Šaren je san!

Tamo gore ima čudnih stvari. Tako sam bar čula.

Priča se da postoji jedna kuća. Crna kuća.

Ne, ne ta, ta je iz druge priče.

Dakle, crna kuća.

source

Unutra ima livada. 

Na livadi družina. 

Sede tako ćutke i gledaju- meč!

Predsedava glavom Olga.

''Pobednika ljubi koka!''- kaže lepo Olga.

Publika se naljutila!

''Ako  neko koku voli, evo ja se srcem molim, neka meni u san padne!''- lisac mali kaže.

Zbilja tako bilo. Liscu u san došlo ovo:

 šarena je kiša pala. 

u kukuruz sasvim stala

nebo je u boce ušlo

mala koka nekog merka!

Ah, zavolela tihog petla!

Mali lisac moli san da mu brzo dođe dan.

''Odmah, smesta!''

''Ništa tu čudno nije, ništa, nema ko da te bije!''- viče mačak s kraja kuće. 

Sa krova doleće vest: 

''Nađen je plavi zmaj!

Neka se oglasi onaj ko ovde nije kralj.''

source

Tiha postala kuća. 

Tih postao dan. 

Na ogradi crne kuće ptice pozdravljaju san.

A ovde dole, u dubini, ničega čudnog nema, osim što mi je stigla vest da neko od vas drema. 

source

*(fotografije bez naznačenog izvora su kao takve i pronađene).

Read more »

Pita (pie)

U međuvremenu nepisanja se desio takav slučaj da je broj neobičnih stvari bio jednak broju običnih stvari. (jako strašno, al' aj'.) Kada se to desi, jasno je da profesor Voland nije uključen u slučaj jer nije rekao dovoljno čujno ''ajnc, fajv, traj'', što je  jasno izgovorio Alain Cuny u filmu Aleksandra Petrovića iz 1972.

Kao prvo, ako neko misli da krave ne mašu, tj. da se nikada ne pozdravljaju, to da briše iz glave i to promptno.

Kao drugo, ako neko misli da ljudi ne vole da pišete njihovim psima, to ništa nije tačno. Mnogi će vam dati svoju adresu i još će reći da ni pas ni lice koje vam se obraća ne govore engleski jezik ali da će vaše pismo svakako razumeti. Valjda će pas umeti da nanjuši značenje.

Kao treće, ko to nije znao, drvo ume da komanduje, da zapoveda i da drži slovo. Uglavnom kada više nema listove na sebi. Svako drvo.

Kao šesto, ne treba zaboraviti da magično tj. izuzetno jako drvo, zasađeno u saksiju ume da uništi kuću u koju je drvo doneto, tj. da je razbije u paramparčad.

Kao četvrto, kada kažu da neko ima srce kao kamen, tj. da ga nema, od sada se može reći da laže, jer kamen ima srce.

Pored toga, neke stene imaju u sebi i neko malo kamenje, međutim značenje će ovde biti izostavljeno jer je ovo zgodna prilika da se razmisli o položaju takvih stena.

Kao peto, na nekim stolicama možeš da sediš samo u jednom pravcu što je jako važno ako ćeš da pričaš dok si na stolici.

Kao sedmo, postoje male šume koje se na dlan stave, a potom se slože na panj.

Postoje i kokoške koje ne podnose fotografisanje za razliku od ovaca koje uživaju u poziranju.

Kao šesto , postoje ljudski rođaci vilinih konjica koji se razlikuju od običnih ljudi po tome što nikada nemaju glavobolju. To je valjda stoga što umeju da pričaju sa vetrovima.

Pored svih neprostudiranih običnosti, koje se mogu staviti u jednu pitu, ona mala kap razumevanja da te nijedan čovek ne može učiniti sretnim ili nesretnim je vrlo značajna za ukus svake pite.

Pitu smotajte i filmujte.


Inače, najvažnija stvar koju treba uraditi pre bilo kog doručka i večere podrazumeva aktivno
učestvovanje u majskoj umetnosti David Bowia.

Read more »

Ljutnja u šetnji

Ijao, što sam bila besna. Kipćem, drhćem, brekćem, ukćem, ijao, da mi je došao ko pod dlan, ijao, bio bi to savršen dan.

Međutim, nije tako bilo. Spustim se, je l', da malo prošetam tu ljutnju, kad eto nje! Na mom se putu našla!

Ona ode, odem i ja. Još malo dublje, do rupe stignem. Iako sam čekala da neko izađe, niko nije izlazio, a da li je neko ušao, to već nisam primetila.

Ijao, što sam onda skočila, zemlja se zatresla. Kad, pazi, molim te, shvatim odjednom kuda treba da idem.

I krenem polako, da me ljutnja prođe.

Na brdašcetu sedi jedan što samo sebe gleda.

S druge strane nema nikoga, sedi on, sedim ja, a ona ljutnja udara nogom od zemlju.

Skočim, skočim da je uplašim, ali hej, nađem se usred šume. Pa šta ću sad?

A šuma neka jako ustalasana. Ne znam da l' da o tome pričam.

U njoj sve hoda i sve je nekako spremno da krene.

Jedno je drvo noge uvis diglo.

Drugo ima cipelu.

Treće ima kopito.

