Proste 2013.

izvor

Mapetovci su i dalje
puni humora.
Dotle, u Srbiji-
užasi života:

Nedavno su u Rusiji, direktorka i drugi zaposleni u jednoj dečijoj biblioteci angažovali ne čoveka već mačka za "bibliotekarskog pomoćnika." Mačak dobija platu u hrani i smeštaju a jedna od obaveza je da nosi leptir mašnu tokom radnog vremena. Radi verodostojnosti priče, prikazan je i dokument-ugovor o zaposlenju uz potpis i pečat direktorke biblioteke. Prilog o ''neobičnom radniku'' je prikazan na prvom programu ruske televizije, a na youtube ovaj video trenutno ima čitava dva ''dislajka''.

(izbor napravljen iz slučajnih užasa svakodnevnice tokom internet- riškanja)

Read more »

Jurij Borisovič Norštejn i divan dan

Danas je rođendan Jurij Borisovič Norštejnu i želimo mu divan dan. 

Jurija sam već spominjala na blogu jer je mnogima od nas ostao u glavi preko likova koje je smišljao, mada on i dan- danas smišlja. 

Ukoliko bi da uživaš, evo video snimka izložbe iz moskovskog muzeja u kom je prikazan veliki broj njegovih ilustracija i slika.  

Naredna dva filma su izuzetna i tu nije potrebno mnogo pisanih reči ili nekakvog ubeđivanja. Treba uživati u njima. 

Dakle,  

Ježić u magli, Hedgehog in the fog,1975

(ovaj film je 2003. na festivalu u Tokiju proglašen za najbolji animirani film svih vremena.)

The Battle of Kerzhenets, 1971   

Kao što je prethodno savetovano, ni Čaplju i ždrala ne treba propustiti. Ne ne, nikako!

Read more »

Basnolike prikaze

zezala se: Rita Pierangelo

Read more »

Blogeri se igraju

Izgleda da je među blogerima u toku (iha-haj) igra davanja odgovora. Nešto slično upisivanju u spomenar. Moja i naša a možda i tvoja ili, baš ako insistirate, Vaša Romi (moja SD- super drugarica) mi je poslala na svom blogu molbu da se pridružim igri odgovaranja (ogovaranja stvarnosti).  Sad ću da počnem da odgovaram na niz pitanja jer sam danas k'o zapeta puška.  

·         Zbog čega ste započeli da pišete blog?

Da bih se bolje artikulisala, upoznala neke svoje lične ćoškove, setila nekoga na narodna nepredanja, ponekad i upozorila na opasnosti raznih simulakruma i pričala tako da se čitav čitalački svet bar na tren atmosferski ustalasa. I da bih odgovorila na ono što me niko ne pita. To je zapravo razlog. Da mi prođe vreme. Da nešto naučim. 

·         Čemu se obradujete?

Obradujem se svemu onome što me u neki drugi mah i oneraspoloži. Na primer, jako se obradujem ćevapima, ali mi nekada bude muka od njih. Lepo mi je kada plivam, ali posle mora, u bazenu mi ne prija plivanje. Obraduje me da čujem nekoga koga nisam čula dugo, ali opet- da se čujemo po 15 puta dnevno to me sneveseli. U svemu tome, tj. u polju pluseva i minuseva (jer ja sa sobom uvek nosim tefterče i štikliram poziciju i opoziciju stvarnosti)  najveću radost mi čini kada shvatim da sve ima bar dve strane. To se zove uvid, uviđanje, razumevanje, ali isto tako i projektovanje, smišljanje, zezanje i autodestrukcija.

·         Volite li da delite savete?

Iako odgovor obuhvata raspon od da do ne, više je da. Imam ih puno za razne ljude koje znam, međutim, takođe razumem da je potreban dobar trenutak za dobar savet, pa onda često odćutim čekajući pravo vreme. Ali ako smatram da ima još puno da se talasa do pravog trenutka, onda uzmem kakvu ličnost i kažem joj šta je tačno njen problem i kako da situaciju reši.

