sto ptica

slučajno sam ušla u tuđi san.
neki je čovek rekao: je l' vi to snimate?
- da.
- snimite i to da su nam sve odneli,
sve su uzeli. i struju iz zida.
-ovde piše da postoji video nadzor.
- ne, ja imam stare novine, nemojte to nikome reći.
-stajaću još malo ovde ako vam ne smeta.
- ne smeta mi, ali nemate šta da odnesete.
- gledam onih sto ptica.
- ako vidite da jedna od njih drži drugu,
onda su to ptice iz vašeg sna.

Read more »

Razgranati identiteti

U šumi- šuma stabala. U šumi, šuma priča. Kraj šume sipi kiša. U brdu malenom gde su jagode nekada rasle, tamo na desno stoji bela breskva a sasvim desno je polje oraha, šljiva i priča. Za početak, ako osećaš protivrečnost u svojim uverenjima, dobro je da odeš, prvo, na levu stranu, sasvim u levo, gde je polje primarnih iskustava. 

Približi se. Pogledaj ono stablo. To sam ja. Pokušala sam biti nevidljiva, odlazila sam u radnju i nikome se nisam javljala. Kada sam nestala sa ulica grada u kome nisam htela da dišem, neko je majci rekao: ona je zatvorska službenica zapravo?

Tako nevidljiva, mislila sam o drugim stvarima. O talentu za unošenje u svaku priču. O dugom povraćanju za ono bez duha. Jednom sam čak upala na neki prijem. Mnogi su sedeli oko stola, uzeli su viljuške, potom su uzeli noževe, i seckali mesa u ćutnji. Tada sam shvatila gradaciju alijenacije. Jednom je prijem bio u mojoj glavi. Dva Arapina su sišla sa kamile i pitala me kako se usuđujem biti toliko drska da ih nijednom za četrnaest godina ne pozdravim. Kada je reč o identititetu, pogledala me kamila, prvo se mora duboko zagledati u alternitet a onda u alijenaciju. 

Identitet je promenljiva struktura. Menja se sa kišom. Sa šetnjom u društvu po kiši. Rešava se i redefiniše u interakciji i stalnom pregovoranju sa knjigama, ljudima, sobom. Ja nisam dve. Ja nisam mi. Ali nas je dve koje ličimo. Jednom smo se šetale, pričale o knjigama. Protresli su nas isti autori. Drhtale smo misleći na sve knjige koje nikada nećemo videti. Ne, već smo nehrabre i time nepotrešene. Ona je moj unutrašnji glas, a ja sam njen. Tek kada razgovaramo uspemo da shvatimo šta nam se dešava.

Ja sama samcita mogu da se zagledam duboko. Mogu da odem daleko. Da prepoznam  poroznost granica. Nekada me privuče tuđa snaga. Posebno snaga koja može biti snaga centra, ali se svojim izborima našla na margini. Tek zaustavljena na obali, u pokušaju da razumem tuđu, uspem da shvatim svoju. 

Opasnost od zaboravljanja stalno preti da poplavi sve velike površine vremena i prisiljava da one veze između izgrađenih delova sveta ostanu otvorene. Otuđenje od vlastitih predstava iz prethodnih faza ugrožava integritet.

Ako se u kolektivno življenoj memoriji ne poštuju lični rituali, nastali u vremenskim uslovima, dolazi do destabilizacije fiksnih tačaka, a suživot ostaje osuđen na praćenje otkucaja časovnika.

jer identitet se ne kupuje u radnji.

niti posuđuje iz reklama.

Eto, to je rešeno. Ali imam još fotografija i treba nešto da ubacim. Improvizovanje je deo otkrivanja. Ko otkriva? Ljudi.  Svugde ima Ljudi. Smeju se. Plaču. Nekada govore jezicima izgubljenih ptica. Hrabre. Misaono gravitiraju, emotivno migriraju, amplitudno, jer su posve nelinearni.

Mrze ograničenja, poput Strele hteli bi na drugu obalu, hteli bi u sebi ''bezobalnu povjest njemačke filozofije'', hteli bi da im niko ne krši grane, a ako pokuša videće golo srce, nema šta drugo.

Samo je jedna stvar jedincata i nenadoknadiva u svemiru: to je ja, rekao je Vladan Desnica.  

Ne postoji nikada jednom do kraja življen identitet. Čovek skida slojeve. Otkriva sebe. Fludian je i promenljiv, razgranat. Identitet koji imaš u snovima je verovatno katkad sličan onom kada šetaš ispod breza ili je sam breza. Moj je ona bela breskva. Listovi joj trepere. 

  

Read more »

Rupa u duši/ Hole in the soul

Rupa u duši/ Hole in the soul (1994.), sjajan autobiografski film Makavejeva.

U filmu ima dobrih ljudi, stepenica, jedna svinja sa minđušama, zvezda, agenata, biranja odeće, telefoniranja, kamenog vina, šansi u kojima se duša gubi  jer ''you are no longer funny''. 
 

Pored svega, mogao je pasti s' vrha Hrama.
Ali nije.

