Ludaktor- vlasnik beskućnih misli

Jedan ludaktor je izgubio daske po putu.

Sada ih traži, skuplja i povezuje.

Do tada, jedan momak pevuši, jedna devojka iza mene pevuši, oboje imaju slušalice i ne čuju stihove koje slučajno, melodijom poneti, šapuću. Da su se slušali, bila bi to ljubav veka.

***

U međuvremenu se desilo da je jedan čovek ovako rekao: ozbiljno se ja bavim naukom. A čime se vi to bavite?, pitala sam ga u međuvremenu. Pa vidiš, ja ulazim u pragove neurotransmitera- odmah mi je odgovorio. Mislite bez tehničkih pomagala? Mislim bez tehničkih pomagala. Mislite na svakom delu planete? Mislim, da, na svakom delu planete. A zašto? Čovek ućuti pa kaže: šaljem poruke. Mislite?- I tu klimnem glavom na gore. Da!- viknu čovek, ali i dalje sve u tišini. I šta kažete, kosmos je neviđena stvar?, pitam sa rukom na usnama. Kaže: ja sam stigao do petnaeste dimenzije. Do petnaeste?- pitam i polako kuckam prstima po stolu. Pa dobro, stigao sam do četrnaeste kosmičke dimenzije, nisam smeo u petnaestu da ulazim. O čemu je osma?- pitam bezradosno. Osma je o nastanku života, poznatog sveta, rasipanju i uništenju sveta- kaže čovek sa brkovima i bradom. Mislite na dinosauruse i tehniku? Da, na to mislim. O čemu je deveta? Čovek tu postade još malo tiši i malo se nagnuo ka mojoj ruci u kojoj nije bilo mikrofona:  O spajanju tehnike i nauke, tj. nauke i veronauke. Sad, nije važno da li sam ja gledala u prozore ili ivice prozora ili sam gledala u oljuštenu drvenariju, ali sam mu rekla, baš ovako: Vi mislite da je to moguće? Molim Vas, ako ste planirali da pričate o Mesecu, izbacite to još sada. Čovek je ustao, otišao do kraja zelene klupe i kao da se presabirao da nešto nije pogrešio, računao je.

***

Ne znam da li su ti već javili-ima tih beskućnih misli, što oko mene, oko tebe lete. Traže mesto da se nastane. Da se o njima piše, ozbiljno, ozbiljno! Ako se sa njima pozdraviš, pustiće te teško. Tako se postaje ozbiljan čovek, bespovratno ozbiljan hod vodi u bezradosne dubine, gde više nije bitna boja koraka, o tome se ne misli. Zato samo posvedoči da ih ima, ne pozdravljaj se sa svima.

Ako ih pozdraviš, možda ti dođe Greticin san u snove jer i snovi kruže.

***

Greta je legla na krevet. Gledala je u zid. U plafon. U zvezde na plafonu.

I eto, dva puta je protresla nogom, i našla se u starom pozorištu.

Dobar dan, (gomilu misli kao konce balona koji ne lete drži gospođa riđe kose u crnoj haljini koja nas pozdravlja). Evo, reći ću vam: Dve mlade glumice šetaju, to Greta sada gleda, šetaju ćutke, ona ne čuje da li lepotice pričaju, ali shvata da daju omaž nekoj avangardnoj glumici. Greta se sada nalazi na većoj visini i čuje govor, njihove rečenice iz neimenovanih filmova. Greta vidi da one tako lepe i slobodne šetaju, drže se za ruke i skaču u vodu. Greta pomišlja da ispod tog mosta sigurno ima oštrih ivica, Greta je zbog nečega oprezna- uverava nas pokazivačica Gretinog sna- ali one skaču, drže se za ruke i skaču, i Greta shvata da je nebitno odavanje počasti toj glumici. Greta ih sada gleda kako izlaze iz vode i nastavljaju da se drže za ruke i hodaju. Potom se jedna scena osvetljava, vidite?, to je prostor u podnožju šume koji je obasjan ružičastom svetlošću a na sceni je ona avangardna stara glumica. Greta se pita šta će ona izvesti: sigurno dramu?, ali gospođa je u kostimu, vidi se njen brushalter, jak i čvrst, crn. I malo stomaka i potom sve je crno, sve sa mašnom u kosi. Glumica imitira foku, i juri po sceni kao foka, foka! Sve u krug. Greta se plaši te brzine, evo je skupila svoja kolena, evo sada misli: šta je sa kolenima i stomakom te glumice? Da li je sve pocrvenelo? Međutim, Greta vidi da nije i da glumica može tako da se kreće jer je gospođa glumica poznata i slavna. Potom se osvetljava nova scena iznad prethodne, vidite? Na sceni je muškarac koji sedi raširenih nogu. Ima haljinicu crne boje i sokne, cipele i masnu kosu, i sav je u kostimu devojčice, ima kosu na paž, vidite?, i smeje se i pljeska rukama… i smeje se tako ružno da Greta ne zna da li se on glumici divi ili  se svima ruga. U Greticinoj glavi postaje bučno, onaj neprijatni čovek se još glasnije i još brže smeje, toliko brzo da se Greta sasvim isprepadala, eto sad će Greta da se probudi a ja moram putovati dalje. Zbogom!, dobacuje voditeljica snova otresajući pepeo koji je pao sa muštikle na crnu haljinu i ustaje povlačeći balone po podu.

***

Čovek tamno smeđe kose u pidžami i bade mantilu priča: A ovako nema šanse? Bilo je ranije prostora za promenu ali mi nismo umeli da reagujemo, nismo čak ni znali da se zeleno može izbrisati gumicom, da tako kažem, nismo slutili brzinu promena, kao ni to da će brzina postati takav hit. Da smo znali, mi bismo drugačije postupili.  Ali gledaj, dragi moj, pogledaj moje ruke, i pogledaj sve nas ovde u redu. Mi smo deformisani. Mene lekar neće da pogleda, a valjda sam i ja neki doktor nauka, nisam medicine ali sam građevine, meni fale dve godine do penzije, a ja nemam da uplaćujem, imam taj artritis. Pogledaj moje ruke!

