Jug i Jan

Kada dođe proleće nekome je sve sjajno i divno se oseća. Međutim, ja nisam u grupi tih srećnika. U ovom prelaznom periodu dosta ljudi se oseća kao da je od govana i ja tu nisam nikakav izuzetak. Nedaleko sam od ukočenja, al' se držim. Uključim tv a tamo ''Osmi kat'' (hrvatski šou koji sliči Opri) i uhvatim gošću, ne znam šta je tačno po profesiji, poziva jednu ženu iz publike i kaže: Vi imate probleme, ne možete baš ruke da pomerate, a i oči su vam spore. Hajde kružite očima, levo, desno, pratite moj prst?, tako, sad, pratite prst! Osjećate li umor? Siđite i nastavite u publici da vježbate.

I kako vi to radite- raspituje se voditeljka. Pa jako je bitno da se čovjek prihvaća i gledajte, uzmite svoju lijevu ruku i pipajte desnom rukom lijevi kraj dlana, znate ovaj dio kojim karatisti udaraju grede, kuckajte, lijepo sjedite i kažite sebi da se prihvaćate. Kažite: Ja se prihvaćam sa ovim bolom, ja se prihvaćam. Hajdete, svi iz publike, ponavljajte. I onda se cela publika prihvaća na mestu. Gledam i pitam se da li se prihvaćam. E sad, dođite vi iz publike i kažite kako je. Oh, ja ne mogu vjerovati, sve je bolje- kaže crvenokosa gospođa a vidi se da laže.

Divno, naša sljedeća gošća je______ i ona će vam pokazati tehnike kako da se opustite, ako ne možete zaspati, treba da udarate blago okolo nosa... a ako hoćemo da se razbudimo onda se kucamo odmah ispod donje usnice, tako, hajdemo se svi razbuditi... Ugasim tv, nije mi do lupanja sebe.

Doktorka mi je nekoliko dana kasnije rekla da mi se upalio rameni nerv (nije pomenula da li se prihvaćam ili ne). U dijagnozi ne stoji ništa slično. Sve sam šifre na internetu proverila (ima ih dve, druga je dopisana zbog nepraktičnog sistema izdavanja recepata koji se ne odnose na veći broj šifri već samo na pojedine).

I tako, ovih dana možeš po danu u majici kratkih rukava da šetaš a noću da se jorganom pokrivaš. Ako ti nije ništa, bravo. A kako je na dalekom severu u proleće i ko se tamo kako prihvaća to je već druga priča.

  Jug i Jan

Jedne večeri poput ove, kada je emitovana emisija o Fritjofu Nensenu, neobičnom polarnom istraživaču, u Svalardu, Longjerbijenu dečak Jan je ležao na krevetu. Njegov mačak je spavao. Jan nije mogao da zaspi. Razmišljao je koje je najjužniji grad na svetu. U najsevernijem na svetu je živeo i znao je tačno čega ima. Ali jug nije poznavao. Maštao je o igrama koje njegovi drugari na drugom delu sveta igraju, u nepoznatoj Patagoniji koju je nameravao jednom da poseti. Čvrsto je odlučio da će da ostane ako mu se dopadne. I onda je zaspao. (Nepoznati jug Amerike je vremenom postao siguran prolaz za san.)

Ujutro ne bi bilo traga od večernjih misli. Jan bi pomilovao mačka Osvalda i onda bi zajedno otišli u dan, svak svojim putem. Jan Erik je išao u školu koja se nalazila unutar crkve i nije voleo domaće zadatke. Voleo je da gleda turiste i da ide iza njih, da sluša nepoznate jezike, da se pravi da je i sam turista. Nije voleo kada bi čuo svoje ime, a neko bi ga dozivao. Jan je bio čudan dečak- kada su ga pitali šta će biti kada poraste uvek bi odvažno odgovorio: turista. Popodne bi pravio makete koliba ili pričao sa majkom i ocem, ili ako bi baka i deka bili raspoloženi pričali su svoje priče, a priče su često bile neobične. Deda je pominjao nekog Torstena Veblena koji je godinama ranije dolazio u jednu knjižaru i tražio fin papir ili zbirku japanske poezije, a sam knjižar ga je dugo molio da počne da piše svoju teoriju o klasi dokoličara, što je Torsten kasnije i uradio. Ali deda bi to samo usput pomenuo, u onim pričama kojima je hteo da ukaže kakvih sve ljudi ima, a onda bi se zaustavio i glasno mislio o norveškim kraljevima. Međutim, Jan bi skočio zbog neke nepravde, a deda bi se blago nasmešio, srećan što u Janu kuca pravednost, tako bi rekao svojoj supruzi. Baka je ponekad pričala o skandinavskoj mitologiji i te je priče Jan obožavao. Ali negde, duboko u sebi, hteo je da sazna priče juga. I uveče bi sebi šaputao u bradu, ili nekada mačku, koji bi ga pogledao kao da kaže ''hajde, šta čekaš, idemo''. Onda bi ponovo zaspao.

Jednom je iz njegove sobe dolazila buka, majka je došla u sobu uplašena, ali onda se nasmejala. Jan je pričao u snu. Kada je nekoliko dana kasnije obuvao čizme, majka ga je pitala da li u školi uče o Argentini. Ne, kratko je odgovorio. I onda mu je ispričala šta je sve buncao i smejala se i rekla da je i tada pucala od smeha. Jan se u početku postideo, ali se onda njegov smeh pridružio majčinom. Nedugo potom stigla je poručena knjiga o Južnoj Americi i sada je Jan mogao da čita sam i da razumeva bolje taj predeo po kom se kretao pre no što se vrata sna zatvore. Svašta je naučio, začudio se kada je video da su Argentina i Urugvaj siromašni rudama, čak ni u Pampi nije bilo rudnika, ali je shvatio da se ovce mogu divno gajiti, i onda je našao podatak da se najjužnije naselje na svetu zove Ushuaia. Te večeri dugo nije mogao da zaspi. Zamišljao je čega tamo sve još ima, i sigurno ima mnogo više stvari nego u njegovom gradiću. 

U samom Longjerbijenu se nije mnogo toga dešavalo, smrt je zaobilazila malo mesto, u gradiću se nije čak ni umiralo, na malom groblju niko nije pokopan već više od pola veka i nakon nekoliko godina, iz mnogih razloga, Jan je otišao u Bergen sa roditeljima i bakom i dekom. Tu, u Bergenu je završio srednju školu, bio je vođa i učesnik raznoraznih avantura, svugde je sa sobom nosio mnogo smeha i dobijao neke male tuge koje su se videle na licu, posebno onda kada se zaljubio u Ulu kojoj je ostavio na klupi pesmu, a ona nikada nije ništa rekla o tome. Onda je upisao antropologiju na Univerzitetu u Bergenu i u bibliotekama i slušaonicama je nailazio na važne podatke. Pošto ih je bilo mnogo, a dolazili su iz knjiga, filmova i glasova drugih ljudi, dešavalo se da ispusti jedan u zamenu za drugi, drugi za treći i tako je godinama imao repove podataka koje je na čudan način povezivao. Voleo je strane studente, i uopšte, ljubav prema turistima ga nikada nije napustila. Sada je na neki način i sam bio polu-turista, ali je imao želju da putuje više i dalje. I tako je počeo u mnogo većoj meri da proučava Južnu Ameriku, da se i u toku dana premešta u nepoznate krajeve, da otkriva tekstove i predanja i da se čudi lumperajki sa stranica. Neke tekstove nije morao dvaput da čita, imao je sreće, bila su to upečatljiva predanja poput onog koje je patagonsko pleme Ona sačuvalo o Potopu: ‘’Došao je potop, koji je pokrio svet. Ljudi su se batrgali u hladnoj vodi. Neki su se penjali na sante leda i pridružili se pingvinima, i jeli ribu kao i oni. Vremenom, oni su se pretvorili u velike pingvine. Kada se voda spustila, neki ljudi su se ponovo pretvorili u ljudska bića, a neki su ostali veliki pingvini.’’