Evo, glavu na panj stavljam ako lažem, al' polako stavljam...

Jedno drvo mlati granama,

A jedno me tako šutnulo da sam iz šume ispala i letela skoro kao Supermen.

Ispratim ja ovaj kanal, i dođem do potoka,

Ijao što ne miriše cveće kraj potoka.

Ijao,  pa sad sam se setila. Na pogrešan sam potok stigla! Ijao, da l' i dalje o ovom da pričam? Pa nema smisla! Evo, zapanjena sam, i čudim se svim neverovatnim stvarima oko sebe. 

Pa je l'ti znaš gde sam ja došla? Na potok sam došla, a jedna se krava u reci kupa!  Kožu je skinula, u reci je valjda devojka postala. U bajkama mladić kožu uzme pa je onda u vatru baci, al' šta da radim ja sa kravljom kožom.

Od muke sam legla i u nebo gledala.

Tako sam valjda zaspala.

Kada sam ustala vidim sve sveže i čisto u meni

Ona koža nestala a na drveću neko ispleo niti od moga besa.

I čiča- miča gotova priča.  

Ali opet, da mi je neko samo obraz stavio pod dlan,

oh, bio bi to, po sto puta velim, sasvim savršen dan. 

Read more »

Razgranati identiteti

U šumi- šuma stabala. U šumi, šuma priča. Kraj šume sipi kiša. U brdu malenom gde su jagode nekada rasle, tamo na desno stoji bela breskva a sasvim desno je polje oraha, šljiva i priča. Za početak, ako osećaš protivrečnost u svojim uverenjima, dobro je da odeš, prvo, na levu stranu, sasvim u levo, gde je polje primarnih iskustava. 

Približi se. Pogledaj ono stablo. To sam ja. Pokušala sam biti nevidljiva, odlazila sam u radnju i nikome se nisam javljala. Kada sam nestala sa ulica grada u kome nisam htela da dišem, neko je majci rekao: ona je zatvorska službenica zapravo?

Tako nevidljiva, mislila sam o drugim stvarima. O talentu za unošenje u svaku priču. O dugom povraćanju za ono bez duha. Jednom sam čak upala na neki prijem. Mnogi su sedeli oko stola, uzeli su viljuške, potom su uzeli noževe, i seckali mesa u ćutnji. Tada sam shvatila gradaciju alijenacije. Jednom je prijem bio u mojoj glavi. Dva Arapina su sišla sa kamile i pitala me kako se usuđujem biti toliko drska da ih nijednom za četrnaest godina ne pozdravim. Kada je reč o identititetu, pogledala me kamila, prvo se mora duboko zagledati u alternitet a onda u alijenaciju. 

Identitet je promenljiva struktura. Menja se sa kišom. Sa šetnjom u društvu po kiši. Rešava se i redefiniše u interakciji i stalnom pregovoranju sa knjigama, ljudima, sobom. Ja nisam dve. Ja nisam mi. Ali nas je dve koje ličimo. Jednom smo se šetale, pričale o knjigama. Protresli su nas isti autori. Drhtale smo misleći na sve knjige koje nikada nećemo videti. Ne, već smo nehrabre i time nepotrešene. Ona je moj unutrašnji glas, a ja sam njen. Tek kada razgovaramo uspemo da shvatimo šta nam se dešava.

Ja sama samcita mogu da se zagledam duboko. Mogu da odem daleko. Da prepoznam  poroznost granica. Nekada me privuče tuđa snaga. Posebno snaga koja može biti snaga centra, ali se svojim izborima našla na margini. Tek zaustavljena na obali, u pokušaju da razumem tuđu, uspem da shvatim svoju. 

Opasnost od zaboravljanja stalno preti da poplavi sve velike površine vremena i prisiljava da one veze između izgrađenih delova sveta ostanu otvorene. Otuđenje od vlastitih predstava iz prethodnih faza ugrožava integritet.

Ako se u kolektivno življenoj memoriji ne poštuju lični rituali, nastali u vremenskim uslovima, dolazi do destabilizacije fiksnih tačaka, a suživot ostaje osuđen na praćenje otkucaja časovnika.

jer identitet se ne kupuje u radnji.

niti posuđuje iz reklama.

Eto, to je rešeno. Ali imam još fotografija i treba nešto da ubacim. Improvizovanje je deo otkrivanja. Ko otkriva? Ljudi.  Svugde ima Ljudi. Smeju se. Plaču. Nekada govore jezicima izgubljenih ptica. Hrabre. Misaono gravitiraju, emotivno migriraju, amplitudno, jer su posve nelinearni.

Mrze ograničenja, poput Strele hteli bi na drugu obalu, hteli bi u sebi ''bezobalnu povjest njemačke filozofije'', hteli bi da im niko ne krši grane, a ako pokuša videće golo srce, nema šta drugo.

Samo je jedna stvar jedincata i nenadoknadiva u svemiru: to je ja, rekao je Vladan Desnica.  

Ne postoji nikada jednom do kraja življen identitet. Čovek skida slojeve. Otkriva sebe. Fludian je i promenljiv, razgranat. Identitet koji imaš u snovima je verovatno katkad sličan onom kada šetaš ispod breza ili je sam breza. Moj je ona bela breskva. Listovi joj trepere. 

  

Read more »