·         Zanima li vas politika?

Političke teme, onako nage, do koske gole pokušavam da izbegnem koliko mi brzina koraka dozvoljava. Međutim, malo šta nije ispolitizovano, ali to malo ipak može da se nađe. Sa druge strane, čovek može jako lepo da se nasmeje celokupnoj političkoj stvarnosti, i u tom smislu politiku pratim. Više belosvetsku nego lokalnu.

       ·         Verujete li u ljubav do groba?

Ne vidim razlog zašto neko ne bi slobodno voleo nekoga celi svoj život. Međutim, takođe verujem da postoje neostvarene ljubavi, nedorečene misli, svašta prećutano. Mislim da nedostaje hrabrosti ‘’od susreta pa do groba’’ da se takve stvari poprave. Pošto sve ima bar dve strane, sigurno je da svaka tetka voli za vjek vjekova svog sestrića. 

·         Verujete li da postoje i da nas posećuju vanzemaljci?

Ovo mi nije omiljena tema, pa će zato odgovor biti duži. Mislim da se History Channel ubi da dokaže da postoje. Stiven Hoking je rekao da ako se vlada trudi da sakrije njihovo prisustvo onda bi bilo bolje da ništa ne radi. History Channel (HC) se bavi vanzemaljskim životom na planeti Zemlji. Tako emisija Ancient aliens uključuje kvazistručnjake koji govore o tome da smo mi (ljudi) potomci vanzemaljaca, da nisu postojali nikakvi Vavilonci, Asirci, Maje, Inke, (ako su i  postojali, ko ih jebe, to  je sve na kraju mutiralo u vanzemaljce), dakle, nikoga nije bilo osim vanzemaljaca. Oni su tu oduvek, pre nas, pre svega. Koji su dokazi? Ono što se posmatra, naravno bez napora i nekog aplikativnog znanja koje zahteva veći angažman je: ''pogledajte kako je sečen kamen, gledajte čudne reljefe''. To su osnovni dokazi i ta emisija se ''vrti'' svakog dana.  U tom činu objašnjavanja, koji nema zasnovanost u znoju ili naporu, a ovo pominjem jer razumevanja teško da ima bez napora, uvodi se mnoštvo istorijskih likova, pa se tako u opisu Kolumbovog osvajanja ''Amerika'' ne navodi da je istrebio silne milione domorodaca, kako podrobno opisuje Bartolomeo de las Kasas u ‘'Izveštaju o uništavanju Indija’’ već se analizira nedostupni dokument u kom stoji da je Kolumbo video svetlosnu menoru na nebu, što je očigledno, za ovakav tip ''mišljenja'' osnovni dokaz postojanja vanzemaljskog života na samom početku Novog veka. ''Kvaziistorizam'' povećava dinamiku tokom poslednje godine tako da  je znatno narastao broj otkrića, što na poljima zasađenim žitom, što na brdima. Otkrića će verovatno dovesti do pronalaženja rođaka s one strane ''granice'' pa će stričevi po pašenom od ujaka Toma Kruza prodavati nešto nalik starim indigulencijama, samo sa obrnutim smerom, za oprost grehova u vanzemaljskom životu. Sa druge strane i bez loše šale, sasvim je sigurno da zbog naglog opadanja nade u samom čovečanstvu,  vera u vanzemljski život jača. 

·         Šta je po vama vrednije, imati ili umeti?

Vrednije je imati umeće. Međutim, poslednjih godina shvatam da je i imanje umeće.

·         Koju osobinu kod ljudi najviše cenite?

Umetnost igranja.  

·         Šta mislite, zašto se kaže: Što južnije to tužnije?

Jer je na jugu toplije a kad je toplije onda ima više suve zemlje, a kada ima više suve zemlje onda se više i u nebo gleda, a kada se više u nebo gleda onda je jasno da tu nisu čista posla. I onda je to tužno.

·         Volite li kućne ljubimce?