Interesovala su ga i istraživanja koja su odgovarala na pitanja u kojim se sve situacijama stanje uma ne reflektuje na izgled lica. I tako dalje, i dublje i svuda. Samo ne u Patagoniju direktno.

Jednoga dana ga je profesor Jort pozvao da potpiše dokumente o stipendiranju letnjeg seminara, trebalo je da Jan ode u Javaskulu, u Finsku i Jan se tome jako radovao. U Javaskuli je upoznao ljude iz mnogih delova sveta, bilo je oko četrdeset učesnika iz raznih zemalja koji su sa sobom poneli i svoje snove, osmehe i pesme. Na večeri nacionalne kuhinje svako je pripremao neko tradicionalno jelo, a na večeri nacija Jan je zapevao. Po povratku je nastavio da istražuje i onda je jednog prolećnog dana nestao. Kažu da je zauvek napustio sever. Niko ga već godinama nije video, niko u parku, niko od prodavaca male radnje u ulici Strandgaten gde je često svraćao, ni u restoranu Vaskerelven 14, ni u muzeju, ni u pozorištu.

Možda je postao pingvin- nasmejao se profesor Jort, koji nije imao blagog pojma gde se Jan nalazi. Kada je sreo Janovu majku ona je sa osmehom rekla: Znate profesore, Jan više nije mogao da čeka i sada je... turista... Profesor Jort je ispričao ovu priču svom sinu Erlendu, u samom centru Bergena. Erlend je otišao u sobu. Uzeo je papir i nešto zapisao. Potom je pozvao Ejrika.

Ono što je od celog slučaja za sada na internetu dostupno je ova pesma:

Read more »

Meseci čitanja ili na okice ne vidim

Jedan ormar je ušao u dnevnu sobu pre mog rođenja.

Onda drugi, pa treći.

I onda su ušli dvosed i trosed u sličnoj boji, pa je došao sto. I tabure.

Bili su tu kada smo sestra i ja po prvi put videle zelenu gusenicu i vrištale tako da je ceo sprat mogao da nas čuje a sestra se oprezno probila do telefona i pozvala tatu da dođe sa posla i da nas spasi. Posle je trosed poklonjen zajedno sa dvosedom, pa sto, pa jedan ormar i vitrina. Išli smo nekoliko puta da ih posetimo. Već pri prvom susretu nije delovalo da imaju veze sa nama. Onda smo prešli u drugi stan, a dva ormara su završila u garaži. Pre nekih godina bilo je hitno da se neke knjige smeste odjednom i odmah, i otišla sam do garaže, uzela ormare i instalirala ih. Posle sam samo ubacivala knjige u jedan. Ništa nisam vadila ni čitala. I onda, kako u svakom mesecu krive noge bude, pa se negde sigurno zajebeš tako sam izvadila nekoliko knjiga.

Počelo je da bude još luđe, gore, počelo je da bude kao u mesecu leve noge a ne krive, kao kada pitaš nekoga kako je a ona te zapanjeno iz svog sveta pogleda pa kaže:

A je l' znaš ti za Prudona?

A za Vološinova koji je bio možda sam Bahtin? 
Ne? Interesantno.... Sećam se dana kada ni ja nisam znala...

A ti belo gledaš.

Otprilike je počelo tako da se dešava. Rečenice iz knjiga su ulazile, ostajale po volji, u početku se nisam branila niti sam zauzimala gard, pustila sam da se dešava van mog htenja... Mislila sam nije prvi put, mislila sam tako treba, mora da se oseti tekst... I zagospodarili su mnome ti, neuhvatljivi tekstovi, hipertekstovi da kažeš, i onda... ponovo otvorim jednu pročitanu knjigu... ništa se ne dešava, ništa mi nije poznato... to je bilo čudno.

.....

Zatim sam sanjala jedan jako čudan san.... na kraju sna sam van grada, koji je sav na obali, ležeći gledam mesec, pun mesec, a onda do njega još jedan pun mesec, dva meseca blizanca... veliki kao kada ih gledaš teleskopom.  (Đ. je možda rešio kraj sna rekavši da će doneti najnoviji roman Murakamija 1q84 ili 1984 (u njegovoj priči su dva meseca). Možda je rešio zagonetku koju treba da razumem, ali meni sad nije do čitanja.)

.....

Potom sam napisala te čudne rečenice što su kolale mnome na papir... delovalo mi je da neko iz mene piše, a ne sama ja... i onda... kao da je kiša dugo padala i isprala misli... ostalo je telo puno umora... i zaspala sam... Pišem pomalo bunovna... ne znam da li je išta od ovoga jasno, ne umem tačno da kažem šta se desilo, znam da se desilo, i znam šta se desilo...

.....

U međuvremu su zvali iz svih stranaka, zvali su i svi proizvođači ''dormeo'' jastuka i još nekih ''opuštenih'' firmi... Baš kad mi se slošavalo od dizanja slušalice, čulo se zvono na vratima. Otvorim a ispred mene Staljin sa ćatom.

Idete li na izbore- pita Staljin.

Ne znam.

Teska dilema?

Ne. Imam druge stvari na umu.

Koliko članova broji domaćinstvo, dva, tri, četiri?

Da.

Hm... Dobro, prezime.

Eh, sad... neka bude inkognito.

Inkognito- kaže ćata i tefteri.

Da, pravite se da me niste videli, i da ništa niste čuli.

A jesu komšije tu- rešen je Staljin da ispita šta može do kraja.

Moguće. Doviđenja. 

Što bi rekao Julian Smith: Don't you ever interrupt me while I'm reading a book.

Uglavnom, vidim da se svašta čudno dešava i da je svet preko svake mere bezobrazan.

Da se vratim na knjige. Kada sam prvi put videla knjige delovale su savim u redu. Kada sam ih po drugi put otvorila, ništa nije bilo jasno. Nešto se desilo u ormaru. 
I pošto je gnjavaža mog mentalnog sistema predugo trajala, i mozak mi ostao ispran, rešila sam da one čitane knjige uništim, a kada sam skupila dovoljno snage, otišla sam do ormara, koji je stariji od mene, i sve sam ostale knjige izvadila, stavila na terasu da se provetre, a ormar sam čekićem razvalila i odnela u podrum.
(Trenutno mi gori na leđima kineski flaster).

Nemam sad snage da unosim knjige, vetar pomalo duva, možda neku odnese... Ne znam kada ću proveravati da li su knjige ostale iste kao pri kupovini, ili kao pri poslednjem čitanju, sada mi čitanje deluje tako daleko... Da, desilo se i da je daljina u odnosu na ono juče veća.