Na to, nešto mlađi sedi čovek u jakni sa gomilom papira mu kaže da je imao saobraćajnu nesreću davno: Vidim, ali znate, meni je ostala žica u glavi. Rekli su, ja sam tada bio mlad, rekli su mi da mogu u penziju, imao sam saobraćajnu nesreću, znate, i mogao sam da budem mladi invalid. A ja, imao sam tridesetak godina, bilo me je sramota od nerada, strahovao sam da se takav nikada neću oženiti i nisam prihvatio. A sada, sve je to počelo da uzima maha. Sada me šalju na preglede, idi tamo, idi tamo, i evo me, krećem se, sutra idem na neki konzilijum, ja ne znam ni koji je po redu. Eto mene je tada bilo sram. A sada mi ne daju penziju a koliko razumem treba manje da se krećem. Bio sam budala....

***

Sela sam, podigla noge, doduše ja i ne znam ko još putuje, vetar ne prestaje da duva, krenula sam da se vratim pa da pođem... vidim devojku koja bi lako mogla da se zove Greta, a Greta se u grču pritisla uz prozor, glava joj poskakuje uz staklo, glava je boli, ali Greta ne uzdiše. Iza nje sedi čovek sa bradom i brkovima i broji nešto na prste. Dva čoveka sa leve strane sede i pričaju. Jedan ima nakostrešen čuperak pa deluje kao da mu žica viri iz glave a drugi objašnjava šakama, maše poput dirigenta, mada neuravnoteženo, čini se da mu šake idu prema spolja. Dve gospođe u crnom sede skupa, mirišu na duvan, izgledaju kao da su glumice, a jedan ludaktor je izgubio daske po putu. Sada ih traži, skuplja i povezuje.

Do tada, jedan momak pevuši, jedna devojka iza mene pevuši, oboje imaju slušalice i ne čuju stihove koje slučajno, melodijom poneti, šapuću. Da su se slušali, bila bi to ljubav veka.

 ***

Izmišljam, naravno da izmišljam

istoriju putnika koji sede oko mene.
Ali već mi je naznačeno u mimohodu, 

da kada sediš u Gretinoj blizini, 

a ona se čudno izvijala ranije, 

poput onih trava u vodi, nemo,  

ona je plesala, u tišini plesala 

i tom plesu kao da kraja nije bilo,

a bilo je, jer je Gretica počela ozbiljno 

da grli i mrzi sve beskućne misli,

da ih hrani i pazi i naziva svojima, 

prestala je da pleše, da, 

desi se kada si u njenoj blizini

da tada osetiš umor Gretine radosti 
zbog duge nepokretnosti u stajanju,

potom zaspiš i odjednom si u
starom pozorištu.

Read more »

Beasts of the Southern Wild (2012) & Unchained Django (2012)

Beasts of the Southern Wild (2012)

Devojčica se ne zove Amanda ili Sam, već Hushpuppy (sjajna šestogodišnja Quvenzhané Wallis). Voli životinje, ponekad ih sluša kako dišu, doziva majku u noći, a majka se ne oglašava. Živi sa ocem, kog voli i koji nju voli, a otac je bolestan i često je ljut. Žive u naselju zvanom "Bathtub" u Lujzijani. Ovo može da znači da je ona heroina bajke, ali u Lujzijani ljudi, u stvarnosti, žive u komunama i uče decu kako da prežive, da se oslanjaju na sebe, pri čemu ne očekuju pomoć države.

U tom naselju ima puno lima, starih dasaka, života koji deluje kao čista improvizacija u poređenju sa svetom visoke tehnologije i širokih bulevara. Hushpuppy sa drugom decom ide u školicu gde ih jedna Miss Bathsheba uči kako da prežive, pokazuje im šta je sve jestivo, a Hushpuppy saznaje kakvi su crteži postojali na zidovima pećina koje su naučnici otkrili, a onda i da su životinje na crtežima zapravo turevi  (tur je izumrla vrsta goveda; u filmu liči na divlju svinju).

Jednoga dana dolazi velika oluja.

Jednoga dana turevi stižu do devojčice, a ona shvata da imaju nešto zajedničko.

Misli o tome šta će sve jednoga dana naučnici pronaći kada budu otkrivali njen svet.

***

Vrlo emotivan film sa izuzetnim umetničko- fotografskim kadrovima.

Sa puno poezije po ćoškovima siromaštva.

Sa mislima i slikama koje te zapanje, dirnu

a na kraju ostaneš bez reči.

Ovaj delikatni film je režirao Benh Zeitlin koji je pored Lucy Alibar potpisao scenario.

Dakle, “Once there was a Hushpuppy”

                                                                   Hvala Tanji na preporuci.

Unchained Django (2012)

Bio jedan Đango (Jamie Foxx), lep, pametan i dobar. U noći ga je sreo dr Šulc (Christoph Waltz), jedan poseban evropljanin, emigrant iz Nemačke, poznavalac nemačkog i engleskog jezika, lovac na ucenjene glave koji je poveo Đanga da mu pomogne da pronađe braću Brittle. Đango je voleo lepu Brunhildu (Kerry Washington) i to je rekao dr Šulcu. Brunhilda je živela neznano gde, znalo se da govori dva jezika. 

Potom Đango i dr Šulc odlaze ka brutalnom i, na prvi pogled, šarmantnom Kelvin Kendiju (Leonardo DiCaprio), koji je vlasnik Kendilenda, mesta u kom se muški robovi bore jedan protiv drugog a ropkinje su prisiljene na prostituciju. Šta se sve dalje dešava, to treba pogledati.

Ovaj film je kompleksan i izuzetan na mnogo nivoa, izrazito je kulturološko- istorijske prirode: prikazuje se istorija crnačkog ropstva, potom razvoj prihvatanja Afroamerikanaca uz konstantno podsećanje na kolektivno sećanje/ osećanje spram rasizma i to sa obe linije: spolja i iznutra. Ono što je drugačije u odnosu na ''holivudski ugao'' je dostojanstveno predstavljanje Afroamerikanca koji uzima sudbinu u svoje ruke, koji je junak Juga a biva pozicioniran u sam centar, prvenstveno stoga što situaciju rešava na američki način. Priča ima bizarne momente, a odnosi između likova su u ovom filmu pomalo čudni, posebno odnos koji ima Kelvin Kendi sa svojim crnim slugom Stivenom (Semjuel L. Džekson). U ovom filmu se prepliće kako potraga za slobodom i nezavisnošću sa hrpom okrutnosti i brutalnosti, tako i dostojanstvenost sa servilnošću, prefinjenost sa sirovošću, psihofizička ograničenja sa odbacivanjem mentalnih okova.

