom studiju su razmišljali kako ona treba da se oblači i jednom su se posavetovali sa dizajnerom Bob Mackie, tako da je on smislio jednu glamuroznu kolekciju.

Oblačila se, šta da ti kažem, fantastično i neviđeno!

Maks i ekipa su rekli: uniforma će da joj bude uska haljinica, podvezicu će da nosi uvek na levoj nozi! Mada, nosila je i haljine koje otkrivaju siluetu na svetlosti…nekada bi gornji deo haljine padao na dole, pa bi ostala u brushalteru bez bretela, nekada bi suknja odlazila na gore, a nije bilo donjeg rublja tj. gaćica, a bilo je situacija kada bi ostala bez haljine. Kasnije, kad su neki podviknuli Maksu i rekli da ako hoće na televizuju- mora da izbriše neke scene, produžio joj je haljinu i podigao gornje dugme, skoro, pa do vrata.

U to vreme, kada se ona pojavila, ljudi su dolazili u bioskop da je vide, nije bilo drugog načina osim u stripu (od 1933.), a tada nije baš cela porodica mogla da ide u bioskop, bilo je malo para tih godina, uglavnom su odrasli išli. Kasnije na tv-u su je gledala i deca, do danas je tako, neko vreme u dužoj haljini, ali posle je Maks nastavio po starom, mada su crtani bili cenzurisani.

Maks je odgovoran što je ona prikazana kao jedna multitasking devojka, koja mnogo toga ume, zna japanski, koja može da upadne u svaki žanr, koja zna sve što i svaki muškarac zna, koja se ne plaši oskudne odeće jer ne želi obavezno da se dopadne svima i koja se bori za svoja prava, pa i pravo da izgleda kako hoće. A bila je vrlo seksipilna! I našla bi se u situacijama da je neko seksulano uznemirava ili juri a poruka crtanog je bila jasna na nivou kako treba odgovoriti, ali nije bilo baš jasno da li je ona prva crtana porno diva ili prva crtana aktivistkinja za ženska prava. Čini mi se da je bila i jedno i drugo. Imala je 16 godina, a devojkama je bila potrebna neka slika kako izgleda svet napolju i šta ih čeka iza ugla. A kontroverzna i avangardna, bila je sigurno, jer se nije uklapala u  obrazac finoće i reda, a nije bila ni pristalica dosade.

Njen prvi momak je bio Bimbo. Oni su se super slagali i razumevali su se i bez reči: oboje bi stavili ruke na oči i onda na usta što je značilo: ‘drži oči otvorene i ni reč!’

Ali kasnije, usled promena u zakonima vezanim za cenzurisanje odvojili su je od Bimba jer bi njihova veza podrazumevala bestijalnost pa joj je dodeljen Neustrašivi Fred (Fearless Fred).

Pojavila se vrlo hrabro u donjem vešu u ‘'Silly Scandals' (1931) i 'Poor Cinderella ' (1934). Pre Merlinke preživela kultnu scenu u 'Betty Boop's Ups and Downs'.

Za crtani  'Riding the Rails' (1938) se kaže da je nominovan za Oskara, mada se ovaj naziv ne pojavljuje u datoteci Filmske akademije.  

Pre no što je dobila pravo ime zvala se Nancy Lee.

Svi je uglavnom znaju kao Betty Boop.

Nasmejanu i raspevanu.

Uz nju kao da svi pokažu pravo lice, tako da ima mnogo istine o američkom društvu tih godina. I ima mnogo predviđanja onoga što se posle u kulturi javlja.

Često zvonko pomene: Boop-Oop-A-Doop

  

‘You can feed me bread and water,
Or a great big bale of hay,
But don't take my boop-oop-a-doop away!’ 

Mislim da je jasno.

Ovo je možda jedini crtani koji se obraća mladim devojkama i koji poručuje da budu svoje, neustrašive i hrabre. Da budu devojke koje imaju ‘’to’’!