I muče me neka čudna pitanja:

Da li jedan hodnik da presvučem tamom ili da tamu iznad njega stavim pa da bude taman.  Koliko nečega može odjednom da ode? I sve tako nešto da te bog sačuva.

"Preserve me, O God, for in You I put my trust."  (Psalm 16:1)

Evo, neko je sumnjao da se po čudnim adresama s knjigama svašta dešava.
A knjige u ormarima, sve onako sa upaljenom lampom i uključenom kamerom, niko ne sme da snima...
Ako ti slučajno zapadne neka knjiga iz nekog zatvorenog ormara razmisli dvaput šta na kocku stavljaš. Nemoj posle da bude nije mi niko ništa rekao. A sad, izvini, moram još malo da spavam.

Read more »

Postoji

Postoje reči koje te smire.
Postoje osećanja koja granice pomere.
Postoje divni ljudi koji te vole.
Postoji muzika koju samo ljubav sačuva i otkrije.

Read more »

Pretvaraj se i veruj

Ovo sam ja i vozim autobus. Aj' jednu stanicu da te provozam. 

Kao mali strašno je zamišljao. Ne izmišljam.

Obukao bi se kao maharadža, ili ne, kao svirač na nos zmijama i onda bi kao- kao sviruckao crevu koje je postajalo kobra. A crevo je bilo zeleno. Ja to znam jer sam gledala fotografije kada je bio mali. (ako nisu lagali da je to on).

Onda je nastavio da zamišlja. Išao tako pored reke a pored reke ima drveća, a grane se izviju još malo bliže, do uha i na uho šapnu ''dobar dan'', zasmeju se razdragano, on se okrene ''oh, zdravo, Agata, ćao Misti!'' i onda tako ispriča svoje nedoumice. One se pogledaju u čudu i kažu, hm, pa nekada moraš rešenje da šapneš, ne možeš glasno da kažeš, ne mogu da kažem glasno šta su mu rekle.

Uglavnom, on se pojavio na televiziji. I zadržao se. 

Međutim, nije uvek govorio u svoje ime. Ne. Govorio je u ime ovih i onih. Nekada u glas. Oh, bilo je tu hipika, normalnih, zemaljskih i vanzemaljskih, vanserijskih! Pijanista, bubnjara, takođe je i njih bilo, bilo je i crvenokosih i plavokosih, i žutokosih, i sa izduženim vratovima, i sa nabudženim ogrlicama, i sa tašnama. I da, bilo je i pasa i pilića, nema čega nije bilo. I kolača, naravno! Došli bi tako neki da ga mole: o molim te, hoću da se pokažem celom svetu, molim te i on bi onda pogledao tog nekoga, potpisao se da garantuje da će taj neko pred kamerama biti sjajan (imao je sposobnost da skenira koga hoćeš u nanosekundi) i taj neko bi ludo prošao, i smejao bi se na kraju, i smejao bi se ceo svet, razumeš?

Voleo je da šutne nogom vazduh. I da udari po stolu kada nema mušice u blizini.

I da se nervira naglas u tišini. Oni povodljiviji su to usvojili, ih, pa imaš ih krš što se nerviraju glasno, pa se tresu, pa misliš eksplodiraće, crći će, pocepaće se, pa misliš kud da bežim, tako su sigurni u tom vitlanju po vazduhu.

Uglavnom, strašno mnogo je zamišljao.

Pisao je skečeve i na ovim malim papirima, ispred mene su sada, ovim, stikerima, ne možeš da veruješ koliko je čovek pisao. Ja sam se čudila kad sam videla. Scenario, scenografija, da i crtao je i pisao je, i onda po prozorima lepio, pa to je dolazilo, nadolazilo kao lava nepresušna, pa šta da ti kažem.

Voleo je da spaja nespojivo, ili: da ruši stereotipe, da gazi, da se smeje.

Kažu: šta će ona sa njim, pa on je nikakav, žgoljav, mali, punoglavac, njoj treba veličina, ma jok, on je rekao ma jok. Svaka mu čast. Pa onda su neki nešto zamerali, a on je ovako uredio: ja ću vas da snimam, a vi pričajte, sve što ne valja, vi recite. I pričale dede, zamerale, ljutile se, padale, vrištale, vrištao svet, ej, ceo svet slušajući ih.

Šta je dalje bilo? Teško je reći u ovakvom ritmu šta je bilo pre a šta posle.

Uglavnom, kapitalizam cveta, konzumerizam piči, ne kao danas, slabije, ali piči. I kažu: hajde ti nama lepo, čoveče, da napraviš reklamu. I Džim (ako nisam rekla o kom pričam, o Džimu pričam) kaže: hoću, što da neću. I napravi reklamu. Pa drugu, pa treću. Ja lepše reklame nisam videla! Nikad! A izložba što je gostovala u muzeju pokretne slike u Njujorku, Fantastični svet Džima Hensona, pa to je da se smeješ, to treba ceo svet da vidi, ne samo Amerika.

I onda, jao, padne veče, a on sa takvom družinom oko sebe ode da spava. 

Kakvi, kakav san. Gde da spava! Ideje dolaze, pa iz ormara izlaze, između podnih dasaka, da ti ne pričam. Duva od ideja. Skloni se i vrata zatvaraj. Ne viri kroz ključaonicu. Stradaće ti oko! 

I tako ti Džim, kog nisam upoznala lično, a da me pitaš ima li neko iz neke epohe a da bih ja baš htela da ga upoznam, onako dobar dan, dobar dan, evo njega bih da me pitaš, i ne bih, kad saberem sve misli, ne bih nekog drugog... I tako ti Džim čuda napravi, na sceni, na televiziji, u glavama dece, odraslih, mačaka, a i pasa.

Je l' ti znaš da je jedan pas tražio, kad je čuo za ceo slučaj, tražio je nekoga da mu priča priče. Nije ništa hteo da jede. Samo priču da mu pričaš. I Džim za to čuo. I šta će, pozove Džim Džona. Hoćeš ti Džone, molim te, kaže Džon: hoću, ne plaši se. I ispriča Džon devet priča. Psu. Hvala Džimu, Džonu, a boga mi i psu i bogu što je kamera bila uključena pa si mogao da slušaš i da gledaš priče čak. Ah, kakve su to priče! Sve da zaboraviš: pamet da imaš, posao da te čeka, povrće da iseckaš, i glavobolju da imaš, na sve da zaboraviš! Ijao, to su priče o Nestrašku, grifinu, čudnoj devojci, divovima, srećnom detetu, ne pitaj. 

I tako, dobri Džim Henson sa svojim raspoloženjem i maštom u istoriju ode.

Šta da kažem, Genije, eto šta je. Genije. 

I da ti kažem: da on nije bio takav kakav jeste ja ne bih umela ovako da vozim. A ni gomila ljudi koje znam i ne znam. Evo ti i jedna od mojih omiljenih pesama da čuješ. Svi su tu, Mapetovci, evo ti spot. Ponesi pa pogledaj kod kuće.

Je l' čuješ? Kako šta, pa kraj je vožnje. Ispadaj, ajde. Dalje umeš sam, znam da znaš. 

Read more »

Čaplja i ždral

Nije reč o čapljama, jer priča bi bila drugačija. 

Nije reč ni o ždralovima, drugačije bi vreme prolazilo.

