Okus sna...

Ako idem u polazak,
obilazak dugi, nosim je.
Kada nikuda u podne ne odlazim,
pustim je.
I sve tako sa rukama u vazduhu
ili sa pogledom najjasnijim,
smešim se.
I nikad ne dosadi. Znam kako se zove to
kad ne dosadi.
Ne znam zašto tako. Ima nešto najistinitije,
Ima nešto najljubavnije, valjda.

Arsenov glas sam srela u osnovnoj školi.
I od tada, čujem ga često,
ne pitam kako si, nema potrebe da ga pitam, ni da mu nešto kažem.
Dovoljno je da ga čujem. Kao da mi nešto moje ponovo da.
Kao da sam navikla da me seća. I seti me, setim se,
bude uvek lepo. Bude uvek beskonačno i nekada ne znam šta je tačno rekao, evo,
da me pitaš da li znam sve pesme, znam, ali ne očekuj da umem sve da ih zapišem.
On me seti. I ja sam mu uvek zahvalna.
I kao da je on, baš on, više nego drugi pisani ljudi bio najličniji, i kao da nisam sumnjala kad sam mu glas srela, a posle sam se navikla da ne sumnjam. Posle sam se navikla da često mislim na kuću pored mora, potragu za gazelom, čekanja, leto sa Irenom (poput ovog), priče o čudima, kišama, zvezdama, ili o običnim danima, zaplakala sam kada je zvao dedu, ili kada je pevao o čoveku i psu, a najviše me smejao kada je pričao o zmaju. Podoknicu ne mogu da prećutim. I druge, skoro sve druge. I Daljinski upravljač, naravno.
I ako sve to ne znaš, šteta...
I tako, on mi je jednom šapnuo: samo klasika, jazz!, u onim stihovima koje nisam razumela tačno, kako ih i danas ne razumem do kraja.
Magija je taj Arsen.
Ako sumnjaš u njega, baš šteta...

Read more »

Oh, oh-oh!

Read more »

Šizofrenija je dijagnoza ovog vremena, a ti nemoj biti lud

U svoju se rupu sakri

I puni nišu mukama

I nikome ništa ne govori

I videćeš da se usta skupljaju

I da se misli začepljuju

I da ne možeš da pričaš

I sasvim sam, savim sam

Shvati da je prošlo ono doba

Kad si se smejao glasno

I sasvim sam, sasvim sam

Shvati da si negde pogrešio.

U modernom društvu nema mesta za slabost.

- Slab si!- zagrmeće neko. - Nisi ni za šta!- reći će drugi. - Ne umeš, nisi jak!- vrištaće treći. A onda će se glasovi pojačavati dok ti u snu ne pozli.

U modernom društvu nema mesta za prijateljstva.

Kada nekog pitaš kako si retko čuješ ’’nisam dobro’’,  ’’nešto me muči’’ (svi su sjajno, svi su zlatni). 


U modernom društvu svi izgledaju zdravo.
Ako uključiš tv ekran svi deluju da su puni smeha i tananih su tela (još  se ne pušta svetska himna ’’Ovo je era mladosti’’ ili: '' uradi sve da ostaneš mlad, starost je bolest.'') 

A ti ne stižeš da vežbaš i ljut si na sebe. 

U modernom društvu ne stižeš da živiš.

Završi! Odloži! Požuri već jednom! Daviš! Šta, svakodnevan život? Pa koji drugi? Fantazije koštaju!

U modernom društvu zaboravljaš šta si hteo i šta ti je važno.

Inspiracija? O čemu pričaš? Spontanost? Ko će da plati račune?

I zato:

Osmehni se onom na biciklu, i onoj što gura kolica, i detetu svakom se osmehni i nauči da decu primećuješ jer kome ćeš tako zadihan i mučan i stalno nezadovoljan predati svoj užurbani, šizofreni svet ?

I osmehni se svemu što ne stižeš da uradiš i namigni sebi i kaži da hoćeš, da ćeš polako, kad poskočiš s noge na nogu, uraditi sve što je do tebe da sebe iznova raduješ. 

I uvek imaš nekoga ko misli da treba pokazivati ljudskost svetu.

 I uvek imaš nekoga kome možeš da se poveriš. Pa čak i da ga ne poznaješ.

I imaj svoje fantazije i svoj glamur.

I ne žuri  da ti se dah cepa.

I polako, kad te zasvrbe obrazi, nemoj da se mnogo iznenadiš što osmeh je ostao tu.

Read more »