Read more »

Katedrala Saint John the Divine

Postoje sporovi kada treba odgovoriti na pitanje koja je najveća katedrala na svetu. U obzir se uzima ukupna površina na kojoj se katedrala nalazi, površina bez dvorišta, posmatra se šta sve sačinjava ceo kompleks, visina, dužina, i još neki parametri tako da nije lako odgovoriti. Međutim, veliki broj ljudi kaže da je to ipak katedrala Saint John the Divine (Jovana Bogoslova).

Kaže se još da je velika koliko i dva fudbalska stadiona. (Unutrašnjost čini 121.000 kvadratnih stopa (11.200 m2), dugačka je 183,2 m a visoka 70.7 m, (visina unutrašnjeg broda iznosi 37.8 m.))

Istorija ove katedrale je neobična a proces građenja je još uvek u toku (iako je započet pre više od 100 godina) tako da se čini da katedrala živi svoj život zajedno sa ljudima. Bilo je planirano da bude rađena u vizantijsko- romanskom, ali je kasnije ipak izgrađena u gotskom stilu. Tokom ove decenije katedrala je zatvarana (u sebe) i otvarana (za druge): zbio se požar 2001. i tada je kaderala bila zatvorena, potom ponovo otvorena i iako se unutrašnjost dorađivala mogao si mnogo toga da vidiš- prostorije u kojima se čuva sećanje na razne svete ljude, relikvije, urne i sve je bilo slobodno za razgledanje, a onda je 2009. ponovo bila zatvorena jer je jedan veći kamen pao pored nekog profesora pevanja ali ozlede nisu bile velike, potom su se pukotine zidova punile i raznim tajnama onih koji bi došli da se ispovede, a nešto kasnije je ponovo otvorena (o građevinskim aktivnostima možeš čak da čitaš na netu.) I tako se katedrala bori sa vremenom kao David sa Golijatom, i nekako je stvarna i istinska, i možda nije s početka pravljena po meri čoveka, ali čovek je decenijama leči, porađa stvarajući nove prostorije, ljudi joj pričaju, ili leče rane koje se otvaraju na ovoj katedrali, baš kao što se sa svojim bolovima nose ili u njoj nalaze rešenja, a nekada čuda.

Kada vidiš ovu fotografiju na pamet može da ti padne nekoliko stvari.

Evo i okruženja:

Ono što je stvarno sjajno je to da, pored sagledavnja katedrale kao religioznog i kao umetničkog objekta, tj. kao dela istorije religioznosti i umetnosti u kojoj se nalaze fascinantne skulpture i slike, nema rutinskog i konzervativnog tj. konvencionalnog pristupa svetu i ljudima u njemu. Nije potrebno maskiranje (što možeš u mnogim objektima slične namene da nađeš), možeš da fotografišeš, da čitaš, da se šetaš i zaviruješ a možeš da sediš kako već hoćeš. Sama katedrala je otvorena za sve ljude koje god da su veroispovesti, ili su u potrazi za meditativnim momentom u nekom danu tako da postoji jedna viša plemenitost u odnosu na brojne druge religiozne objekte: u katedrali postoje izložbene postavke. Umetnost, kao oblik i tvorevina duha, budi osećaj za ‘’smisao’’ ili ‘’pravičnost’’, ‘’ispravnost’’ tako da ne postoji zabrana da savremena umetnička dela ne budu u jednoj katedrali, zapravo, postoji izuzetna potreba da budu. Trenutno je aktuelna postavka ‘’The Value of Water’’ a različiti umetnici posredstvom instalacija, crteža, fotografija, slika, skulptura i video- projekcija prikazuju važnost, smisao i očuvanost ovog elementa u sadašnjem svetu, a pričaju i priče koje kaplju o protoku i prolaznosti.
Suze radosti, tuge, nepovratnost nekih dana ili ljudi, osećanje da si sam i da nisi sam, voda kao metafora života, osećanja kao priča kroz vodu ispričana, to je ono što vidiš, to je ono što dodatno padne po tebi, ono što ustalasa dubine u kojima se nađeš.

slike na temu vode

minijaturna instalacija na temu vode: put kamila

Ali priča se tu ne završava.