Uz sve ovo, priču prati puno fantastične muzike.

Ovaj stoprocentno izuzetni film je režirao Kventin Tarantino, koji je i napisao scenario.

Read more »

atmosfera teksta

Iz teksta

pssst!

sad sam izašla iz teksta.

psst! ne lupaj.

u tekstu je bilo konja i plemića

stena, karavana i mora,

porodičnih stabala mnogih

starih zakona i odluka

pst! čekaj, ne može sve tako bez reda.

Bilo je tiho, šuškavo, i škripavo,

popela sam se na ono groblje,

i na tren videla decu što su nekada

ulicama jurila, a očevi udarali čekićem u gvožđe.

čekaj, samo što sam iz teksta izašla,

nisam sebe za razgovor pospremila.

Udalji se malo, još miriše jambolija

na duvan onog starog čoveka.

Čekaj da nestanu sva čudna slova

sa dužinama i akcentima,

čekaj da se smiri ona voda 

da se spustim sa planina

Čekaj, treba sve da se utiša,

i ona bajka Vajgandova.

Muka mi je, kako ne razumeš,

izlazim iz teksta a ti bi da mi nešto važno kažeš,

čekaj, jako mi se vrti, ne mogu još da pričam.

Daj mi nekoliko momenata

da se udaljim od onih pasa lutalica

i ljudi što nose torbe,

od svih balkanskih nomada,

čergara, prodavaca, zanatlija,

pismenih, bogatih i bednih.

Čekaj, evo zaboravljam sve prevode

iz 1800 i neke, nestaju rečnici,

ne vidim ni napomene.

Dobro, reci sada šta hoćeš.

***

Da, kada diraš čitača, seti se da daš znak da bi nešto da mu kažeš. To je jako važna stvar. Nemoj odjednom/ odmah/ sad da zahtevaš odgovor. E sad, to što se tiče obeleževanja, to postoji po bibliotekama i čitaonicama, tu i tamo po stanovima i kućama, ali drugde nije označen taj mentalni saobraćaj. Polako, polako, i vi, čajni kolutići. 

***

E sad, tebi je možda tiho tu gde sediš. A možda i nije. Možda ima neka buka što se premešta,  pa ti u glavu uđe. Ah, pa ima toga. Manje ili manje. 

Nekad je tekst od suvog tkanja, to su neke suve reči, suve misli, tu nema lupanja, tu ima šuštanja, kao neko dugo ksssssss, kako bih rekla, treba da se proveri da nema neke zmije iza reči. To je sve sasušeno, do korena od života odvojeno, to je ''stoprocentna bilteralna saradnja'', business English, sve suvo što ti na um padne. 

A onda, imaš i one mokre tekstove sa ''patriotskim'' tonom, pa egzaltirane, pa tu ti treba neki splav u toj nabujaloj reci da se snađeš, da ostaneš živ. I naravno da te takvi tekstovi ubiju u pojam, udave te.

Osim takvih, ima i onih vatrenih, ijao, ko ih je pisao, taj je živa vatra, em revolucionarno, em inovativno, em puno duha, vrcavo, iskričavo… ah, da, takvi tekstovi raspamete. To se zove''jouissance'', setiće se neko važan. To kad pročitaš, to u tebi izazove neku nadu, pa onda i ti počneš da pališ, bio to red iz manifesta, neke pesme il’ znaš ti već. Eh, zamalo da zaboravim,oni mogu da budu i orgazmičke prirode, to nije samo vatreno, to je sve što si ikada želeo u jednom sad, ja ne znam kako se kod tebe to tačno zove imenom i prezimenom, ali ima takvih nekih ljudi koji i ne znaju šta ljudima po svetu rade. Generalno. Rečima!Šapuću, miluju, plaše, vrebaju, obećavaju, analiziraju još kako analiziraju! E u toj grupi ima raznih podvrsta, naravno. 

Ijao, onda ima onih iza sedam gora i sedam mora ‘’došla sam ti ja’’, e ti tekstovi sa ptičijom perspektivom, kako to ume da ohladi, da te distancira od sveta postojećeg i to promptno, pa čak deluje da si u stanju da pričaš samo o binarnim opozicijama ili da ti na toj visini dune da ih negiraš i uvodiš nešto treće. 

Onda imaš one meke, slatkaste tekstove, to ja kao da hodaš po lepku za miševe, tako je dosadno i naporno. Al' nekom i to prija...

Onda imaš one što im je sve muka. Ijao, bede i takvih tekstova. To pišu ti rečni rudari, tekstualno podzemlje, sve sa temama patnja, crnilo, spuštanje, ponor, ad.

A onda imaš i te ratnike, kao polemišu na bojnom polju. A bojno polje im u glavi. Izvinite, je l’ vi to opet o podeli granica?

Ima onih tekstova sa iracionalnim rečenicima, aspurdnih, okačenih unatraške, koji se protive gravitaciji, koji te inspirišu, ako te iracionalno tera na akciju, pardon, pardon!

Onda ima onih tihih tekstova. Čitaš,  ič ne razumeš, tišina ubija, odjednom se tu provali jedan strašan tresak, to ti bacaš takav tekst, zatvaraš korice, osećaš pritisak, pa šta ti to treba?

A ima i takvih tekstova sa kojima se ismeješ, pa kažeš tiho: tako je, ili jebem ti, stvarno, tako je, pa se ispričaš, nasmeješ, iscerekaš, bude ti i lepo i teško u isti mah, i  čudiš se kako na kraju teksta piše tuđe ime, a ne tvoje.

Osim ovih, imaš i one koje kao uvek poneseš negde ako se ukaže prilika, ako bude vremena. A vremena nikada ne bude, jer znaš da ti neće prijati, da nisu za tebe, niti po tvojoj meri, sve što je pod ‘’ako’’ ne znači i ‘’biće’’, to su proste stvari. O, pa ja sam jednom negde čitala, valjda je Bulgakov rekao, da Turgenjeva treba nositi u banju ili na plažu, jednom ponesem, strašno je peklo sunce, neobično jako toga dana, šta da ti kažem kako mi je bilo.