A vreme drugačije ne prolazi.

Ispod ptica su ljudi. Kad gledaš sa visina tako jeste. 

Ima među njima onih koji lete. Ptičiju narav imaju, zašto da se krije. 

Često su u oblacima, iznad trica i bakrača, jer šta ti je, ja sam iznad toga.

Ne, ne neću sada o pticoljudima. 

Reč je o čaplji i ždralu.

Ona je graciozna, elegantna, lepa, i htela bi, ali ne, ne nekog iz svoga roda.

On je vitak, tvrdoglav, ne savija vrat ni kad leti, a hteo bi možda... baš nju. 

Šta može biti zajedničko čaplji i ždralu? 

Ples, možda? let, možda? Tokom udvaranja? Da.

I pored svih razlika koje ih dele i sumnji kako dalje leteti a ne leteti sam, sličnosti ostaju najjače.
Ponos i nesigurnost grade ljubav u cvokotu, za vjek i vjekova. amin. 

Ruska skaska je inspirisala gos'n Jurija da napravi crtani film o čaplji i ždralu (Цапля и журавль, 1974). Neko će se sigurno setiti. Godine su prošle od onog vremena kada sam kao u magli pratila hod ovih ptica. Kasnije sam pomišljala na krila, linije na krilima, i levo- desno: magla, stara klupa, izmaglica, samoća…. i eto, danas priču osećam drugačije, sa više srca i malo manje magije. Čini mi se da je tako. 

Read more »

8 žena

Ne mogu da ti kažem o čemu je. Mogu da pomenem čega ima.

Ima ljubavi, patnje, strasti, laži, istine, pesme i smrti.

Ima osam divnih žena.

Ima snega, kao napolju sada.

Jedna kaže da je slobodna, ali what's the point of living free if I've got no one...

Druga plače jer ne zna da li još neko tako voli ''when every day is just another yesterday, think of me''.

Treća peva: ''my lover, my friend, I can't live without you, it's a mistery for me.''

Četvrta rukom odmahne: ''They talk way too much, you never do. ''

Ne mogu da ti kažem šta je svaka rekla.

There are different types of women, Augustine.

Ako hoćeš nešto da gledaš i da se razgališ, evo predloga.

                                                                                                Hvala, T. 

8 žena (8 Women), 2002 

Read more »

Samopouzdanje za medalju

...

Nekada su muškarci Rima voleli male grudi, potom čitava Evropa, u doba renesanse. U XVII i XVIII veku dopadljive su postale razvijene grudi. Severnoamerički Indijanci i muškarci crnačkih plemena vole da vide žene sa izduženim dojkama, opuštenim. Ali s obzirom na vreme i stepen obrazovanja oni su mogli/ mogu da imaju različite predstave o tome šta su to grudi i da im pripisuju raznorazna značenja. Ni u jednoj kulturi žene nemaju istovetne grudi. Usled migracija ta raznolikost je postala veća. A onda, danas, raznolikost postaje manja.

A šta su grudi? Šta su to dojke?

''Dojka ili mlečna žlezda (lat. mamma, grč. mastos) je najveća kožna žlezda.'' Dojka je modifkovana žlezda znojnica, koja se kod žena razvija u funkcionalni organ, glavna funkcija je dojenje. ''U detinjstvu mlečna žlezda je rudimentisana. Do puberteta nema razlike između muške i ženske dojke. Ženska dojka prolazi kroz 4 funkcionalna stadijuma, a muška dojka se dalje ne razvija.''

ili

''Dojka je simetrični parni organ, smešten na prednjoj strani grudnog koša. Sastoji se od sledećih struktura :

1. kože,
2. potkožnog tkiva,
3. žlezdanog tkiva (parenhim i stroma)

Koža dojke je tanka i mobilna. Neposredno ispod nje leži masno tkivo.''

Nekada postoji problem. Kancer. Prvo kancer. Implant je namenjen ženama koje su imale kancer dojke: nakon odstranjenja dojke se postavi radi umanjenja intenziteta stresa. Onda, postoji i prirodna deformacija. Asimetrija. Ili aberacija usled neke nesreće. Ženama to ne prija. Osećaju se čudno, i telo jeste tvoje ali je i strano. Nikada ga ne prihvatiš. Nekada su asimetrije upadljive, deluju bizarno.

1940. godine japanske prostitutke su ubacivale u mlečne žlezde vosak ili tečni silikon, kako bi bile atraktivnije američkim vojnicima. Dve godine kasnije američki hirurzi (F. Gregow i T. Cronin) su izmislili prvi implant za mlečnu žlezdu. Prva pacijentkinja kojoj su bili ugrađeni silikonski implanti bila je Timmie Lindsey a postupak je izveden 1962. godine. 

Onda sledi period tužbi. Period nagle pojave kancera. Najčešće tužena kompanije je Dow Corning. Do 1992. godine protiv proivođača implanata Dow Corning je pokrenuto 3558 sudskih procesa, a do kraja 1993. taj broj je iznosio 12359.  U decembru 1994. godine protiv Dow Corning se vodi 19092 procesa, a već u maju naredne godine Dow Corning je bankrotirao. Iste godine (1995.) objavljeno je više od 20 naučnih radova koji pokazuju da nema dokazane veze između silikonskih implanata i razvoja autoimunih oboljenja. Potom se angažovala Američka akademija neurologije sa zaključkom da ne postoji veza između silikonskih implanata i razvoja neuroloških oboljenja. 1997.godine  The Journal of National Cancer objavljuje istraživanje koje potvrđuje da silikonski implanti ne izazivaju rak mlečne žlezde.

Interesantno je šta se dešava tokom 1999.godine:

a) nastavlja se proizvodnja silikonskih implanata ali njihovo korišćenje je ograničeno na rekonstruktivnu hirurgiju samo ukoliko je pacijent saglasan da učestvuje u naučnom ispitivanju.

b) The Institute of Medicine je objavio izveštaj koji je pripremila nezavisna naučna komisija. Utvrdjeno je da iako silikonski implanti mogu biti odgovorni za lokalne komplikacije (kao očvršćenje i ožiljkovanje mlečne žlezde) oni ne izazivaju sistematska i autoimuna oboljenja. (Dodatne informacije o istoriji implanata možeš naći ovde).

Od 1962. godine do danas više miliona žena se podvrglo zahvatu povećanja grudi (augmentaciji) pomoću silikonskih implanata. Kažem silikonskih jer bez obzira na sastav jezgra- opna implanta je od silikona. Vodeći proizvođači su McGhan, Mentor Eurosilikon, Silimed, ali ima i drugih. Ne preporučuje se ugrađivanje implanata koji su punjeni sojom, ekstraktom algi jer je dokazano da takvi implanti mogu izazvati rak dojke.

Sastav samog implanta može biti različit tako da postoje i implanti punjeni fiziološkim rastvorom. Mana je što se čuje žuborenje u hodu. I naravno, telo ‘'popije'’ rastvor. Potrebno je novo punjenje. Potom, postoji oni sa kohezivnim gelovima a njih ima više vrsta: kohezivi sa mekim gelom, gušćim, najgušćim. Anatomski implanti imaju oblik suze, stvoreni su u cilju da grudi deluju više ‘'prirodno'’. Implanti sa kohezivom, takođe mogu biti okrugli i imati čak specijalno teksturiranu površinu. Svaki implant ima svojstva koja ga određuju, visinu: visoku, srednju i nisku, kao i profil (projekciju): visoki, srednji plus i srednji.

