O zaokruženima i puknutima na očajni četrvtak

danas je dan za očaj. iako je četvrtak.


Medijima treba poljuljan čovek

Crkvi treba poljuljan čovek

Ekonomiji treba poljuljan čovek

Mediji posreduju stvarnost. Nisu samo agresivni, oni danas demonizuju čoveka. Priželjkuju zemljotrese, poput lešinara jure na netaknuto, lepo, čisto i pretvaraju ga u nešto iskidano, iskomadano i onda ga bace. Stvarnost postaje zasićena istovetnim interpretacijama, čovek ima osećaj gušenja, jer stvari nalikuju jedne drugima u raznim tačkama sveta. 

Postoji u Americi dr G, ona je forenzički patolog. Ima svoju emisiju koju emituje program ID, to je ono strašno. Ona je tumač teksta: telo je tekst, ona čita bazične stvari, otvara telo i čita prisustvo i odsustvo povreda, stranih elemenata, ne čita snove, uverenja, nadanja, strahovanja, ulaganja. Šta se dešava sa životom? Preko akcionih filmova gde se ljudi cepaju, uništavaju, seku pa sve do polu-punjenih ljudi današnjice, koji nisu zombiji, ali su punjeni silikonom, život dobija drugačiju vrednost. Bezvrednu, upotrebnu, zamenjivu. Dr G ima puno posla.
Mediji kamere usmeravaju ka polu-punjenim ljudima. Ne osuđuju. Polu-punjeni nedostojanstveni ljudi mrze znanje, zapravo mrze svaki napor koji ne donosi instant rešenje, oni za drugo ne znaju, njihova tela predstavljaju narative koje oni nesretni (nedovršeni) čitaju kao uspeh, oni zaokruženi (''sa solju u glavi'') kao poniženje/ poništenje čoveka (zapadnjaci ne kontempliraju.) Silikoni popunjavaju nesigurno samopouzdanje, mediji brojnih zemalja danas na to računaju i neće pričati o tome kako treba sebi pomoći na drugačiji način, kako sebe zaceliti, kako biti na svojoj strani jer bi onda ekonomija pala, stala, jer ti ne bi više kupovao, čitao bi, a kome to treba? Promoteri tekst-tela doteruju fizički izgled, teže da nalikuju barbi-brac-ken lutkama; bilduju se (rezultati studija upućuju da se ovo dešava isključivo kod pripadnika radničke klase koji gaje dubok samoprezir, preziru svoj status i klasnu pripadnost, kao i kod muškaraca koji su latentni homoseksualci), postaju promoteri hiperrealizma- nosioci su brojnih tetovaža, pirsinga, remontuju svoje telo i ulažu se za eventualnu buduću premiju, ako budu lucky enough da neko na prvi pogled razume njihovu vrednost. Look at that face, it's a  money machine!

Evro, novac, novac,moć, ubiti, prisvojiti, posedovati, dolar, novac, moć
Ekonomija mora da raste i tačka. Tako verovatno misle oni koji više nisu samo ljudi, koji su sebe kondenzovali, apstrahovali do nekih CEO jedinjenja. Poštovaoci ekonomije veruju da će postati moćni poput bogova putem uvećanja ekonomskog kapitala. Da bi ekonomija rasla, mora da raste proizvodnja, da bi proizvodnja rasla mora da raste potrošnja. Potrošnja može da bude uspešna ako nije nasilna, ako postoje magovi za reklame koji mogu sve da učine privlačnim (mik-mik!). A posle, magovi nisu ni potrebni, navika je lenjost, navika je čudo. Čovek se čini robom! Postoji jedna anegdota o Diogenu (412–323. stare ere), a njega pominjem jer nije srastao sa svojim vremenom, koja kaže da se on, koji je u buretu živeo, jednom našao ''u jednoj prelepoj vili ukrašenoj skupocenim predmetima, pa je pljunuo  vlasniku u lice, a odmah zatim mu obrisao obraz svojim ogrtačem i izvinio se govoreći da u celoj kući nije našao tako ružno mesto gde bi mogao da pljune.''