Volim kućne ljubimce sa kojima se igraju Nosovići jer bez obzira na godine i obaveze oni se jako lepo druže sa svim svojim drugarima po kući i dvorištu: ribicama, kucama, kokicama, golubovima, vrapcima i svim dragim ljudima koji im dođu u posetu.

·         Ako biste mogli, koji trenutak života biste vratili?

Što bi rekao Radovan Karadžić ‘’to je nešto lično moje’’.

·         Slobodan izbor davanja odgovora (na neka od ovih ili na bilo koja nepostavljena pitanja) imaju sledeći blogeri (ukoliko bi se igrali ove igre ogovaranja stvarnosti):

http://trillika.blogspot.com/

http://jorgoslovlje.blogspot.com/
http://www.artmistakes.com/

http://strassno.blogspot.com/

i kome se još piše, naravno, i kome se još piše.

Read more »

Azure blue (Vid's color)

in August

Read more »

Pokret- okret

Rođena u ulici Lavirint 72.
Živi na pretposlednjem spratu.
Srećna je kada noću čuje korake i nepoznate zvižduke poznatih melodija.
Tada obično čita.
Voli prozu, možda najviše esejističku, ko zna?
Jednom je i sama napisala esej. Zapravo, skoro sasvim ceo:
na istoj stranici, na levoj strani, u svakom trećem redu napravila je
nekoliko grešaka, koje je prežvrljala olovkom. Kada je završila esej,
pogled joj je pao na greške.Bile su simetično poređane duž
vertikale."Pomalo čudno"-pomislila je, i onda se zapiljila u njih. Sva
slova, a ukupno ih je bilo 7, je prepisala na drugi papir...
i, p, a, e, j, z, o.
Šta bi to moglo značiti? Setila se. Drugačijim rasporedom slova dobija
se reč poezija. Nije znala šta bi sa njom mogla raditi.
Da tako nazove esej- ne može, tema je već utvrđena.
Otišla je do računara, kliknula mišem na ikonu 'internet' i ukucala
''poezija''. Prvo što je izašlo bio je stih ' i tvoje hajde, hajde
postade merom mojih koraka'.
Slegnula je ramenima. Sela na prozor.
Potom je htela da piše o nekoj ženi, tramvaju i prolaznosti svega
postojećeg, no u neki mah se okliznula, kompjuter se sa stola vinuo
udesno kroz plafon, krevet je propao u vešernicu, a ona je ostala pred
ogledalom u kom nije videla svoj odraz.
Car Simeon, iz eseja o kom je pisala, je izašao iz papira, suprotno
svim zakonima iskustvenog, klimnuo mladoj dami u znak pozdrava, otišao
ka hodniku, otvorio vrata i izašao iz stana.
Trenutno piše pesme.


Oktobar 2006.

Read more »

Bezrukov i Crni čovek

Jedno od najlepših izvođenja Jasenjinove pesme

''Crni čovek''

Prijatelju moj, prijatelju moj,
bolestan sam mnogo, mnogo!
Sam ne znam otkuda dođe ovaj bol.
Valjda što vetar pišti nad pustim poljima,
vetar iznemogo,
il' što ko on šumu u septembru,
Pustoši i mozak — alkohol.
Glava moja maše ušima,
ko kril'ma ptica bleda.
Na vratu su joj noge
što gube sve više moć.
Crni čovek
crni, crni.
Crni čovek
na krevet mi seda.
Crni čovek mi ne da —
da zaspim svu noć.
Crni čovek
vuče prstom po odvratnoj knjizi
i, mrmljajuć nada mnom
ko nad umrlim monah,
čita mi život
o probisvetu i nekoj kulizi,
zadajuć duši tugu i strah.
Crni čovek,
crni, crni!
— Počuj, počuj —
mrmlja mi i veli —
mnogo je u knjizi
misli bez mana.
Taj čovek je
živeo u zemlji
najodvratnijih
hulja i šarlatana.
U decembru, u zemlji toj
sneg je đavolski čist,
i mećave počinju
prela, bez jeda.
Bio je taj čovek avanturist
veliki
i prvoga reda.
Bio je divan,
uz to poeta,
mada s nevelikom
al' ozbiljnom snagom,
i neku ženu
od preko četrest leta,
zvao je laficom
i svojom dragom.
"Sreća je — zboraše on —
veština uma i ruku.
Sve nevešte duše
nesrećne su, ko cvetovi.
Ne mari ništa,
što veliku muku
zadaju skrhani
i lažni gestovi.
U oluji, u buri,
kraj nedaća svih,
uz teške gubitke
i uz tugu kletu
biti nasmejan, prirodan, tih —
najveća je umetnost na svetu."
— Crni čoveče!
Dosta. Kakva šala!
Ne zabadaj svud nos,
i zato ne presedaj!
Našto mi život
pesnika od skandala!
Drugom ti to, brajko,
čitaj i pripovedaj.
Crni čovek me gleda,
uporno pogled mu kulja.
Već je i skrama plava
tiho na oči pala —
ko da mi reći želi,
da sam lopuža, hulja,
koja je nemilosrdno
nekoga opljačakala.
....................