Kao i bilo koje drugo postavljanje, tako i postavljanje implanata zahteva crtež i dizajn. Osim stvaranja nove konstrukcije renovira se fasada, pa je potrebno razmisliti koja je vrsta punjenja adekvatna, isplativa, ali i kako stvoriti konstrukciju: skalpelom ili laserom? To rade medicinski tvorci spektakla, inspirisani, kako kažu, samim radom, a ne zaradom.

Implant se može plasirati (što je stručni izraz za umetanje, postavljanje) na sledeće načine:

iza žlezde, kombinovano iza mišića, potpuno iza mišića, tako da postoji pristup kroz rez ispod grudi, kroz rez okolo bradavice (areole), pristup kroz rez ispod miške i manje korišćen ali moguć- kroz pupak.

Osim augmentacije (uvećanja) grudi, moguće je i zatezanje opuštenih grudi tj. mastopeksija (može i u kombinaciji sa povećanjem),  kao i redukcija masnog tkiva dojki.

Postavljanje implanta obično traje dvadesetak minuta. Ono što ne znaš i ne možeš da znaš je da li tokom operacije na hirurškim rukavicama hirurga ima talka. Ukoliko ga ima i on dođe u kontakt sa implantom javi se, nakon nekog vremena, fibrozno tkivo, struktura u vidu krljušti. Koliko je opna implanta jaka, ni to ne znaš, često ni hirurg ne zna. Kolika je šansa da se stvori kapsularna kontraktura? Ni to ne znaš, možeš da se nadaš da se neće pojaviti. (kapsularna kontraktura je deformacija u kapsuli implanta, uslovljena zgrušavanjem koheziva, koja narušava ‘’prirodni’’ izgled grudi).

Kompanije poput McGhan i Mentor daju doživotnu garanciju zamene na neke vrste svojih implanata. Svaki implant ima serijski broj. (Kruži priča da se u Srbiji koriste već upotrebljavani implanti, polovni. Korisnice, kako se govori, često budu upoznate sa informacijom, ali usled nedostatka novca za punu cenu, prihvataju i polovne. Ne znam koliko je ovo tačno. Uglavnom, priča postoji.)

Nakon što su implanti ugrađeni sledi period zarastanja šavova. Ne smeš da radiš. Treba da masiraš grudi, da ne dođe do pojave kapsularne kontrakture. Šavove treba mazati alkoholom, grudi sušiti fenom. I samopouzdanje uskoro stiže!

Mogu se javiti raznorazni poremećaji nakon ugradnje implanata. Imaju interesantne, pamtljive nazive i nadasve slikovite tako da dodatan opis nije potreban, a ne možeš lako ni da ih zaboraviš. Neki od njih su:

Snoopy ili Waterfall (vodopad)

Double-bubble (dupli balon)

Bottoming out (sklizavanje implanta)

Ball in sock (lopta u čarapi)

U Srbiji je pomama za implantima velika. Najčešće po silikone dolaze devojke mladosti između 18 i 26 godina. Neke žarko žele implante baš za rođendan. Neke u borbi za bračnim plenom kažu: ‘’kola mož’ da mi uzme, al’ silikone ne dam.’’

‘’Danas su jasni standardi lepote kod nežnijeg pola, a to su veće grudi na mršavijem telu’’ kaže jedan lekar. Prvo, žena nije nužno nežnija. Ima nežnih muškaraca isto koliko i nežnih žena. Ima grubih, ima jakih. Mogu volu rep iščupati. Voziti traktor, sportska kola, misliti kao bilo koji muškarac, imati jak forhend. Biti prvakinje u svemu.

Korekcije tela, dalje, obuhvataju: labiaplastiku (korekciju malih polnih usmina), blefaroplastiku (korekciju kapaka), rinoplastiku (korekciju nosa), liposukciju, povećanje ili podebljavanje potkolenica (listova), stvaranje nektarinske guze, krompiraste, paradajzičaste, smanjivanje ušiju, uvećanje usana, testisa i penisa.

Do pre sto pedeset godina žene nisu imale mnoga prava.

Onda su se izborile za pravo glasa, za bolje poslove, za rad van kuće. Ne znam koliko su razmišljale o tome da treba da ih definiše neka žlezda ili stražnjica. Ne znam ni koliko su njihovi partneri smatrali da je u voljenju presudna veličina grudi ili oblik dupeta. Samopouzdanje su dobijale tokom procesa formiranja identiteta i jačanja integriteta. Još uvek traje borba rušenja stereotipa o tome da svaka žena mora biti majka ili udata. Međutim, ima onih nepoverljivih. Uvek je bilo onih žena koje su karijeru gradile u četiri zida, mnoge su se čitavog života osećale kao nezaštićene maloletnice jer su mislile i misle da ne mogu drugačije ili više (ovo zahteva potpuniju analizu a tiče se nametanja osećaja inferiornosti), prihvataju ono viđenje 'kako žena treba da izgleda'' a koje plasiraju nesuptilni muškarci i oni krajnje zabrinuti za svoju muškost.

''Ženi je mesto u kući. Iza uspešnog muškarca stoji uspešna žena.'' Govorilo se godinama, i danas se čuje.

''Idealna je ona žena'' kaže M. Achad ''koja vas, mada vam je verna, okružuje tolikom pažnjom i prijaznošću kao da ste joj ljubavnik''. Prijatna a mistična. Lepa a stidljiva. Stidljiva  a vatrena. Kuvarica a ljubavnica. Pametna a tiha. Zna kad treba da govori. I kada da ćuti. Anđeo a đavo. Toliko o kontradiktornim željama ''ozbiljnih'' muškaraca.

U porodicama tih mladih zdravih devojaka, u mnogim delovima sveta, niko im nije rekao ili barem šapnuo: pitaj čemu šta služi. Nije se formirao kritički ugao. Čak ni kroz obrazovni sistem ili putem medija. Danas, žena iz porno filmova šeta ulicom, sedi za barskom stolicom, jede u restoranu, kupuje rukavice usred zime. Porno žena vrlo često javno peva. A koja zdrava, normalna, razumna žena zapravo želi strano telo u sebi, koja bi to sebi zbog sebe poželela? Ona neverujuća, nehrabra, ona ''nežnija'', nesposobna da shvati šta bi sve mogla kada bi htela da se usudi. I onda čitav taj imidž ''dopadanja, ideala ženskosti'' se prenosi sa holivudskih starleta u živote običnih žena koje postanu neobične i zapanjujuće pojave. One žele brak, ''srećnu udaju'' sa puno novca, a u braku obično ima dece. Koju će one stvarnost saopštiti svom detetu? Ili njihovi muževi šokantnog senzibiliteta? Ali i muškarci koji najčešće nemaju samopouzdanje ugrađuju implante, zatežu lice, menjaju izgled, najviše ima onih koji se bliže pedesetim: poslovni ljudi koji žele lepše da izgledaju, a nemaju vremena da vežbaju. 

U okviru pripremnog razgovora lekari kažu:
''Dakle, nemojte povećavati grudi ako niste spremni:

-  da će drugi primetiti „poreklo“ vaših novih grudi;
-  da imate vidljiv ožiljak;
-  za moguće komplikacije nakon operacije;
-  da to nije jedina i poslednja operacija...''