Koji god da je razlog uticao na to da se u njoj nađeš, nešto će ti biti dato, neku lepotu ćeš na dar dobiti.

Postoji hor i postoje orgulje i ima mnoštvo ispevanih priča. Velike orgulje (crkvenih orgulja ukupno ima 5) su napravljene 1911., a nakon oko 40 godina su proširene i restaurirane. Nakon požara u ovoj deceniji su bile poslate na restauraciju u državu Misuri, a sama restauracija je trajala celih 5 godina, jer nije lako naći materijale, jer su ogromne, jer su umetničko delo. I kako se one čuju, i šta se sve izvodi na njima!, ne samo religiozna muzika, već i klasična dela. Kada sam poslednji put bila, imala sam utisak da slušam nešto slično onim notnim zapisima koje je Stravinski sastavio i koji te kao tornado ponesu sasvim na gore.

A ako slučajno dođeš u katerdalu a orgulje se ne čuju i hor ne peva, a želiš da se ipak negde popneš, to možeš da uradiš preko spiralnog stepeništa i da odeš na visinu od skoro 38 metara i da vidiš vitražne prozore katedrale, sasvim izbliza, da ostaviš za sobom tapiserije koje su dole, i slike, skulpture i crkveni nameštaj i da baciš pogled na skulpturu  ‘’Peace Fountain‘‘ koja je napolju a koju treba videti i iz druge perspektive.

Sa istočne strane katedrale možeš da vidiš spoljašnjost, fasadu, i razne skulpture u kamenu, i lukove, i skulpture od metala na vrhu katedrale, jedna u rog duva i nekog možda zove, ona je najviša, i možeš da uđeš u Biblijsku baštu, u kojoj raste cveće i divan ruzmarin u jednom ćošku, a ako znaš koga još treba da tražiš, naći ćeš ih:

U samom parku koji se nalazi odmah do katedrale, iz druge perspektive možeš da vidiš istu onu skulpturu ’Peace Fountain‘‘  koja je okružena mnoštvom malih i poruke su razne: Gandijeve, Sokratove, Lenonove, Anštajnove reči i reči mnogih drugih ljudi, a negde nema reči… i treba da dođeš više puta pa da odgonetneš sve moguće kombinacije čitanja, a tek sve zajedno sa centralnom skulpturom koja sadrži i sunce i mesec i životinje!, ali ne moraš ni da kombinuješ, skulptura i okruženje su kao život u skulpturi sam, a, na kraju, sve što dobiješ na tom čitavom prostoru te bar na jedan dan menja, i budeš lakši i budeš od lepih misli lepši.

I ako te nekada put nanese, ili te zvuk onog roga bude dozivao, obavezno otiđi, nešto joj reci ili mahni, namigni i ko zna šta ćeš tamo sve da otkriješ, a ako prođeš po noći stani pored prve lampe i pogledaj je dobro, jer sledeći put kad je vidiš, već neće biti ona ista.

Read more »

It’s a Small World After All

Maurizio Cattelan, rodom iz Padove,

dao je da se svi njegovi radovi pokače.

Maurizio je do sada napravio 128 radova. Radi skulpture, instalacije, fotografiju...

Velika je picajzla, to će svako reći. Svaki rad deluje vrlo realistično.

Kroz svoja dela Maurizio kaže šta misli o životu i smrti, politici, pozicijama moći,
istorijskim likovima, crkvi, ljudima generalno.

Neke ljude vidi kao konje, neke kao pse ili magarce, 

neke kao nojeve, slonove ili decu.

I dogovarao se sa kustosom Gugenhajma kako da organizuju

izložbu. Rešenje je novo delo.

Na otvaranju je rekao da se povlači iz sveta umetnosti. Kraj. Basta. 

I ta retrospektiva (1989-2011) je svršetak. Basta.

Možda je zato izložba obešena.

Adio. The end.

-------------------------------------------------------------

Sa ulaza vidiš obešenog konja

i doživiš vrhunac dana u sekundi.

Kada uđeš, žurka tek počinje.