Ne znam da li su svi teolozi crkvenjaci, ali znam da crveknjaci ozbiljno i pred svakim pričaju o drugom svetu i na taj način ''pune kesu''. Tako ozbiljni mogu biti ozbiljno poljubljeni u ruku. A nose haljine i čitaju jednu knjigu, dugo. Da, verujem da znaju kada su se odigrali koji sabori, kada su se desili prevodi biblije na druge jezike, da, možda imaju i neke predmete o komparativnim religijima, možda nešto o filosofiji religije, da, vole maskiranja, vole da dođeš u crkvu maskirana- u suknji i sa maramom, neprekrštenih nogu. Naravno da ovi običaji nisu svugde isti, ista je priča o heruvimima, serafimima, tko preljubu čini s ženon svojon, itd. Da, svakoj crkvi treba polupuknut čovek. Da, pomalo načet i čvrknut jer ''sve je u rukama tvorca našega, on zna zašto šta čini''. Postoji mala anegdota da je isti onaj Diogen sreo nekog učenog čoveka, koji je naširoko raspravljao o nebeskim stvarima, pa ga je saslušao i zapitao: "A kada si ti sišao s neba?" Teolozima, čini se, nije potreban čovek, oni imaju svog Boga. Ali da bi crkvenjak živeo potreban mu je poljuljani čovek. Čoveku koji veruje ne treba posrednik.

U internet izdanju ''Blica'' ne pišu na osnovu činjenica, tamo neki ljudi pišu kako se njima učini da treba ili je moguće, a svaki čovek ima razne tripove, gazda posebno. Svako od nas može da da neku verziju bilo čega, ali bi bilo logično da novinar da neki uvid blizak istini. Novinarstvo doživljava ozbiljne potrese, jer istina je prepreka manipulaciji svake vrste. Na ovom mestu se klanjam dvojici američkih velikana. Ali takvih novinara ovde nema (S&S jako poštujem). Dakle, pre nekoliko dana je jedna devojka ubijena. U dnevnim izdanjima Blica, Presa je prikazana kao dobra i slaba devojka, dobitnica sedmice koja je trpela dugogodišnje nasilje. Objavljene fotografije prikazuju nagu mladu ženu koja ima silikone, plavu kosu i lažne trepavice, žrtvu mtv-a, erotskih magazina, bednog ubeđenja o inferiornosti žena itd. Mladi čovek koji ju je verovatno ubio je njen mladić; bio je u zatvoru, pa je izašao nešto pre ovog slučaja. Svoje utiske o ubistvu je ostavio na društvenoj mreži facebook. Neznanje je nasilje, to potvrđuje ovaj slučaj kao i nekultura, neosvešćenost, lenčarenje na sebi. Ubijena devojka je razvučena preko novinskih članaka, internet izdanja, komentara društvene mreže. Njena smrt je iskidana, fragmentisana, izbanalizovana, poljuljana i čak je sve prestalo da liči na izveštaj o ubistvu, novine orgijaju orgazmički. She had the whole damn package! 

Satanistički mediji, crkva i sve ekonomske i nečasne političke apologete, čistači lepih emocija, agituju protiv obrazovanja, individualnosti, razvoja, apstraktnog i kritičkog načina mišljenja, slobode čoveka. U današnjem svetu mnogi se ljudi osećaju loše, iako su dobri, plemeniti, dostojanstveni i zdravi. Ako se osećaš loše, sputano, verovatno si mentalno zdrav čovek, ali imaš problem- kako da se nosiš sa okolinom. Obrazovanje i dalje osvešćivanje će ti verovatno pomoći. Sposobnost razmišljanja. Odustajanje ti neće pomoći jer, ako ti nije dobro, očigledno nemaš kapacitet za srastanje. Deluje da ovaj svet nije za zaokružene, ali da li je moguće da se kroji samo za puknute?

sutra je novi dan.

možda manje očajan.

Read more »