Uh, ima ih i dosadnih, to ne samo da je suvo, već je sto posto beskorisno. Oh, pa to je bilo ukucano u kanon obrazovnog sistema. Sa takvim tekstovima si mogao samo sebe da čuješ kako glasno izgovaraš: o jebem ti ludaka. 

Da nisam nešto propustila? Lepi, nelepi, patetični, orgazmički, slatkasti, dronjavi, e da, dronjavi, to su kao oni suvi, mada prođe neka dobra misao, zbog tih misli nekada pomisliš da vredi ostati, takav tekst deluje kao neko lepo tkanje, ali sto puta korišćeno, prepravljeno, kopirano, pa onda, da, ima nekog smisla, ali i gubi ga istovremeno. K'o da je u pitanju neka dronja: može u krpe, a može i u đubre.

Evo, ja danas imam sto nekih mogućnosti o čemu ću da mislim ili oko čega da se nerviram, ali, biće da mi je u ovom satu doš’o moment da javno kažem kakvih sve tekstova ima i šta ja o svemu tome mislim. Ako sam neki zaboravila, dodaću sa naknadnom pameću koja trenutno, provereno nije pored mene. Pored mene je roze ulaznica za sheldonian theatre, pod brojem tim i tim, iz rečnika idioma ispala i piše, između ostalog, pod brojem 585: 

to make a mountain out of a molehill. to exaggerate a small insignificant matter, especially a trouble or grievance, into an imaginarily great one. R 1570 

Read more »

Plastelin na zidu

igraš se, igru pod staklo staviš

da prašina po njoj ne pada

da se ne iskrivi

/iz razgovora sa Svetlanom (naglas) i sećanja na slike Kandinskog (u sebi)/





















I ova je igra pod staklom, ali radi bolje fotografije trenutno nije.
Ovog momka inače ne poznajem. Videla sam ga u plastelinu.
Ako se slučajno prepozna, neka mi se javi. 

Dotle će sve da stoji na zidu.

Read more »

sto ptica

slučajno sam ušla u tuđi san.
neki je čovek rekao: je l' vi to snimate?
- da.
- snimite i to da su nam sve odneli,
sve su uzeli. i struju iz zida.
-ovde piše da postoji video nadzor.
- ne, ja imam stare novine, nemojte to nikome reći.
-stajaću još malo ovde ako vam ne smeta.
- ne smeta mi, ali nemate šta da odnesete.
- gledam onih sto ptica.
- ako vidite da jedna od njih drži drugu,
onda su to ptice iz vašeg sna.

Read more »

Kineski Bizar

kad uđeš, deluje da ima svega.

bluza i prekrivača

lampiona i peškira

i svega drugog 

i svega drugog

glava lutke bez kose, sa lažnim trepavicama i grejačima za uši

lutka sa perikom, napred šišanom, bez očiju, usana nacrtanih 

plastični torzoi sa izraženim levim delom zadnjice

u haljinama sa dve, jednom ili nula bretela

glava lutke sa krnjim ramenom

i perikom duginih boja

sa ogrlicom što blista iz bliza

a plastelina imaju li?

ne, plastelina nema. 

Read more »