Prijatelju moj, prijatelju moj,
bolestan sam mnogo, mnogo!
Sam ne znam otkuda dođe ovaj bol.
Valjda što vetar pišti nad pustim poljima,
vetar iznemogo,
il' što ko on šumu u septembru,
pustoši i glavu — alkohol.
Noć, puna mraza.
Raskršća pokoj gluv.
Sam sam kraj okna,
ne čekam ni gosta, ni druga.
Svu ravan pokrio
krečnjak prtinast, suv,
i drveta, ko konjanici,
u vrtu stoje sred kruga.
A negde ptica plače,
noćna, zloslutna, bleda.
Drveni vitezi seju
kopitom topot lak.
I opet onaj crni
u naslonjaču mi seda,
podignuv svoj cilinder
i zabaciv nemarno frak.
— Počuj, počuj! —
Krklja mi u lice i klima,
i naginje se
sve više, pogledom prati —
Ne videh nikoga dosad
međ podlacima
da tako nepotrebno
od nesanice pati.
Ah, recimo, grešim!
Jer mesečina je "bona".
Zar još dodati nešto
svetu sna, uz mimiku?
Možda će okruglih bedara
tajno doći "ona",
da joj čitaš svoju
trulu i tešku liriku.
Ah, volim pesnike!
Divan svet i svita.
U njima uvek nalazim
romane znane i bolne —
kako čupavoj studentkinji
dugokosa rita
priča o svetovima,
dršćuć od strasti polne.
Ne znam, ne pamtim,
u jednome selu,
možda u Kalugi,
Rjazanu, snu, javi,
življaše mališan
u kući seljačkoj
žutih vlasi
i očiju plavi...
I porastao je,
uz to poeta,
mada s nevelikom,
al' ozbiljnom snagom,
i neku ženu
od preko četrest leta,
zvao je laficom
i svojom dragom.
— Crni čoveče!
Ti si gost strašna soja.
O tebi kruži davno
ta slavna mrska.
Besan sam, razjaren,
i leti palica moja
pravo u njušku
da mu nos razmrska.
.......................

Umro je mesec.
Svitanje u oknu drema.
Ah, ti, noći!
Šta isprede, kao ala?
Pod cilindrom sam.
Nikoga sa mnom nema.
Sam sam ...
i parčad ogledala ...

11. novembra 1925. 

Read more »

Potrošena rolna toalet papira i umetnost

Arte de mierda. 

Source

Read more »

Jonska atmosfera

Read more »

4129 Hz

***

Jednom je Tadijana rekla da bi se svugde vratila. U gimnaziju, u period teške depresije usled ostavljenosti, u svaku tugu, samo da ne mora biti tu gde jeste, u šezdesetim. Pošto sam bila tužna, to me je na tren nasmejalo. Danas sam se toga setila a godine su prošle od tog razgovora. Danas se nikuda ne bih vraćala. Ne bih otišla u školu i stajala sa strane u haljini cigla boje; nikada ne bih ponovo recitovala iste pesme, ne bih se zaljubila u onog dečaka, ne bih prihvatila rečenicu da sam prestara za klavir sa osam godina. Nikuda se ne bih vraćala. Sve su mogućnosti ispred mene.