Ceo taj proces neprihvatanja sopstvenog tela i neprihvatanja godina zahteva mnoga objašnjenja, provetravanje ideja, javnu diskusiju. Jer kakvih će ljudi sutra biti na ovoj zemlji, jer ko će smeti dostojanstveno da stari? Silikon nije metafora i nema funkciju ugrađivanja samopouzdanja u jednu osobu: samopouzdanje zahteva druge procese. Misaone i emotivne. Koji traju više od 20 minuta.

Read more »

Nadnaravna

Kažu da je varalica.

Nastrana. Lukava. Ponekad je nazovu prostitutkom. Koja nudi sebe za jedan dodir, jer voli tako. Kažu da se sprema, da se dugo priprema a onda se preda, lažna. U osami prevare vreba. Da joj nema ravne. Da je stoga kraljica. Kažu da je čudo. A neki kažu da nikada i ne može da miriše na čestitost. 

Od dole kad je gledaš, ista je, vidi se da ne trpi samoću, traži mnogo slobode, vazdušast korak. Gledano sa svake strane je neobična: neki kažu da je teška za život, drugi opet tvrde da nije. 

A osvaja… lepotom, maštovitošću i borbenim duhom.

Polen. Nije svaki polen isti. Neki je lakši, neki je teži. U nekom ima više vazduha. Nije gustina ista, ni oblik zrna. A onda, imaš biljke. Brojne. Rodove, vrste, sa laticama, bez latica... i treba nešto da se desi. Vetar da oduva polen. Polen da padne na drugu biljku. Ali specifičan polen. Polen baš za tu biljku, ne drugi, ne teži. Biljke mora da imaju pregrade, na specifičan način podešene latice i listove: tako mora da privlače vazdušne struje koje nose jednu vrstu polena, ne drugu. Biljke često izbegavaju vazdušne struje koje nose polen gljiva, na primer. I svaka sigurno za susret s vetrom raste. Za susret sa vetrom koji polen na jednoj visini nosi. Delikatne kretnje. Mora da je tako.

A onda, nema vetra. Velika je daljina. Ima nektara. Nema nikoga. Nema više nektara. Nema nikoga.  Šta biljka da radi? Da preživi? Sa čim da živi? Stvarno?

Razvija druge sposobnosti. Mora. Hoće da živi. Biljka.

I počne da liči na insekta. Ne neku ‘’nju’’. Uvek na neku ''nju''. Ona je ne zamišlja, ne projektuje samo. Počne da liči na maticu, ženku bumbara, cvetnu muvu. Da ima samo jedan list u obliku srca i tada u potpunosti zaliči na ženku ose bez krila. Tada lete osovi, nema ženki osa, a ženke osa još nemaju krila. Ne znam kako ona to zna. Pretvori se u osu bez krila. Tad, kada nema ženki koje lete. Nekad imitira maticu sa glavom okrenutom na gore, a nekad sa glavom okrenutom na dole. 

Kažu da su strašno lukave. Da su oni pohotni, a da su one samo iskoristile pohotljivost… insekata. Tako su neke jednu laticu pretvorile u mednu usnu koja oponaša izgled insektove važne dame. Ume da ih zavara, da ih toliko zaludi da oni počnu da ljube jedan drugog, da skaču jedan po drugom, sve tako pored nje...

Jedna jedina se otvara noću. Ni jedna druga to ne radi. Ona da. Otvori se oko 10 uveče. Ode da spava pred zoru. Više ne vidi dan. Ni noć više ne vidi nju. Ako ima neki pupoljak pored- on ugine. Niko ne razume otkud. Kažu da je posebna. Da ima takav miris koji samo insekt može da oseti. Na Madagaskaru ima jedan i ona ga traži, neće drugog, samo njega, tog kukca. Samo njemu daje nektar. Bezuslovno verna.

A neki kažu da ona zna da je insektu pomerena talasna dužina, pa mu onda šalje signale, koje on sasvim posebno shvata. A svi osim insekta vide neke drugačije boje. Crveno- teget. Toliko je delikatna. 

Kažu da dođu kod nje jer je topla. Privučeni toplinom iz unutrašnjosti, insekti tu traže zaklon. On, neki on dođe, i vidi ‘’nju’’. Misli da je to ‘’jedna druga’’ važna dama. Ona bojom signalizira da ima nektara, obećava. Kada on sleti, u nastojanju da oplodi onu koju zamišlja da jeste, zapravo dodiruje nju, ne ''drugu''. Vidi da nema nektara, nekada ga zapravo i bude, i ode dalje, taman do jedne njoj nalik. I toj drugoj preda polen, iz kesa sa nogu ili sa dlačica, sa glave. Ona se raduje. Doneo je pravi polen... A insekt mora dalje, nasamaren, možda, po drugi put.

I tako se ona spašava.

Nekad ode u krošnje, da raste na drvetu. Takva joj volja. Nju sam posmatrala. Dugo. Neobična je. Kao, na zidu je, okačena, niko je ne tera da bude na zemlji. Može da obuhvati drvo korenom. A listovi joj kao koplje.
Nekada raste iz stene. Pa nastanu bajke.

Kažu da kad je na Kipru, ona preda i feromon trutu. Pa onda dođu drugi trutovi. Kao, namirišu maticu pa bi u svadbeni let. Tad, kao svatovi, počnu da skaču jedan na drugog. 

A njen koren?

E, koren…ne može ni on sam. Ne može ni semenka da proklija sama od sebe, zbog nedostatka endosperma. Potrebna je simbioza sa određenim sojevima mikroorganizama.

Koren liči na mošnje. Odatle i njen naziv.

Cvet liči na vulvu.

Jedna je vanilija. Ona ima plod, koji je zapravo nesazrela mahuna. Nju juri kolibri i neke posebne vrste trutova.

Drevni narodi su mislili da je mešavina cveta i insekta.

Orhideja.
Filigrantska opsenarka.

   

foto izvor                                                    

Foto izvor

Foto izvor
(Ona koja se otvara noću: Foto Izvor)

(Koja liči na ženku bumbara: Foto izvor)

Sve orhideje imaju bilateralnu simetriju i toliko osobina da možeš svakog dana ponešto novo da saznaš. Smatra se da je oko trećina svih različitih vrsta orhideja nepošteno. Obećavaju da su jedno. U posebnosti nepoštenja domišljato. Međutim, nisu sve orhideje beznektarne, niti su sklone istoj igri. Smatraju ih dokazom opravdanosti kreacionističke teorije. Darvin je tvrdio suprotno a analizirao ih je preko 30 godina. Jedinstvene su i po tome što se tokom evolucije muški i ženski reproduktivni organ spojio, najčešće u belu voskastu strukturu koja se nalazi u centru cveta a koja sadrži: deo prašnika sa polenom, deo tučka između žiga i plodnika i deo žiga tučka.

Vrste poput Duh orhideje, Labud (koja ima odvojene muške i ženske cvetove), Tigrove i Leptir orhideje učiniće da se zamisliš.

Jer orhideja je cvet posebne prirode.