O poziranju

U pošti radi jedan mršav momak. Do njega sedi polu-devojka, polu-žena u beloj košulji. Mladić skoro da nema kosu, ona ''Polu'' ima kosu do pola tamnu, od pola svetlu, na vrhu skupljenu u repić, sa šiškama na čelu. Draga Katica je odlučila da pošalje knjige na istok. Imate li pismo dovoljno veliko za slanje knjiga? Ona ''Polu'', što je do tada emitovala organizovanost, se uplašila, čak je rekla da broji marke, a zapravo ih nije ni brojala, pogledom je letimično prelazila preko njih. Draga Katica je zurila u repić. Brojim! Viknula je na nju šalterska službenica gradske pošte i histeričnim pokretom ruke pokazala na sredinu šaltera gde se nalazio prazan stalak za papire i hemijska olovka. Draga Katica se dosetila da je sigurno u pitanju nevidljivo saopštenje na kom piše ''pauza'' ili ono pažljivo sročeno i divno odštampano ''stanite u jedinstveni red i pređite na drugi šalter''. Draga Katica se osmehnula polu-ćelavom mladiću rekavši: želim nešto da vas pitam. Mladić se sledio. Lice mu se zateglo, slepoočnica mu je pulsirala, to se dobro videlo, draga Katica nije mogla videti i levu slepoočnicu, ali je intuitivno usporila glas: želim da pošaljem knjige avionski, treba mi pismo za njih, ili kutija, da ih stavim. Imate li ovako veliko pismo? Pokazala je rukama dimenzije. Mladiću se izgleda sušilo grlo. Pokazao je na neko maleno pismo. Ne, rekla sam vam, za veće knjige. Mladić bez kose, polu-ćelav je rekao da ima i većih pisama, i pri svakom sledećem pitanju drage Katice kao da je umirao, kao da se pitao kad će se drama završiti. Draga Katica je pogledala oko sebe i zapitala se šta nije u redu sa njima? Da, šta nije u redu sa njima? Možda ne odgovaraju jasno jer nisu navikli da budu pitani. Jer žive u zemlji u kojoj se mali čovek jako malo pita, ako se uopšte za nešto pita, ili da, ima ona krasna rečenica ''nismo u poziciji da pregovaramo, zato...'', ne, ima onaj divan izraz koji se proturi umesto zaključka a jednostavan je, sasvim je lak, probaj: npr. ''mi mislimo da se treba suprotstavljati divljem kapitalizmu, tako da...'' Tako da, možda su jednostavno glupi. I to nekada treba uzeti u obzir. Pomiriti se sa tim. Zašto ovih dvoje ljudi na prelazu mladosti u srednje doba ne žele da razgovaraju? Katica ih je još jednom pogledala. Odlučila je da knjige pošalje dhl službom. Ima još jedan slučaj. Jedan čovek dugo nije želeo da priča o sebi, a ljudi su voleli njegove uspehe, briljantne osmehe. Pričao je o brojnim pojavama sa uzdignutom obrvom, desnom, pomalo raščupanom na samom luku, ili o nekim situacijama, ali o sebi on nije govorio, nikada, ni jednu jedinu reč. Jednoga jutra se probudio sa neodoljivom potrebom da se ispriča, da nekome kaže nešto o sebi. Kroz prozor terase je video okačen veš, nije mogao ostati u mestu, izašao je i koga je sreo tog dana, a bio mu je blizak, govorio mu je šta radi, brzo je pričao, sreo je neke ljudi sa kojima se često sretao, u samom predvečerju na balkonu je ćutao sam. Jasno, dugo se nije vetrio, nije dao da iko napravi promaju, sav je u memli, sam. Eno ga, skida veš sa konopca i konopac odvezuje.
Međutim, ne pokažu se sve nijanse u jednoj kretnji, ne kažu se ni sve tišine nepričanjem. Ima ćutnji u kojima se puno priča, a opet se ne prave veliki pokreti. Na primer, u jednom mračnom danu se desilo da je smeli mladić sa prelaza mladosti u srednje doba pozvao devojku sa prelaza na kafu. Rekao je da voli sunce, još od pojave boga Ra, zatim je pričao o poslovanju firme, potom o lošim odnosima kojima je bio svedok, tj. o prošlim ljubavima, kojima, čini se, nije ništa oprostio. Devojka mu je otela mikrofon i držala ga čvrsto sve vreme do kuće. Da, ima i ćutnji onih logoreičnih. Na primer, ona nije htela (a ona ima dobru karijeru) da govori o svom suprugu. Kako je?- dobro je. I da je niko ništa ne bi pitao, ona je pričala o svemu što joj se desilo tog dana, o vlasnicima kompanije, subotama kraj bazena, ali čekaj, daj mi reci šta... ne, šef je pravio žurku, trebalo je da ode na roštilj, naglas je čitala imena mogućih dadilja i slobodnih žena kojima bi mogla da da decu da  ih pričuvaju. Ali, čekaj, tvoj muž dolazi... kad on stiže? Ah, našla sam broj jedne super žene, znaš, ona je uvek slobodna.
O nekim stvarima se ćuti, usporava dah. Ne može se reći tek tako- mrzim svoj posao, ne može se reći- ne volim što moram da sedim tu i gledam neke vas kako šetate obavijene smehom, ne može se reći da čovek ne ume nikoga da voli, da je drugi čovek kulturološki nedotupavan, ili da je muž slab ili nezainteresovan. Ne, sve se to prećuti, ili se pokuša nadglasati postavljeno pitanje i vreme u njemu. Onda kod pitanog glasovi postaju sinhroni, dok hor u glavi ne počne da peva kao jedan a taj jedan glasno vrišti da je sve dobro. Ima i onaj slučaj, ono kada se u tišini pričaju iste priče. U gomili. Gomila pljeska a svaki put se priča ista priča. Jedna mala gospođica se pobunila: to ste već ispričali, zašto se svi smejete, pa ovo je poznata priča. Ko je nju doveo, pitala je debeljuškasta žena svog supruga. Suprug je gladio bradu i napravio se da ne čuje. Ima stvari koje se sasvim prodorno čuju, udare kao grom, jako, bučno, a onda, to ćeš videti prvo po položaju ramena, deluje kao da je nešto pored čoveka palo, pa on malo savije ramena na gore, kratkotrajni trzaj, a onda se zauzme neka poza. Juče su razni raznima, a i sutra će, čestitali Božić i Novu godinu, a stara gospođa sa zlatnom kosom, koja uvek akcentuje svaku priču sa ''moj zet skija a svoju ženu, vidite, nije naučio da skija'' je rekla takođe, a zapravo je čitavog života bila komunista. Poza ima raznih. Odjednom oživljeni likovi postepeno ili ubrzano gube smislenost jer imaju varijabilno trajanje, a pored toga i sjajan sluh, ne za pesmu, razume se. Ovde će se metaforičkim cementom zalepiti nekakav okrajak, jer se neki kraj ipak mora staviti, samo na kratko, da se malo stvrdne: ako laž ima kratke nožice, poza, maskirana bliznakinja, ima još i duge ušice. Stara gospođa zlatne kose, poznata kao ''bouna note'' ili u mladosti izvesna kao nikad-više, sad ispraća goste i pravi nekakve grimase tako da linija usnica pokazuje treperavu krivulju na gore. Gospođa ''buona note'' ne drži buriće na terasi, a ipak je uspela da napravi kiseli osmeh. 

Read more »

Filmovi za prijatno razbucavanje

Sidewalls (2011) (Zidovi koji nas dele) (špa.Medianeras)

Martin kaže da Buenos Aires oslikava ljude, njihove nesavršenosti i mane.

Martin kaže da ima fobije.

U istom gradu, Marijana misli da nije ništa izgradila, a arhitekta je. 

Marijana ne voli liftove.

Marijana ima knjigu koja je frustrira.

Ovo je film o ljudima koji ne sanjaju tuđe snove. Film o odnosu arhitekture i stanovnika grada.

Film o nekim ograničenjima. O momentu kada ona prestanu da budu važna.

Film o mimoilaženju i snazi vere da će se jednog dana desiti susret.

Film o ljudima sa posebnim senzibilitetom.

Beginners (Početnici) (2010)
Nakon majčine smrti Oliver je saznao da njegov otac ima rak. Da je otac gej. Otac tada ima 75 godina. Otac je radio u muzeju. Oliverova majka je bila Oliverovo detinjstvo, išli su na izložbe, u muzej, bili pravi partneri u avanturi. Oliver je nekoga upoznao. Sasvim posebnu Anu. (Oliver je, takođe, vrlo poseban.) Priča nije posebna, poseban je način kako je priča ispričana.

Ovo je film o snazi čoveka koji ne posuđuje identitet, o tome šta sve čovek može da oseti, o tome šta čovek jeste.

Film o ljubavi.  

I ponovo, film o ljudima sa jakim senzibilitetom.

The World is Big and Salvation Lurks Around the Corner, (Svet je veliki i rešenje vreba sa svake strane), (bug.Светът е голям и спасение дебне отвсякъде), (2008)

Bai Dan igra ‘’tablu’’, igru koja uči kako se otvaraju rajska i carska vrata. Njegova žena vremenom postaje ‘’baba Slatka’’, prava čarobnica za kolače. Njihova ćerka sa mužem i sinom odlazi iz Bugarske, ne zbog bajke, već stoga što nisu mogli više da trpe ni Živkova ni diktaturu. Godinama kasnije, bai Dan odlazi u Nemačku jer mu je unuk u bolnici. Nosi sa sobom ‘’tablu’’. Unuk se ničega ne seća. Deda ga vodi na putovanje. U tandemu otkrivaju sećanja i svet.