***

Jednom je Sonja poželela zelenu haljinu. Mogla je platiti haljinu. Međutim, poželela je da je dobije na poklon. Onda se šetala sa jednim gospodinom. Bila je starija od mene, puno starija tada, bila je vitka i lepa, sa rukom ispod savijene ruke gospodina u crnoj jakni. Posle je gospodin nekuda otišao, a Sonja je plakala. Nije sačekala da je tuga prođe, uhvatila je momka koji je vozio motor i vozila se sa njim. Godine su prošle, mnogo je kola, motora i sanjara prošlo kraj mene. Puno lepih žena. Jednom sam videla Sonju kako u nekoj zelenoj haljini  nervozno kupuje cigarete. U ruci je čvrsto držala privezak lanca koji je dirao njen vrat.

***

Kada bih umela da budem strpljiva, možda bih stigla da napravim nešto lepo. Ovako, ne stižem, sve bude gotovo odmah, i bude ukusno ako je hrana, bude simpatično ako je misao, bude odmereno ako je pažnja. Da sam strpljiva, možda bih skupljajući cveće napravila buket. Ali ja nisam od onih što se čekaju. Jednom sam zamolila oca da ujutro uđe u sobu i da me budi rečima: ide voz. Otac me nije čudno pogledao i sećam se da sam bila zahvalna. Čula sam ''ide voz'', odmah sam se uspravila i krenula u dan. U bilo koji kupe, nije bilo važno.

***

Postoje ljudi ovde koji imaju engleska zvanja. Ne znam koje su škole završili. Oni regrutuju, organizuju, smišljaju strategije, kalkulišu i prezentuju, oni rade još mnoge nepoznate stvari. Muči me dilema, ako sam kulturolog i prevodilac, šta ja sve mogu ovde da radim i kako se sve to na engleskom profesionalno zove. Srbija začudo ne ide u pravcu Engleske ili Amerike, pored svih tih stručnjaka. To me takođe buni.

***

Ima jedna devojka koja čeka pravog. Neki prolaze kraj nje, ali nisu pravi. Jednom je otišla da upozna nekog tipa. Nije bio pravi. Komšinica je ponudila svog sina. Ne, nije bio pravi. Jednoga dana, rekao je jedan umetnik, jednom ću sresti pravu. Ona će biti lepa i prihvatiće me takvog kakav jesam. Inače, ja sam samo tužni brod. Upoznao je devojku iz Belgije, potom iz Austrije, nisu bile prave a nisu mnogo ni govorile engleski. Devojka o kojoj pričam ne govori jezik umetnika koji je u četrdesetim. Drugačije bi možda i bili dobar spoj. Ali ja ne verujem u ''prave''. 

***

Ima ljudi ovde koji su ljudi i koji sa verom postoje. Ima ljudi ovde koji ipak virtuelno prebacuju Menhetn u Beograd,  i sanjaju  ne da su u američkom muzeju prirodne istorije, već da su u East village, ili kod Rokfeler centra, baš kao što ona mala Miroslava Duma sa svojom ekipom sanja da prebacuje Menhetn u Moskvu. A Menhetn, uprkos mogućnostima virtuelnosti, ostaje u Njujorku.  Jednoga dana, svi ti fancy ljudi će se probuditi i biće sebi nešto… nešto kao možda zauvek ružni. Možda će nastaviti da žive svoj reklamni život, izreklamiran po svim stranicama reklamno-društvenih mreža i svih drugih pravougaonih opcija. ‘’Sigurica’’ za nevolju, ‘’tamanica’’ za odsustvo duha. Jadni bedni nosioci brendiranih osmeha, zauvek daleko od Menhetna i njegove buke. Da, ja ne volim izbore bezdušnih reklamnih ljudi.