ja sam jedan pauk mali

Sve bih neke reči pisala ali da priča i ima i nema značenje. Da je prazna i tek malo puna, ali uglavnom prazna. A onda kada malo pogledaš na desno ono vidiš da ima nešto. Nešto malo belo u uglu. Papirić presavijen. Neku tako priču koja se sastoji samo od reči običnih, nanizanih bez smislenog nizanja, bačenih bez reda. Kada pokušaš da sabereš i oduzmeš da ti baš ništa ne pođe od ruke. Neku tako priču kad te baš uhvati umor pa bi samo da preletiš preko redova i uhvatiš nešto iracionalno što ćeš posle u snu da razumevaš a u svetlosti će sve da nestane i opet se ničeg nećeš sećati. Kao kad uđeš u kupatilo, a tamo kraj kade neki maleni papir na zelenim pločicama nestane kad okreneš glavu. Uglavnom, nešto su oko mene reči koje su stvarno jako prazne, toliko prazne da će uvo da me zasvrbi od vetra što duva oko te praznine i zato moram da pomerim glavu malo unazad. Preterujem, da. Pokušavam da se setim neke potpuno prazne priče, ali ne znam koju pre da ispričam, i eto, ne ide mi. Možda bi trebalo nešto da napišem zapravo. Kao idem ja ulicom a vetar duva a oko mene nešto belo što ne razumem, a ono neki čovek kraj kapije kaže: izvinite, moja je majka isekla Dormeo. Ona je već senilna, i ne zna ni ko sam ja ni ko je ona ni ko je mače što se igra sa sunđerom, ja sam joj kupio, znate, onu memorijsku penu, i eto sam bio kod komšija na kratko, a ona je ustala i isekla tu penu. Ne znam, sve tako nešto prazno mi dolazi. Kao bio jedan čovek pa napravio veliko biciklo veliko 5 ili 10 metara, jesam pričala nekada o tome, da, on je to napravio i niko ga ne vozi, pa može samo Bog da ga vozi, ali on kaže da nije za Boga već je to umetnost, kaže interaktivna umetnost. Ili ono kada je čika Paja rekao da nikom ne kažem da su vanzemaljci u Sibiru napravili veštačku oluju ili zemljotres, a on ima dokaze o svemu, ja drhtala od vetra i kiše i pajine priče. Čekaj, ima i ono što mi više ne fali neki parametar pa da idem na pecanje i picu. Uglavnom su sve ove reči jako prazne, poput naličja onog belog papira koji je u nekom od gornjih redova stajao presavijen. Treba se malo smejati, neko je rekao, ne malo već puno, svakakvih priča ima. Kao ono da je čovek decentriran, ekscentričan, izbačen iz svog centra pa zato stalno osciluje i pokušava da namiri svoju nenamirenost, zato ima nemira a sasvim je u redu čovek s nemirom, ili da je čovek manjkavo bivstvujuće pa pokušava tu svoju prirodu nečim da kompenzuje, pa stvara ali se uvek stvorenim razočara, to je ona neprevladiva razlika između čoveka i stvorenog dela. Prazne reči treba neku prazninu da popune ili neku puninu, što je svojevremeno napisao onaj što se za kulturologa izdavao, dakle punoću da opuste, da prevladaju, uspore. Ali ništa na silu ne može. U praznom ritmu tako hoda, prazno zvecka ali zvecka i šta da radim ja kraj kase. Nešto mi prazno danas kroz ruke prolazi i sve se tako već danima preliva, ni rečenicu smislenu da kažeš da prozborim. Ničeg smešnog da se setim. Samo nešto nedotupavno, nejasno, a namerno je sigurno nejasno, svakakvih ljudi ima, pa tako i mene. Pokušali su neki da mi objasne kako je kada si stalno odlučan i isti i u modu, ali ne vredi ja nisam za vojsku iako je jedan general od teče kazao da sam nekom oficiru mesto zauzela, to je bila baš prazna rečenica, ili ono kada je ona žena rekla da ide sa koferima kod ljubavnika a stajala je u ulazu zgrade jer ljubavnik nije postojao. I tako me sve danas uhvatilo nešto razvejano, kažu tako dođe kad ti je mesec u blizancima, u svakom slučaju da napišem šta bih: skuvala veliku nes kafu i jednu veliku ice kafu i jednu tursku veliku kafu, stavila dve kugle sladoleda od vanile na tacnu i neki sos ili krem, kako se već kaže, od maline, vozila bih biciklo bar sat, a da mi to niko nije tražio, pomerila bih krevet naopačke, stavila točkiće pa bih se od zid odgurivala, uopšte ne znam zašto to nisam do sada uradila, da, jer je sve drugo u sobi na točkiće. Ne znam šta bih radila drugo, sve nešto prazno i s malo koncentracije, možda neki rad na automatima, ništa manual, zapravo, kad bolje razmislim treba da pročitam šta je na onom presavijenom papiru. ''psihoanaliza predstavlja heuristički deficit totalizujućeg uma i doprinosi dijalektici apsolutizujuće stvarnosti''. Sranje. Zaboravila sam da kažem, moja mala teza raste. Pletem, platem mrežicu, da napravim kapicu, od kapice čizmice da idemo popolje a popolje razno briga nas za prazno.  

                        ne znam.

Read more »

nesabranost u pribranosti

Kao sam u nekoj vizantijskoj kući, tražim neki svitak. Neki rukopis pisan na jeziku koji nije mnogo poznat. Neka u haljini boje kraljevskog fazana mi se smeši: Paramith shteam (Znam priču). Sednem kraj njene haljine. Ona skine haljinu i onako gola kaže: ljudi u meni putuju, daleko, neki se vrate jer vole biti unutra i napolju, vole biti na granici, oni su oprezni. Odu tamo gde su orlovi, visoko, u planinu, i niko to ne zna, a oni planinu urbanizuju, još pre gradova, pre polisa, tamo ima zakona, i demokratije kakve nema u ravnici. Putuju, kreću se, prvo su to ograničeni prostori, a onda se šire, onda se usude na beskonačno i odu daleko. Više se nikada ne vrate. Nije ih briga za ime i veru. A neki drugi opet, oni isto oduvek putuju. Oni veruju u dobro. Možda su Evropljani, provode sate i sate u psihološkoj pripremi za jedno kratko projektovanje u onostrano. Odbijaju tuđe, odbijaju sagrađeno, trošno, materijalno. Traže svoju zemlju, novim mestima daju epitet ‘’star’’ verujući da dolaze u neke mitske predele. Svaka grupa ljudi ima svoj unutrašnji jezik kojim se dogovara, prepričava snove i na kom sanja nove obale.
- Oni na kraju umiru?
Da, svi na kraju umiru. Ali to ne treba da obeshrabri. Veruju da će stići jednoga dana tamo kuda su krenuli. Paramith aspush (ispričala sam priču) i obuče haljinu.