Kada se popneš na vrh, već ti je dah isprekidan i
blago se treseš. Neki su vikali da je lud.

Ma kakvi lud. Sjajan.

Read more »

šetnja sa galebovima

 Svake godine na ovaj datum poželim da sam bliže moru,
                                                                školjkama, pesku ili
                                                nekom galebu.
Danas sam krenula u šetnju.
                                  Malo sam se vozila zapravo.
A onda sam šetala.
                    I prošla pored ovog drveta koje nisam
                         dodirnula:

  

A onda sam sela na tribine i smejala se:

I jako sam tapšala. Onda je došla druga foka, koja je 

                                 skakala,  skroz uvis.

Posle sam gledala kako pliva
                                      mali Nemo sa porodicom:

pa onda morsko- konjička porodica:

  

I divno plivaju mnoge druge vrste konjica, 

raznih boja, ili jedan konjički harem, gde se neki 

mužjaci prave da su ženke, kako je jedna žena 

primetila, ne znam, moram da pročitam više o tome.

                              Za sad, ne znam šta da mislim.

A onda, divno se kreće i oktopus, barakude, pirane,

kornjače, ajkule, pingvini, morske zvezde, otrovne 

afričke žabe, i čitava akva flora i akva fauna nekog 

jezera u Africi koje je preneto u jedan bazen, a u drugi 

dno Pacifika, i mnoga druga okeanska, morska bića, 

                         od kojih sam se posebno zalepila za:

Mada je bilo i mnogo drugih vrsta alien stingers, poput
nekih providnih meduza koje nisu velike ali su jako,
jako otrovne. Neki čovek je rekao da jedna mala meduza
ima u sebi toliko otrova da može da ubije 10 ljudi.
                                             Mislim da nije lagao.


Posle sam otišla u šetnju po plaži, da pipnem neku
školjku, celih nije bilo, okean ih je danas sve razbio.

I bilo je i grana, jedna žuta sandala, nekoliko ljudi,

fotografa uglavnom, 

                          i onda nešto dalje

            primetim da su mi se noge izdužile:

Okrenula sam lice suncu i poklonila se tačno 77 puta, 

                nakon čega

                      su stvari došle na svoje mesto.

A jato galebova je koračalo

                                ispred mene.

jato galebova, prelepih, mirnih 

                                   i hrabrih.

         a kada sam se popela malo gore videla sam 

                                          jednog posebnog,

   liči na Livingstona, zapravo sasvim:

I slušala sam talase... 

         Neki su pecali ribu i nisu se smejali već su 

       galebove nešto kiselo gledali, 

                                       pojma nemam zašto.          

           A onda je na susedni park padao mrak:

koji se potom proširio svuda.
     I morala sam da odem dalje, signala više nije bilo,
                    galebovi su nestali, odleteli,
                                        a neko me je možda dugo zvao.
                                                                   Ili nije.               
   (U ruci školjka.)


  I setim se onoga što sam jednom, u 
         popodnevnim satima zimskog dana
               dok je sunce curilo niz zidove,
                         pročitala glasno:
                            ''Nema granica, Džonatane.''                                                           

Read more »

Halloween parada

                        Popaj, Doroti, zombiji, Keri, veštice, spejs komandersi,

                        Merlin, anđeli, Robin Hud, Pepeljuga, dvorske dame, crni labudovi, pirati, Indijanci, vampiri, Alisa i kraljice, 

                        kosturi, Smrt, kosači, leopardi, kraljevi i šeici, likovi svih filmova i serija zajedno, Diznijevi junaci, 

                        likovi iz književnosti, likovi političara, muzičara, i mnogo toga drugog.

                        Večeras, gradom u milionima, peške ili na pokretnim binama.

                                                                 Osmehe su otkrivali, u sebi i drugima.

Read more »

u hodu druge perspektive

statično ništa nije.

Read more »

Protest, New York

Occupy Wall Street

Pokret nove humanosti, nenasilan, osvešćen i čist.