Read more »

Meseci čitanja ili na okice ne vidim

Jedan ormar je ušao u dnevnu sobu pre mog rođenja.

Onda drugi, pa treći.

I onda su ušli dvosed i trosed u sličnoj boji, pa je došao sto. I tabure.

Bili su tu kada smo sestra i ja po prvi put videle zelenu gusenicu i vrištale tako da je ceo sprat mogao da nas čuje a sestra se oprezno probila do telefona i pozvala tatu da dođe sa posla i da nas spasi. Posle je trosed poklonjen zajedno sa dvosedom, pa sto, pa jedan ormar i vitrina. Išli smo nekoliko puta da ih posetimo. Već pri prvom susretu nije delovalo da imaju veze sa nama. Onda smo prešli u drugi stan, a dva ormara su završila u garaži. Pre nekih godina bilo je hitno da se neke knjige smeste odjednom i odmah, i otišla sam do garaže, uzela ormare i instalirala ih. Posle sam samo ubacivala knjige u jedan. Ništa nisam vadila ni čitala. I onda, kako u svakom mesecu krive noge bude, pa se negde sigurno zajebeš tako sam izvadila nekoliko knjiga.

Počelo je da bude još luđe, gore, počelo je da bude kao u mesecu leve noge a ne krive, kao kada pitaš nekoga kako je a ona te zapanjeno iz svog sveta pogleda pa kaže:

A je l' znaš ti za Prudona?

A za Vološinova koji je bio možda sam Bahtin? 
Ne? Interesantno.... Sećam se dana kada ni ja nisam znala...

A ti belo gledaš.

Otprilike je počelo tako da se dešava. Rečenice iz knjiga su ulazile, ostajale po volji, u početku se nisam branila niti sam zauzimala gard, pustila sam da se dešava van mog htenja... Mislila sam nije prvi put, mislila sam tako treba, mora da se oseti tekst... I zagospodarili su mnome ti, neuhvatljivi tekstovi, hipertekstovi da kažeš, i onda... ponovo otvorim jednu pročitanu knjigu... ništa se ne dešava, ništa mi nije poznato... to je bilo čudno.

.....

Zatim sam sanjala jedan jako čudan san.... na kraju sna sam van grada, koji je sav na obali, ležeći gledam mesec, pun mesec, a onda do njega još jedan pun mesec, dva meseca blizanca... veliki kao kada ih gledaš teleskopom.  (Đ. je možda rešio kraj sna rekavši da će doneti najnoviji roman Murakamija 1q84 ili 1984 (u njegovoj priči su dva meseca). Možda je rešio zagonetku koju treba da razumem, ali meni sad nije do čitanja.)

.....

Potom sam napisala te čudne rečenice što su kolale mnome na papir... delovalo mi je da neko iz mene piše, a ne sama ja... i onda... kao da je kiša dugo padala i isprala misli... ostalo je telo puno umora... i zaspala sam... Pišem pomalo bunovna... ne znam da li je išta od ovoga jasno, ne umem tačno da kažem šta se desilo, znam da se desilo, i znam šta se desilo...

.....

U međuvremu su zvali iz svih stranaka, zvali su i svi proizvođači ''dormeo'' jastuka i još nekih ''opuštenih'' firmi... Baš kad mi se slošavalo od dizanja slušalice, čulo se zvono na vratima. Otvorim a ispred mene Staljin sa ćatom.

Idete li na izbore- pita Staljin.

Ne znam.

Teska dilema?

Ne. Imam druge stvari na umu.

Koliko članova broji domaćinstvo, dva, tri, četiri?

Da.

Hm... Dobro, prezime.

Eh, sad... neka bude inkognito.

Inkognito- kaže ćata i tefteri.

Da, pravite se da me niste videli, i da ništa niste čuli.

A jesu komšije tu- rešen je Staljin da ispita šta može do kraja.

Moguće. Doviđenja. 

Što bi rekao Julian Smith: Don't you ever interrupt me while I'm reading a book.

Uglavnom, vidim da se svašta čudno dešava i da je svet preko svake mere bezobrazan.

Da se vratim na knjige. Kada sam prvi put videla knjige delovale su savim u redu. Kada sam ih po drugi put otvorila, ništa nije bilo jasno. Nešto se desilo u ormaru. 
I pošto je gnjavaža mog mentalnog sistema predugo trajala, i mozak mi ostao ispran, rešila sam da one čitane knjige uništim, a kada sam skupila dovoljno snage, otišla sam do ormara, koji je stariji od mene, i sve sam ostale knjige izvadila, stavila na terasu da se provetre, a ormar sam čekićem razvalila i odnela u podrum.
(Trenutno mi gori na leđima kineski flaster).

Nemam sad snage da unosim knjige, vetar pomalo duva, možda neku odnese... Ne znam kada ću proveravati da li su knjige ostale iste kao pri kupovini, ili kao pri poslednjem čitanju, sada mi čitanje deluje tako daleko... Da, desilo se i da je daljina u odnosu na ono juče veća.