***

Sunce obasjava prozor.
Jedan lepi mladi čovek rekao je nedavno da ne smem sabirati. Da treba da množim. I ako negde zapadne nula, da će ona sve u ništa pretvoriti. Dakle, ne treba sabirati. O tome sam mislila do reke. Tamo je stajao neki čovek sa koferom ispred sebe. Tu ne staju brodovi. Možda ponekad čamac. On je bio sam, pored obale, sa koferom sam. Migrira. Nije nikuda otišao jer ne zna kuda treba da ode. Provocira. Ne znam šta čovek sa koferom radi na obali reke sam. Ne znam ni otkud ja tu.

            

                        ne znam.

Read more »

speaking in tongues

Naći će mene naći će ako potraži nadu, naći će, da ima ljudi, ženskoljudih, koji su ljudi sa verom postoje. U nadi nadanja tražeć' sa slutnjom komade prevali sveta u nadi da nać' će onu što traži da nikada ne padne sam. Ako u nadi nadanja potraži prolaz za prikaz svetodrugi što srcu je prisan, o svete, ako ga bude, verujuć šepa po hladu mraza, namet reči ostaće za nemom uspravnom strogoćom, neka ih bude. Neka se stope! Jer mora proći taj čas kad dođe, cepanje šumno uzneće ljude. To biće prvo! Kad čuješ pad pahulje na plastiku nemu, poput snega plastike nerečiv, nova će vera mesta naći u srcu ljudi. A ako u traženju tada udvostručiš sreću, šta ćeš izabrati? Prvu nadu il' susret drugi? U nadanju tražnje za svetom svojedrugim, duh će ti reći, srce će znati da prvi je vetar od susreta nehajnog veći. Veruj u nepare, jer sudba jest takva, nemnoživa blaga ostaće u kutku ugaonih sreća. Ti si čovek što promere sreće ne gleda. Ne sluti. Sve tako jest.

ahtana snt štali milis k verid 

janika ali štamp hteri, o ahtana

semina ker. Aberi vanas isima na udi, 

o ahtana kmel.

Read more »

smislene pojave

isuse dragi, koliko ima ovih trenera što sve znaju o životu! ''pespektiva- percepcija-neustrašivost''
sve je povezano. ''očekivanja- sreća- rad''. sve je jednostavno. ''ponavljaj vežbu i postavi sebi izazov''.
druga kultura. ''strah je samo ideja''. treba se usuditi da budeš neko drugi. ''Postaćeš najbolja verzija sebe. oslobodićeš svoju veličinu''. auf viderzen, poznati svete. Krećem u osvajanja, pokoravaću druge.
postaću tarzan. neaboridžin. veliki majmun, izvini, masturbiram kompulzivno. ''dozvoli da sa tobom krenem u avanturu. ja ću ti biti vodič. moj je trip, ali ja sam čovek koji je proživeo mnogo''. ne znam da li mi treba trener, ja sam lucidna. sve imam zavisno od srećnog sata. do svega imam par milja svetlog hoda, zavisno od kazaljki srećnog sata, i na kraju od mene. da li bi neki trener svojim polaznicima veselo rekao: ako imate osobne smetnje, možete zaigrati kakvo kolo i ponavljati ''ja nisam moj poremećaj'', kao u onoj elektronskoj muzici gde se glas čuje na svakih 5 sekundi. da, ja bih to htela čuti. da, u svojoj sam glavi čisti uspeh. često. nakon ovog osvešćujućeg trenutka, volela bih nekom biti trener, pa da kažem sedi lepo, ispravi leđa. samoudeljuj u tišini komplimente, obuci se za uspeh jer tako ćeš se uvek osećati vrhunski, pomozi drugom da se oseća manje bedno jer se dobro dobrim vraća, pretvaraj se dok ne postaneš zamišljena forma i praktikuj srećan kraj... ali ima nešto jače u meni, kao nekakva lopta što poskakuje, na svaku glupost, sranje, nepravdu. gde je vaš altruizam, treneri, kamo vaša tolerancija?

Read more »