Zuccotti Park

Read more »

Metro i momentum

Metro uglavnom služi za prevoz. Ali ako misliš da ćeš samo da se prevezeš (pa dobro, možda bude i to samo), nije to jedina stvar: dešava se vrlo često da dobiješ i mnogo više.

Na primer, saznaš nešto o aktuelnim dešavanjima preko postera, kao što se i informišeš o novim albumima nekih muzičara, o tome gde možeš da prodaš zlato, gde da povoljnije iznajmiš auto, šta community radi za tebe preko ovih i onih organizacija, koji su koledži samo za biznis i marketing, gde možeš da učiš engleski jezik ako hoćeš da napreduješ do krajnjeg cilja zvanog uspeh, koja je poznata ličnost zaveštala svoje organe pa možeš i ti tako, možeš da naučiš i neke nove kombinacije prideva i imenica ako te to interesuje, a ima i mnogo reklama upućenih uglavnom samo latinoamerikancima o osiguravajućim agencijama, načinima štednje, kao i obaveštenja gde se nalaze časne i sigurne zalagaonice.

Ali, nije to jedino što možeš da dobiješ.
Atmosfera i ljudi su ključna stvar.
Komuniciraju (što se dešava i na ulici) i to je jedna lepa kultura osmehivanja ili pozdravljanja pri susretanju. I u toj verbalno/ neverbalnoj komunikaciji (svi uostalom stalno šaljemo poruke telom, bilo da pričemo ili ne) nekada si svedok, a nekada aktivni učesnik, a ima mnogo neobičnih momentuma.

Ako uđeš u vagon u kom su čitači, možeš da vidiš koje su knjige aktuelne.

Ako uđeš u vagon u kom su zavisnici od iPoda možeš da vidiš koliko su im brzi prsti.

Ako uđeš u onaj u kom su umorni, pašće ti pritisak i zato je dobro da promeniš vagon. Jer nikad se ne zna. 

Možda uđeš u vagon u kom su oni koji su završili Jejl, u uvek istom naglašenom outfitu, koji govore jedan plastičan jezik, sa plastičnim izrazima lica i krajnjom hiperkorektnošću.

Možda u onaj u kom su jevrejski bankari pa da vidiš šta su prirodne lokne.

Možda uđeš tamo gde se jako osmehuju, ili se cere, i izgleda kao da drže parče lubenice ispred lica. I uglavnom, u tom vagonu uvek bude jako smešno.

Danas sam ušla u vagon u kom se nešto delilo, uostalom, pogledaj u kakav: 

Read more »

Kampovanje

Odlučiš da kampuješ. Pročitaš na sajtu šta je slobodno za Labor day, i vidiš da nije ništa. I sasvim slučajno nađeš mesto, jer si optimista i borac, kao moj zet. Nema veze što smo tu već ranije kampovali, bilo je lepo, i eto, sad postaje lično tradicionalno mesto za kampovanje. Juhu!

Dan 1.

I krene se, stigne, i onda se malo odmara pa šator podiže.

I onda se malo bojažljivo šeta (jer je rečeno da ima medveda pa da se vodi računa (?), ali je priroda tako lepa da pomišljaš da te samo ta lepota uzbuđuje a ne tamo neki strah). A onda se ode na plivanje u jezeru (nije rečeno ništa za jezero osim što na plaži stoji znak:’’Do not feed the geese’’ a koji nas toliko zasmejava, jer smo već drugi put tamo i nema naznake od gusaka, ni perce jedno jedino), izležava se na pesku, uživa koliko umeš a onda se počinje sa pripremom roštilja i sve one hrane koja se jede dok si u prirodi.

Stavi se i dosta spreja na noge, ruke i glavu jer komaraca ima na stotine, i onda počneš da slažeš zalogaje, a na planinskom vazduhu se tokom večeri pojede sve meso što si za 3 dana spremio. I onda pomalo ječeći odeš da spavaš. (Komšije Ameri su isto otišli na spavanje). Ali je važno da zbog medveda u šatoru nemaš ni trunku hrane, i pitam se da li su svi oko nas to na sajtu pročitali.

Dan 2.