Hvala na strpljenju. 

Read more »

Razgranati identiteti

U šumi- šuma stabala. U šumi, šuma priča. Kraj šume sipi kiša. U brdu malenom gde su jagode nekada rasle, tamo na desno stoji bela breskva a sasvim desno je polje oraha, šljiva i priča. Za početak, ako osećaš protivrečnost u svojim uverenjima, dobro je da odeš, prvo, na levu stranu, sasvim u levo, gde je polje primarnih iskustava. 

Približi se. Pogledaj ono stablo. To sam ja. Pokušala sam biti nevidljiva, odlazila sam u radnju i nikome se nisam javljala. Kada sam nestala sa ulica grada u kome nisam htela da dišem, neko je majci rekao: ona je zatvorska službenica zapravo?

Tako nevidljiva, mislila sam o drugim stvarima. O talentu za unošenje u svaku priču. O dugom povraćanju za ono bez duha. Jednom sam čak upala na neki prijem. Mnogi su sedeli oko stola, uzeli su viljuške, potom su uzeli noževe, i seckali mesa u ćutnji. Tada sam shvatila gradaciju alijenacije. Jednom je prijem bio u mojoj glavi. Dva Arapina su sišla sa kamile i pitala me kako se usuđujem biti toliko drska da ih nijednom za četrnaest godina ne pozdravim. Kada je reč o identititetu, pogledala me kamila, prvo se mora duboko zagledati u alternitet a onda u alijenaciju. 

Identitet je promenljiva struktura. Menja se sa kišom. Sa šetnjom u društvu po kiši. Rešava se i redefiniše u interakciji i stalnom pregovoranju sa knjigama, ljudima, sobom. Ja nisam dve. Ja nisam mi. Ali nas je dve koje ličimo. Jednom smo se šetale, pričale o knjigama. Protresli su nas isti autori. Drhtale smo misleći na sve knjige koje nikada nećemo videti. Ne, već smo nehrabre i time nepotrešene. Ona je moj unutrašnji glas, a ja sam njen. Tek kada razgovaramo uspemo da shvatimo šta nam se dešava.

Ja sama samcita mogu da se zagledam duboko. Mogu da odem daleko. Da prepoznam  poroznost granica. Nekada me privuče tuđa snaga. Posebno snaga koja može biti snaga centra, ali se svojim izborima našla na margini. Tek zaustavljena na obali, u pokušaju da razumem tuđu, uspem da shvatim svoju. 

Opasnost od zaboravljanja stalno preti da poplavi sve velike površine vremena i prisiljava da one veze između izgrađenih delova sveta ostanu otvorene. Otuđenje od vlastitih predstava iz prethodnih faza ugrožava integritet.

Ako se u kolektivno življenoj memoriji ne poštuju lični rituali, nastali u vremenskim uslovima, dolazi do destabilizacije fiksnih tačaka, a suživot ostaje osuđen na praćenje otkucaja časovnika.

jer identitet se ne kupuje u radnji.

niti posuđuje iz reklama.

Eto, to je rešeno. Ali imam još fotografija i treba nešto da ubacim. Improvizovanje je deo otkrivanja. Ko otkriva? Ljudi.  Svugde ima Ljudi. Smeju se. Plaču. Nekada govore jezicima izgubljenih ptica. Hrabre. Misaono gravitiraju, emotivno migriraju, amplitudno, jer su posve nelinearni.

Mrze ograničenja, poput Strele hteli bi na drugu obalu, hteli bi u sebi ''bezobalnu povjest njemačke filozofije'', hteli bi da im niko ne krši grane, a ako pokuša videće golo srce, nema šta drugo.

Samo je jedna stvar jedincata i nenadoknadiva u svemiru: to je ja, rekao je Vladan Desnica.  

Ne postoji nikada jednom do kraja življen identitet. Čovek skida slojeve. Otkriva sebe. Fludian je i promenljiv, razgranat. Identitet koji imaš u snovima je verovatno katkad sličan onom kada šetaš ispod breza ili je sam breza. Moj je ona bela breskva. Listovi joj trepere. 

  

Read more »

Morski konjic

photo 

Neki je istraživač rekao: Gospode, to je mužjak a ne ženka!
Ali gospodine!, pokuša da mu se obrati mladi asistent. Upravo je obrnuto!
Dosta! To je mužjak, a ovo je ženka!

Možda je slučaj bio takav ili sasvim suprotan, ali mi danas smatramo da muški morski konjici mogu da zatrudne. Postoje dve verzije kako se to dešava, a obe pričaju eksperti. Dakle, to se dešava tako što ženka prođe pored mužjaka i baci jajašca na njegov rep. Rep je sunđerast pa se jajašca sasvim zalepe. Ostalo možeš da zamisliš (taj put ikre od repa do trbuha). Prema drugoj verziji ženka oplodi mužjaka tako što ubaci jajašca u njegovu trbušnu kesu. On se posle grči kada izbacuje mlade, tj. kad se konjiči/ oždrebljuje.

Ono što imaju slično ribicama su pokreti leđnog peraja koje treperi što predstavlja jedan način kretanja, a drugi način čine dva peraja sa strane, koja sasvim liče na uši, ali kada se bolje zagledaš vidiš da se uključe i isključe, trepere, sasvim brzo. Šta je još interesantno? Prema onoj prvoj verziji, na repu mužjaci imaju rupice koje ostanu od ikre koja kasnije ode. Nekada mužjak ima i 250 rupica, što je poprilično mnogo i ne znam šta znači kad si toliko rupičast u morsko-konjičkom svetu. Osim toga, repom se drže za biljke da ih struje ne odnesu, ali u tom položaju i spavaju.