***

Kristalna kugla sa snegom. Mali gradić u Grčkoj. Malena suvenarnica u hladovini bršljana krije redove staklenih kugli sa snegom. Nekada su ove kugle bile prava retkost, rukama su bile pravljene i koristile su se za zamišljanje, aristokrate su zamišljale, a danas se gledaju mnogo kraće. Protrese se lažni sneg, koji je, kao i onda, padao na neki tropski predeo, ili flamingose, ili mlinove ili u ovoj radnji na malene replike ostrvaca na kojima inače nema snega. Kratka zabava, od 3 evra. Jeftina, kičasta i tužna.

***

Ranije sam mislila da ću jednoga dana nositi srebrnu košulju. U toj slici iza mene je bio meni vidljiv točak od magnetnog polja. O tome je moj otac ponekad govorio. I baš zbog toga sam u tim godinama  mislila o laserima visokog intenziteta, skupim frekvencijama. Onda sam na sve to zaboravila. Na mentalnoj slici sam imala braon kosu. Jednom mi je sestra kupila srebrnu košulju. Obukla sam je i stala ispred ogledala. Nisam videla onaj točak. Osim te, postojala je još jedna slika. Nosim zelenu  haljinu kakvu bi možda nosili u nekakvoj vojsci, u belim sam patikama, sa kosom u ribljoj kosti u jednoj ulici koračam i smešim se. Jednom se to desilo, sve sam tako naštimala. To su bile mentalne slike jedne osnovke koja sebe zamišlja kao veliku. Posle, takvih velikih slika nisam imala, ali sam postala još veća.

***

On kaže da je ljubav bezuslovna. Nije. On kaže da je ljubav žrtvovanje. Nije. On kaže da se karakter menja na bolje. Ma nije. On kaže da ume da voli. On pokazuje sve komercijalne  znake ljubavi i ljuti se ako ih ne dobije za uzvrat. A ljubav je bezuslovna? On ćuti. Vrlo napet čovek.

Mina je mala. Mina je rekla da kada poraste imaće puno dece. Ona o pelenema zna više nego ja. I zna da meda nosi četvorku. I zna gde ima četvorka da se kupi. Ona voli da pleše, najviše da maršira. U činovima.  Mina, a hoćeš se ti nekad udati? Hoću, za onoga koga zavolim. Prosto! Gledaj, sad ide drugi čin. 

***
Ležim na pesku. Čitam redove Čarlsa Simića. Zaustavljam vreme njegovim rečima. Vreme prolazi kao sa Borhesovom zbirkom poezije. Veličanstveno je i tiho. Jedan mladić pokazuje rukom na moju kremu za sunčanje. No, thank you, kažem. On stavi svoj peškir nedaleko od mog. Pokušava da mi kaže da je iz Atine, da mu tamo žive roditelji, pokušava da sebe objasni i pita me na italijanskom da li hoću u disko. On nema kremu, on ne zna dobro ni italijanski ni engleski. Vraćam se u ono vreme gde se ne čuju talasi. Okrenem stranu. On kaže: ti amo. Čujem ptice. Vratim se u onaj prvobitni prekid. Okrenem stranu. On kaže: ti amo. To je bio prvi put da mi je prišao žigolo.

***

Sela sam na trajekt. Potom sam ustala i šetala. Potom je duvao vetar. Radnik što prodaje karte je mahnuo rukom. To je značilo da pričam sporije. Jedna žena iz Holandije je pričala umesto njega. Oblaci su se skupljali. Kao da se dugo nisu videli a sad su odlučili da se neće razdvajati. Izašla sam na prvoj stanici. Ispred mene čovek je nosio dete. Penjao se stepenicama. Išla sam iza njega, onda sam stigla u jednu malenu uličicu i gledala nebo. Nikoga nije bilo na vidiku. Onda su se pojavile laste. Potom sam se spustila do vode. Dole su bile ribice sfumato boja. Oko mene su letele laste. U tom momentu sve je bilo čisto.

***

Read more »