Kako je divno videti zeleno, zeleno oko sebe i plavo otvoreno nebo! I nakrivljeno preteće stablo pored stola više ne deluje tako strašno. I mališan kreće prvi i budi narod što u okolini spava ( i priča važnim tonom kao propovednik bez blama.)  Onda se kuva čaj i kafa, onda opet kafa a potom doručkuje. I onda malo prošetaš po okolini, istuširaš se, opet pospeš sprejem, i čekaš da prijatelji stignu. I onda pošto mališan spava, i ti odremaš dva sata dok prijatelji ne stignu jer je opštepoznata stvar da se na planinskom vazduhu izvrsno spava. I taman kad se u detalje dogovorite da obiđete obližnji budistički manastir, od dogovora ne bude ništa jer se ipak ispostavi da je u tom trenutku važnije da se nađe hrana i ode se u grad za koji veruješ da ima radnju sa mesom (to nije prvi obližnji grad).

I onda se ponovo roštilja.

I igra badminton. I svaki put vikne ‘’pam’’ kad se loptica udari reketom jer se mališan tome silno raduje.

I juri se. I baca frizbi. I šeta.

I ode se i na drugu stranu jezera. I spašava nečije kuče jer je prijateljičina mališanka ubeđena da je punjeno (kuče ima šnalicu na glavi.)

I onda se jede. Puno.

I jedu se smorovi. (To ti samo Amerikanac može preporučiti jer je autentična američka inovacija). Uzme se marshmallow, stavi na dug prut pa kraj žara (to je poznata stvar), a onda tako topao stavi na čokoladu koju staviš na keks (sve se to kupuje zajedno) i onda ponovo poklopi keksom. I onda jedeš. A zašto se zove smor? Jer tokom jedenja Ameri kažu: ‘’give me some more’’. I onda se čuje samo [s’mor’] (nema veze što u srpskom jeziku ima drugo značenje).

I već se medveda manje plašiš.

Posle legneš da spavaš i uspeš da zaspiš iako Koreanci lumpuju i piju pivo (?) do iznemoglosti (a opremljeni su ko vojna sila).

Dan 3.

I ustaneš i spakuješ šator srećan što te medved nije pojeo, a kažu za jednog da je black, beautiful and friendly (?).

I stigneš kući.

I legneš.

I moguće je:

1. da te je kampovanje udarilo u glavu, pa da te boli i vrat i glava, ili uho, da ne čuješ dobro, ne vidiš dobro, da ne znaš da li se stvarno raspadaš, da kreneš u kupatilo ali ostaneš dugo sve vreme razmišljajući da l’ da ipak povratiš. I nije ti jasno da li si negde stvarno bio, nisi nigde bio ili si bio 10 dana. I onda se ulogoruješ u krevetu, pa ni makac. (Aklimatizacija nije uspela).

2. A ako nisi baš toliko osetljiv, onda ostaješ u brzinskom kamperskom modu i kad raspremaš kuću, plešeš ili pevušiš tiho (zbog ulogorovanih ranjenika oko kojih imaš pune ruke posla), ali imaš osećaj da si na odmoru bio 10 dana. (Aklimatizacija uspela; sestrin slučaj).

Read more »