Heroine gornjih redova su: Kokica mušica koja ima možda najveseliji cvetni naziv, Pauk orhideja, Orhideja ogledalo koja liči na maticu kao i Orhideja kiparske pčele, potom Zmajeva orhideja koja liči na ženku ose baš kao i Čekić orhideja, Bulbophyllum nocturnum je ona što samo jednom gleda zvezde, Bauhinia na drvetu živi i Brassovola Nodosa što živi i na drvetu i na steni a poznata je još kao "Noćna dama".

 Foto izvor , Orhideja kao fetus
Foto izvor, Duh orhideja

Read more »

Mesec krive noge

- Nikako sam.

- Nemam pojma kako sam.

U mesecu krive noge radiš ono što ti ne prija, to s jedne strane. I ne dođe svima u isto vreme.  Ne znam precizno kako to izgleda u drugim profesijama, ja sam čovek slova, pa mi se dešava da čitam sve ono što nisam htela da čitam ranije, ili sam čitala u malim dozama. Sve one tvrdo zasenčene tekstove. Moram, nije u pitanju volja. A onda, prevodim reči. I ispravljam reči. Znakove. U mesecu krive noge to radim sa posebno teškim i dugim tekstovima.  

S druge strane, osećaš se novim.

Čim se udaljiš od teških stvari, osetiš se lakim, nebično lakim. Kao da uspostavljaš relacije iz početka. Pomislim u tom periodu da imam oči kao pauk. Jedan predmet, drugi, nit! Sledećeg dana isto. Pojava, pojava, nit!

Mozak je hakovan tokom meseca krive noge. Svim stvarima, mnogo više nego pre i posle. Ne znam da li znaš, tekstovi se isto nose, kao torba, kao šal. U tom periodu i u svaku šetnju, svaki san.

U mesecu krive noge dan ima dve težine pa budeš u teškom i u bestežinskom. 

Na ivici problema, što je poseban problem.

Kao, hoćeš da si budan, a moraš na silu da spavaš. 

U prelazu između stanja mislim na sve što želim. Nemam mnogo želja, pa nije mnogo strašno. Mislim na cveće. U mraku ulica ga nema. A ja se onako bestežinska pitam da li sam napolju u pantalonama. Smejem se i mislim o kukcu kog jedan cvet bari. Ne znam tačno gde sam, ni da li sam svoja. Mesec krive noge za to i ne mari.

  

Foto izvor

Read more »

Ispričaj još štogod o igrama

Možeš da smisliš melodiju dok ovo čitaš.

Zapravo, moraš. I moraš brzo da čitaš! 

Voleo je, oh, neobično sve.

šešire, igračke, razne trikove.

O da,

logiku, simboliku i fiziku,

sveee!

Voleo je da, da voleo je da....

Fotografiše, uzdiše, piše, miriše, uzdiše, ne to,

na čaj da kidiše!

Kažu da je bio mucavac jedan

Bez imalo straha, bez imalo jeda!

Čekaj, tu je nešto bez reda?!

Kažu da je šep-šep-šepao, kosu uvijao,

sa očima sivim, sa očima plavim, 

katkad obrnuto....Šta da se radi?

Da je hodao uko-č-eno, ne-spre-tno!

Možda se pravio!

Hhhhhm-hmmm

Jer on je mislio o mirisu cveća, boji drveća!

Koja je funkcija sveta? Treća? Sreća?

Završio je fi-lo-zo-fi-ju, al’ im’o je kefala

zaa fi-zi-ku-ku, zaa mate-matiku-kuku!

Nekad je sebe iz blizine zvao:

Hej, matematičare!

Hej, filozofe!

Hej, ljudski stvore!

Hej, pišče-šće, eheeeej!

Prvi bi se javio onaj... koji je… psssst! 
tihovao sam! A-ha!

''Curiosa Mathematica''!

Baš je radoznala. Matematika!

Mhhhm-aahhhm! Matematika!

Problemi pred spavanje

ne daju mira.

Ko će tu da se naludira?

''Euklid i njegovi moderni rivali''

oh, kakva drama! Mnogi su pali!

Šta se deli sa 11?

Da li neko zna, zar sve moram ja?

I Alisa zna! Da da da!

Da mu je danas ro-đen-dan. Rođendan!

O-ooo- da! 

Sada, zamišljanje melodije nije potrebno. Ali, kako hoćeš.

Charles Lutwidge Dodgson ili Luis Kerol. O njemu pevam, ovaj, pišem.

Da li su to bila dva čoveka ili jedan? Jedan mračan, jedan matematičar?  Neki aludiraju na ozbiljnu podelu unutar samoga Dodgsona, ali u njegovim delima je svugde prisutno malo matematike i malo igre, tako da je on jedan čovek. Na žalost svih skeptika. Ono što mnoge ljude intrigira je kako to da je imao takvu imaginaciju.

Bio je treće dete, a njegovi roditelji su ih imali jedanaestoro. Kada je otac umro, braću i sestre je animirao, smišljao razne trikove i šale. Mora da je bilo jako zabavno živeti u tolikoj porodici. Odatle dolazi i njegova ljubav prema deci. U svojim delima ne morališe. Ni deca ne morališu. Likove koji morališu smatra idiotima.  

Jedan je od pionira fotografije u viktorijanskom dobu. A kada je on počinjao da radi sa fotografijom, morao si da smisliš mehaniku, da osmisliš proces, da čekaš, da budeš strpljiv tj. baš da misliš. Postoji oko 3000 fotografija koje su sačuvane. Vrlo često je fotografisao Oksford gde se i školovao, pa onda ljude, što znači da i nije bio toliko stidljiv koliko su neki mislili. Jedan je od prvih koji je pravio umetničke fotografije. Na 1500 fotografija su deca. Ono šta je hvatao na tim fotografijama bila je čistota i nevinost. Ne treba zaboraviti da je bio jako religiozan. Ali priča se da se zaljubljivao u decu.

Virdžinija Vulf je rekla da je on bio srž, duh Oksforda, koji bi bez njega bio jako dosadan, kao i da je čitavo detinjstvo u njemu ostalo kristalisano.

Međutim, uočljivo je da je voleo blizinu devojčica, jer je njih najčešće fotografisao, možda iz razloga što je tu osećao najveću sigurnost. Možda zato što ih je bilo više? Mnogi koji ga vole na tom mestu se začude. Moglo bi i drugačije da se formuliše, ali ne želim da pišem o njemu kao o nekom ko je voleo nagu decu, bar ne u današnjem smislu tog pojma. Ja ne osećam da je on bio zao. Nema rečenice koja mi to nagoveštava. A sa druge strane, to je bilo drugo vreme. Fotografije golišave dece su bile i na Božićnim čestitkama. Druga estetika! Prikazivao je golu čednost, nevinost, lepotu. Verovatno je i otvoreno pokazivao ljubav i želeo otvoren i spontan odgovor.  

Možda se negde da zaključiti da je ostao infantilan jer je celog života vodio detinjstvo sa sobom za ruku. Ali ja to ne smem da tvrdim. Drugačije to razumem. Mislim da je on razmišljao kroz dijalog. Da mu je tako bilo prirodno. S obzirom na brojnost porodice iz koje dolazi, vrlo je verovatno. Možda prosto nije dao da se zarazi virusom odraslosti. Ali ja verujem da je oko njegovog lika izgrađen netačan mit. Kao i oko Andersena. Kao da su muški pisci tog perioda smatrani manje muškarcima jer su pisali za decu.  
Interesovala ga je logika, posebno simbolička, tj. on je smišljao kako da neke stvari približi deci, da ih ona razumeju. Stoga je pravio i puzzle, zagonetke, kako bi deca jasnije mislila. Preteča je ili izvorni pronalazač misaone igre Scrabble. I još nekih čudno-korisnih stvari. 