I muče me neka čudna pitanja:

Da li jedan hodnik da presvučem tamom ili da tamu iznad njega stavim pa da bude taman.  Koliko nečega može odjednom da ode? I sve tako nešto da te bog sačuva.

"Preserve me, O God, for in You I put my trust."  (Psalm 16:1)

Evo, neko je sumnjao da se po čudnim adresama s knjigama svašta dešava.
A knjige u ormarima, sve onako sa upaljenom lampom i uključenom kamerom, niko ne sme da snima...
Ako ti slučajno zapadne neka knjiga iz nekog zatvorenog ormara razmisli dvaput šta na kocku stavljaš. Nemoj posle da bude nije mi niko ništa rekao. A sad, izvini, moram još malo da spavam.

Read more »

Mesec krive noge

- Nikako sam.

- Nemam pojma kako sam.

U mesecu krive noge radiš ono što ti ne prija, to s jedne strane. I ne dođe svima u isto vreme.  Ne znam precizno kako to izgleda u drugim profesijama, ja sam čovek slova, pa mi se dešava da čitam sve ono što nisam htela da čitam ranije, ili sam čitala u malim dozama. Sve one tvrdo zasenčene tekstove. Moram, nije u pitanju volja. A onda, prevodim reči. I ispravljam reči. Znakove. U mesecu krive noge to radim sa posebno teškim i dugim tekstovima.  

S druge strane, osećaš se novim.

Čim se udaljiš od teških stvari, osetiš se lakim, nebično lakim. Kao da uspostavljaš relacije iz početka. Pomislim u tom periodu da imam oči kao pauk. Jedan predmet, drugi, nit! Sledećeg dana isto. Pojava, pojava, nit!

Mozak je hakovan tokom meseca krive noge. Svim stvarima, mnogo više nego pre i posle. Ne znam da li znaš, tekstovi se isto nose, kao torba, kao šal. U tom periodu i u svaku šetnju, svaki san.

U mesecu krive noge dan ima dve težine pa budeš u teškom i u bestežinskom. 

Na ivici problema, što je poseban problem.

Kao, hoćeš da si budan, a moraš na silu da spavaš. 

U prelazu između stanja mislim na sve što želim. Nemam mnogo želja, pa nije mnogo strašno. Mislim na cveće. U mraku ulica ga nema. A ja se onako bestežinska pitam da li sam napolju u pantalonama. Smejem se i mislim o kukcu kog jedan cvet bari. Ne znam tačno gde sam, ni da li sam svoja. Mesec krive noge za to i ne mari.

  

Foto izvor

Read more »

Predeo sna

Prevodila sam jedan tekst, a u tekstu je bila i reč pašnjak, zapravo pridev: pašnjački (na bug. ‘’пасищe’’/ ''пасищни’’ [pasište, pasištni]).

            I nedugo potom sanjam kako sam negde u selu, u nekom selu koje zapravo povezuje meni dva poznata sela, a samo selo, kao takvo, koliko znam ne postoji.

I neka plava, nežna, blaga, zapuštena žena mi kaže da krenem sa njom 6. maja u pasište da predamo jagnje. I ja je gledam i ne razumem.

                            I onda krene niz događaja,

Uđem u neki autobus koji deluje kao avion i ima spratove, gde crvena boja vlada,

visoka tehnologija i neko kaže ‘’pasišta’’, okrenem se i ugledam flajer na podu. Piše: Pasište- nije preporučljivo zadržavanje duže od 15 min sa cipelama sa štiklom iznad 5 cm .

I onda sam kao na nekom krevetu i vidim na tv kadar jedne poznate ulice, i odjednom sam u ekranu, u toj ulici, na skejtu i vodim sa sobom psa bronzano braon boje.

            A ja sam u kožnom odelu Robina Huda

   I skrenemo na bulevar, i tu ima raznih radnji, a u jednoj gomila pasa.

i  kažem psu koji je sa mnom ispred radnje, ovo nije pasište, hajde

i onda sam ponovo u onom selu

i kažem onoj plavoj ženi, sa kojom sam bliska, osećam da je dugo znam

                           a gde je pasište

                     ona kaže u klisuri

                        i setim se kao da mi je jednom neki čovek pričao o tome

                         da se tu bacaju psi

                         stari, mali

                         isluženi

  i da je to opasan predeo

             predeo divljih pasa

            i ona kaže

             idemo da im odnesemo jagnje

            i ja kažem zašto

i setim se,

  kao žrtvu,

            i kažem

             ja ne bih mogla da ubijem to jagnje

                 (a pravilo je da jagnjetu mora da se probije srce, ne ostavlja se tamo živo)

                             i kažem ne bih mogla tako da živim

jer poznajem sebe i izvinim se

                      i ona me gleda

                 a ja sam zadivljena

                        što će ona ipak otići, daće žrtvu

             ona se ne plaši

                   i razume taj predeo,

                       razume posve drugačije.

http://www.youtube.com/watch?v=c5CosN8e518 

Read more »