Elementarna Nova Godina

Svaki grad na istočnoj obali zna kada Irene stiže, a i ceo svet sad to zna. Napravljene su i interaktivne mape i svi mogući preseci sa najverovatnijim odstupanjima. I nakon toga pojavljuju se izveštaji o tome kako se Irene drži, a kako ljudi iz istočnih mesta. (Nakon dugo vremena uragan ide istočnom obalom i to baš kroz vrlo naseljene predele.)
I radio i internet mediji javljaju i najavljuju moguće scenarije, i to traje već nekoliko dana. Trebalo je otići i kola parkirati u iznajmljenu garažu na nekom brdu (na određenoj nadmorskoj visini), ili ih samo ostaviti na nekom brdu. Trebalo je evakuisati se ako si kraj vode. Trebalo je otići i kupiti namirnice, posebno suve ili konzervisane, koje se mogu spremati i bez struje i bez gasa. Trebalo je kupiti i voća i povrća, i svega čega se setiš. I mleka naravno. I jogurta i džema, i riba i škampa, i lignji i hobotnica. I nešto slatko. I wc papir. I suvo meso. I kafu. I sokova. I vina. I piva. I nešto ljuto. I nešto slano za grickanje. I sladoleda. I keksa. I plazmu.
I onda sve to dovući. I kad se tako snabdeš, onda vidiš da se tvoj prostor izmenio i onda kreneš da kuvaš, i malo- pomalo eto svečanosti. I nazdravlja se, polako, i u šali se kaže da možda sutra neće ničeg ni biti iako duboko u sebi znaš da hoće. I onda tako sit sedneš da čekaš. K’o Novu Godinu da čekaš. I pogledaš vesti. I kažu: bila je tamo, a sada ide ovamo. I neko je već pregrmeo i čitaš kako im je.
Irene putuje, a kažu da je velika k’o Evropa.
Na radiju puštaju pesme o vetrovima, a njih ima tako puno!
I misliš o osiguravajućim društvima i sistemu. I logici kapitalizma tokom prirodnih nepogoda. I o Katrini, kada se uglavnom ćutalo pa su toliki stradali.
I onda je najbolje da sve isključiš i da slušaš džez.
I telefon da isključiš.
I onda, pred spavanje, treba još proveriti da li su svi uređaji za punjenje napunjeni.
Irene u Njujork stiže u 4 a.m. a u 9 a.m. će da dosegne svoj maksimum.
I ako to bude samo tropical storm kako je već najavljeno, uragan je već prošao kroz tvoju glavu.

Read more »

direct sum

Kada uđeš dočeka te jedan dinosaurus
sav suva kost
i ako nastaviš pravo od ulaza tu je malo krdo velikih mamuta
sve sa kožom
izlozi sa prepariranim životinjama
pa desno space shuttle
meteoriti
minerali
svet okeana
mračan i nejasan
i odeš na drugi sprat
a tamo Meksiko, centralna Amerika
ptice jednog dela sveta, ali se ne sećam kog
pa onda ljudi Afrike
a ako ideš levo onda idu životinje Azije
pa ljudi Azije
i božanstva i skulpture i figure ljudi
u ovim i onim pozama
a sve deluje da će da progovori
da se pokrene 
pa onda žabe u bojama nezamislivim
pa slike riba i neke nove tehnologije
za koje treba više vremena da razumeš o čemu je tačno reč
pa onda vidiš centar za svemir
neka rotonda
sveto kamenje i svetilišta
a svuda prodavnice suvenira
i mesta
da nešto popiješ i dođeš k sebi
a na III spratu Indijanci,
makete koliba, odeća za zimu i leto
majmuni svi postojeći,
i svi preparirani, neki su namršteni, a neki nasmejani ili
zblanuti i pomislim na one koji su ih preparirali,
i opet ptice i scene, tj. ptice a u pozadini stene
ili drveće i nebo
afrički sisari,
reptili koji su leteli, i koji kao da su kroz vatru prošli
čudna stvorenja koja su živela pod morem
kao neki delfin sa nogama
ili najveća kornjača koju sam ikada videla
ili odrasla ajkula koja je mala u odnosu na današnje
i žućkaste je boje
i tako neka fantastična stvorenja
a gomila njih visi sa plafona
a onda stižeš na IV sprat i tu su primati, opet,
jeleni, majkoisusovaštasvene, 
mamuti još veći a
onda najveći dinosaurusi sveta

i pomislim na one koji su kopali i čistili kosti

ili ih sastavljali

i samo na tom IV spratu prođeš kroz
mezozoik, kenozoik, juru
i možeš da pipneš kosti
nekih dinosaurusa
65 miliona godina stare
i možda sam nešto preskočila
i ne znam da li sam sve navela po redu
ali sve je to stalo
(pomislim na one koji su transportovali, pomerali,vukli iz Afrike, Evrope, Azije i odaklesvene)
u american museum of natural history.

Read more »