                           

1. morski zmaj photo;  2. Listoliki zmaj, photo

Bio je, svojevremeno, u filmiću o listolikim zmajevima (National Geographic Channel) i jedan tip, koji nije marinski biolog, već se na obalama Australije zakucao u kamp- prikolicu i izučava ih već trinaestak godina. Tip je zapravo car i živi fenomenalan život. On kaže da listoliki zmajevi, oni konjici slični podvodnom bilju, liče i na kineskog zmaja, u travi sasvim iščeznu a žive na teritoriji koja nije veća od 10 m2. Uglavnom svi konjici žive u plićacima (listoliki samo tamo), ili tamo gde ima dosta planktona koje donose morske struje, po grebenima. I kada naiđe oluja, njihovo stanište se nekad nađe na obali, a čovek svojim delovanjem takođe utiče na razne promene. Uglavnom, taj tip kaže da je uočio način za razlikovanje listolikih zmajeva  a to je prema šari njuške, beloj šari koja je kod svakog od njih različita (sistem sličan razlikovanju ljudi preko otiska prsta) i nalazi se na njuški tako da je sasvim moguće razlikovati ih i reći ko je čiji rođak ili otac-majka ili šurnjaja. Ovaj tip kaže da ih je jako teško naći i da ih je do sada, suma sumarum, sreo oko 150.
Ako mene pitaš, apsolutno svi morski konjici spadaju u najlepša stvorenja ovoga sveta iako one čokoladne mažnjavam bez blama, kao i većina ljudi.

Evo jednog filmića koji sam snimila prošle godine, a reč je o veselom haremu-koloniji, gde je jasno da se repom i hvataju, ne samo dva već i više konjica, i jednoj drugoj grupi, koja, čini se, spava sasvim odvojeno.

Read more »

Salon

Poput čekaonice
gde mizerija neokrečenih zidova
tera na stidljivost.

Stolice neudobne,
Čaj dobar.

Svi za jednim stolom,
k'o na prazniku.

Tamo gde nesto steže, na
socijalizaciju upućuje.

I sasvim nehotice, postadoh šef stola u remiju.

Te žene, oko mene, na mnoga dodvoravanja
navikle.

Jedna oslovljava svaku drugu sa: pičko
a mene pita: može jedno kafico?
jako draga žena.
ona mi se najviše svidela.

Muškarci
pili,
kartali,
čitali
besedili.
osetljivi na lepotu
to je jasno.
pa tuga zbog statusa ili godina
na tren izbije.

Gospođa kaže:
O čemu ovi muškarci toliko seru.
O politici, jebem ga?
(I otegne po mađarski.)

I kako misliti o ovakvoj sreći
(kad si, recimo, u mraku
prirodno da svetlo zasmeta)
geometrija svetlosti ima
posebne zakonitosti.
i to je deo mene
tako kažu,
to što tako pričam.

i shvatim opet
da je sve bilo na pravom mestu,
u pravo vreme
i da svako moje iskustvo ima prizvuk trajanja.

I ne pitam se šta koga raduje.
Ali dobro je reći šta koga boli.

Sedim za stolom
igram karte, a gospođa drugoj kaže:
igraš mila, bićeš jebana ako svršiš.

Neko prođe i kaže:
što ti lepo igraš karte.


Verbalna podrška je jako važna.
I svaka druga.

I budem svemu na tren bliža.

Gospođa bi rekla:
svaka muva na veće govno leti.
Šta to znači?
Druga bi rekla:
radost u kući.

(2009.)

Read more »

Julian Smith

Drugom prilikom o nekom drugom.
Ovom prilikom, kratak spomen na Juliana.
Danima pevam neke pesme, pa mislim, možda me prođe ako stavim na blog. Ako ne znaš, on nije baš pevač, več je komičar, glumac, producent, youtube star, strašno kreativan i mlad. Ima svoju I Made This for you internet televiziju. Kritički je orijentisan prema brojnim temama koje razrađuje često jako lucidno kroz vrlo zabavne video snimke. U početku je igrao lik Jeffery Dallas-a, mladića koji je pomalo naporan, socijalno-autističan (lik sličan karakteru Eric Cartman-a). Osim toga umetničko ime u jednom nizu epizoda mu je bilo Mr. Timn, tip koji  ume da bude vrlo zao stojeći na prozoru, koji postavlja sjajna pitanja i priča 1000 reči u minuti.
Sam piše svoje scenarije.
''Everything's Okay Now'' & svi ostali video snimci će te jako nasmejati.
Osim ako si namćor i glup.

dakle, Julian Smith

Read more »

Martin v Zagreb. Martin iz Zagreba.

Pisala sam. Pisala sam. Čitala sam. Čitala sam.
Oj oj oj
Kupila sam knjižice, ružnjikave im korice
Oj oj oj

a onda sam htela da pijem jogurt. Dan je grozan. Jogurta nije bilo. Prevođenje može biti jako naporno. Bio je tetrapak sa mlekom u frižideru. Ajme avanture! Kada sam ga sipala u čašu, videla sam da je to jogurt. Pogledala sam u tetrapak. Tako je kad u sebe posumnjaš zbog sitnice. Piše na njemu ''trajno mleko''. Ne dugotrajno, ne jogurt. (trajno mleko, marka: Dukat) Potom se u sobi, na monitoru, umesto kornjače koja nosi grad na oklopu prikazala slika drveća koje na vrhu grana ima pečurke (vista program ima taj desktop, nije do mene). Pijem, dakle, jogurt i ono šta ne bih skoro nikada slušala ni odmorna ni umorna jeste priča o ekonomiji (nedavno je mala sestrica rekla: mene ne zanima sociologija, filozofija, teorije, kapiraš, ja mogu da naučim best of od filozofije, sociologije ili da pogledam kad se neko rodio čisto da tebe ispoštujem), nikada, i odjednom se čuje glas koji na engleskom jeziku govori o nekakvim principima zarade. Da, otvorila sam previše prozorčića (en. tabs). Na nekom je sigurno stajao taj mladi Azijat, sigurno je Azijat, i nedvosmisleno je pričao o nekim principima kako treba brzo sakupiti novčanice. Meni tu zapravo ne smeta mladi Azijat, već ravni glas koji je nekom tonskom pupčanom vrpcom vezan za ekonomiju: algoritam, berza, algoritam govori kompjuteru informacije šta da radi, komplikovana trgovina, svaki je sekund važan, da li je algoritam samosvestan, to ne znam. Frustrira. Nisam znala šta sam pritisla i na kom je prozorčiću on tačno sedeo (verovatno je sedeo dok se snimao), samo sam malo viknula: ne zanima me i glas se ućutao. Pored čaše je sveska. Jedna stranica je ispala. Ne razumem šta piše. A moglo bi biti ovo: 