I da, mislio je da ga je Bog postavio na zemlju kako bi druge podučavao matematici. 

Napisao je jednu od najlepših priča. Ili dve. Ceo svet tu priču zna. Ili dve. Gde puding govori, gusenica kritikuje. Kornjača priča o svojim ranim lekcijama. Pf, pf, upade mi slovo u noć, ovaj, nos. Ludi šeširdžija suludo sipa čaj. Zec žuri sa satom na šapi. Potpuno nadrealno. Crvena kraljica tuži Pub Herca da joj je smazao kolač! Alisa treba da svedoči! Sasvim je nadrealan. Duh je u njemu vatreno živ! A on se ne plaši da se otkvači! 

Pun je podsmeha, ovaj smeha, života naopačke punog sasvim žut, a jedan nijedan pređe put da kaže: isti ja, pa šta bude- bude. Neki ljudi su prirodno high, ja u to verujem. Lakše se prepuste. Možda je to stvar taštine. Možda nije. Stvar duha? Nema dvoboja, ovaj, dvojbe. Na skupu skupom, usred bure plovi bure. Pravila nema. Možda bi se složio neko od tud. Ako nije malo verovatno od preključe, oko jedno 5 sati, iza zamrzivača lud, ostavio prut. Pa šta bude.

Read more »

Slike iz detinjstva, BiH

      ***

U podnožju Dinare plast sena. Visok. Na njemu sedim sa jednom većom devojčicom. Ona ima crvenu kosu. Pomera se na levo i desno, i kaže hajdemo zajedno. I obe se pomeramo. Na levo i desno. I sve padne. Merdevine sa vrha, najlon i seno. Devojčica je skliznula. Videla sam celo dvorište. I leske iza sebe, i majku u daljini. Visokog tankog dedu što stoji kraj kapije i gleda. Onda sam brojala. Do osam. I videla sam svetlost u najlonu. Sve se brzo desilo. Deda me izvukao. Noću sam se budila u strahu da je sve na mojim leđima, a leđa su me bolela, mala, i iza malih mi leđa govorili su da sam sretna. A ja sam se noću budila i gledala u mrak, u mesec.

     ***

Velika drvena vrata. Otvaraju se naglo i beli me konj preskače. Odlazi brzo. Mislim da me se uplašio. Mislim da sam se uplašila. Trčim za njim. Da mu kažem da nisam strašna. Trči deda, i drugi deda, hvataju ga i vraćaju, a on me gleda. Nikada mu nisam ništa rekla.

     ***

Kraj sena sam. Nogom prevrćem vlati. Dodirnem nešto. Nogom. Neki krug. Mali krug. Od metala. Vidim kao poklopac. Ispod sena. Posle sam videla sobu. Ispod sena. Sa crvenim flašama na policama. I krevetima. Deda je rekao da su se tu nekada krili. Zaboravi.

     ***

Moj brat je iz lova doneo lisicu. Malu, lepu lisicu. Riđu. Vezao je lancem.  

Smejali su se. I bacali kosti. A ona je gledala. U daljinu. Mirisala nešto u vazduhu. Sela sam iza kamenog zida. I plakala.

Posle su je pustili.

     ***

Na kamenom zidu sedim. Kamen na drugom kamenu. Ništa ih ne spaja. Stoje tako. Prolazi Neda. Smeje se. Siva. Velika. U kamenu nešto vidi. Onda zalaje. Ničeg se ne bojim.

     ***

U dvorištu nema nikoga. Odem u štalu. Kao da se tu dešavaju najveće tajne.

Tišina. Čuje se nešto što ne razumem. Gledam u kravu.

I nešto je palo. Sasvim dole je palo. U nekom mehuru. Gledam.

Tele. U mehuru.

Onda su došli i rekli mi ne boj se, to je tele.

A ja nisam mogla da razumem zašto su je ostavili samu. Kravu.

     ***

Stvarno rastu jagode! Male. Šumske. A vetar do njih hladan. Hladan. Uđem, vidim nečiju vilicu, možda od nekog psa. Možda ima slepi miš. Ulazimo dublje. I već nema dnevnog svetla. Sija baterijska lampa. Kamenje kao da je ključalo nekada, sve je isprelivano i nepomično.  Hladno. Tu uzimamo vodu. U pećini. Ponovo vidim zube i jagode.   

     ***

U prednjem dvorištu je ovčarnik. Tamo kažu ''nagrada''. Unutra su trave, pletene korpe i ovce.  Nigde ne miriše na takve trave.

Uzmem korpu i izađem na kapiju. Zastanem. Vidim: u podnožju Dinare plast sena.

     ***

Read more »

Hari Parč u par reči

Harry Partch (1901-1974) je jedan od najvećih američkih individualističkih kompozitora koji je bio i inovativni teoretičar. Kritikovao je koncertne tradicije, uloge izvođača i kompozitora, kao i ulogu muzike u društvu, odnosno, proširivao je muzičke koncepte. Stvorio je jedan novi vid muzike na Zapadu, promenom konvencionalne muzičke lestvice od 12 tonova u lestvicu od 43 tona između oktave i osnovnog tona. Pošto nije bilo instrumenata koji mogu da proizvedu ovakve mikrotonove, Harry je napravio i dizajnirao više od 25 instrumenata koristeći principe prirodne akustične rezonance (samo intonaciju).  

Bio je i vizionar, ali se pominje da je bio i muzički dramaturg koji je pisao i tekstove i koreografiju za plesne pokrete koji su pratili njegovu muziku; član perkusionističkog umetničkog udruženja u Kući slavnih, izdavač, samouki muzičar, satiričar, skulptor, dirigent, pisac, ikonoklasta, prilagođeni violinista, komičar, skitnica...  

Njegova poruka muzičarima i svim nemuzičarima ovog sveta bila je da postoji mnoštvo izbora koji se mogu napraviti i još mnogo nezavisnih puteva koji se mogu preći. Svoju muziku je smatrao samo jednim mogućim smerom koji zahteva ozbiljnu analizu kao i mnogi drugi.
Smatra se da je teže slušati uobičajene melodije nakon slušanja njegove muzike.
Živeo je svoj san. Potpuno svoj.

Two Studies on Ancient Greek Scales

Read more »

Junaci

Wikipedia.org

'' Our concern extends beyond SOPA and PIPA: they are just part of the problem. We want the Internet to remain free and open, everywhere, for everyone.'' 

(Sue Gardner, Executive Director)

Struktura današnjeg sveta se raspada. Onog sveta koji veruje da se sve može kupiti i posedovati i koji zasniva svoju moć na osvajanju. Društvo današnjice šlajfuje. Takva struktura nema mogućnost da opstane, i zato se javlja potreba za novom humanošću i sve više i glasnije se govori o novim potrebama društva. Protest Wikipedije je primer otpora centrima moći koji ukazuje na to da je moć u čoveku, svakom čoveku koji odbija da ne raste. 

Read more »