Izgubljen u Springfildu

Išao je ispred mene i jako ozbiljno posmatrao gorgojle. Išla sam za njim i posmatrala gorgojle. Jedan se ljutio, i drugi je bio ljut, ne bih znala da kažem koji je bio najljući. Nešto je rekao, ne sećam se više. I' m gonna get you, mislim da sam se setila te opsesivne tuc-tuc pesme. Sećam se da smo potonuli u grad i onda se popeli na neko brdo. Nisam više srela to brdo. Gorgojle sam ponovo videla. On je išao ispred mene, dodirivao neke nevidljive pojave, išao je ivičnjakom, stopalo ispred stopala, ruke raširene, ja iza njega gledam ruke i marame. Jednom me poveo u umetnost. I tako smo ceo dan bili tamo. Prvo su to bile neke figure od mesinga, pa skulpture, pa još veće, stvarno velike, obojeni lavirinti, jedan čovek koji svira violinu, ima kćerku koja svira violinu, pričali smo i listali knjige na francuskom. Desno je Venders, a sa leve strane, kao što vidite, tu su polica i gramofon. Posle smo bili u grafitima, u manje obojenim lavirintima, pomalo uflekani, gladni, jeli smo u meku, koji je do tada bio samo pišaonica, jer nismo više mogli ostati gladni a ništa drugo nismo videli u blizini, ja sam dobila mali poklon-kupon, sledeći put mogu uzeti pomfrit besplatno.Ura! Onda se putovalo. Ne znam u detalje kuda, nikada neću umeti da ispričam tu priču tačno. Slušala sam ga, 11 sati sam ga slušala. Držali smo se za ruke i kao da je vozio neko treći, nevidljivo. Posle smo igrali bilijar, pili pivo sa limunom, on je bio blag, ja dražesna i tako smo se zaljubili.

Šest sam sijalica upalila. Čekaj. Sedam. Lepa je sveska, bela, sa ispisanim stranicama tu i tamo. Sa crtežima. Na desktopu je umnožena slika neke male devojčice izvanzemaljske koja ima keramički efekat. I baš je grozna. Dovoljno grozna da ti dam da ovo pročitaš:

Stereotipi rano lete

Sedim i svetlo je.  Da, reč je o prošlom i sadašnjem. U onom prošlom smo i ti i ja nosile pantalone. Ja ih i danas nosim. Ti nosiš haljinu sa malim brošem. Broš ne daš, broš će te ubosti. Na tvojoj lepoj, lakoj haljini maleni broš. Sedim pored tebe. Ti mi kažeš kako treba da se gleda taj broš. Onda si svojim slabim rukama, koje jako mirišu na bukete onog sitnog cveća, pokazala broš koji je postajao veći od tebe, veći od mene. Ljutiš se što ne vidim isto, da, rekla bih da si razočarana. Meni je žao što ga dugo gledaš, usudiću se: izvini, zašto misliš da treba da ga nosiš? Mislim da ne treba ništa da posuđuješ. Brinem se, kako ne razumeš, kako ćeš ti sa haljinom i brošem u svet? Skini, molim te, tu odeću. Obuci pantalone, svoje.

Da, ti stereotipi ne biraju godište, to je tragedija. Dalje u svesci su na jednoj stranici kosinusi, sinusi, i tangensi, nešto je u trećem kvadrantu povučeno, izračunata je površina nečeg što liči na pauka ili na vatromet- pahulju. Nekad pomislim da sam imala jako puno života kojih se sada sećam kao udaljenih priča. Sve stvarno, nije stvarno, ali o tome drugi put. Piše pored onog nacrtanog vatrometa: pronaći jednačinu za vedar tekst. Jedan vedar tekst je dobio Vasilis i uzvratio je veselom slikom. Potom je Vasilis dobio veselu pesmu koja je imala dvostruko značenje: jer je pesma bila pisana posle koncerta, posle prelazaka nekih strašnih tačaka sa nekim čudnim biljkama, negde oko pola šest ujutro, kada je koncentracija bila već za taj dan ostarela. Vasilis je onda uzeo drugi ton, manje veseo, više smešan. Ovo nije takav tekst.

Početnici u vremenu

U novembru nema trešanja, a trebalo bi da ima situacija toliko ludih da dođe neki pop koji se dere, užasno sporo viče: hej, imam trešnje!, baš tu pod tvoj prozor. Onda bi ga ti pozvao gore na sprat na džez, utišanu svetlost sveće, malo vina? Nemoj da se smeješ. A on se smejao, on za sebe kaže da je stari isluženi brod. Sve njegovo govori da neće da bude sam, ali kada ga pitaš ne, on je stari izlupani brod. On sav treperi, on često treperi, nekada ne treperi pa zatreperi. Kaže da je pre bilo strašno, toliko strašno da je osećao da nije imao šta da izgubi pa je napustio jedan fiksni život i sada ih ima nekoliko mobilnih. On ne shvata da mu treba vreme, veće vreme da razume sve te živote jer čoveku je potrebno vreme da shvati šta mu se dešava. Čovek samo naknadno može da kaže šta mu se desilo. Ali on ne pravi pauze jer se onda oseća kao brod bez jedara. Hoćeš da sednemo na klupu?  Žena do mene prekida vezu i kaže: Pogledaj Begginers. It's a must!

Šta će biti sa kaligrafima? Sve se menja, ili font ipak nešto o čoveku govori?  Rukopis mi je sitan, dobila sam buket komentara: ti sitno pišeš ili ti baš sitno pišeš. To bi moglo nešto da znači. Dešava mi se da sam počela da pišem na stikerima. I samo na nekim malim papirima. Hoću to da menjam. Danas sam kupila veliki blok za pisanje. Treba zapisivati ponekad svoje misli i na papiru. Iznenadićeš se jednom. Ova rečenica bi pre samo pet godina zvučala ludački. Ako uspeš da pročitaš iznenadićeš se dva puta. Svemir je samo preludij za ono što nam još valja reći, to je smislio neki Ihmad. Evo, ja ću početi da mešam za sebe jedan zalazak sunca, još jedno opšte mesto, malo mirisa jorgovana, ne, već dva opšta mesta, jedno brzo skretanje  i tri poskakivanja bez praška za pecivo (i sve ću izručiti na papir). Sitno. 

Read more »