Katedrala Saint John the Divine

Postoje sporovi kada treba odgovoriti na pitanje koja je najveća katedrala na svetu. U obzir se uzima ukupna površina na kojoj se katedrala nalazi, površina bez dvorišta, posmatra se šta sve sačinjava ceo kompleks, visina, dužina, i još neki parametri tako da nije lako odgovoriti. Međutim, veliki broj ljudi kaže da je to ipak katedrala Saint John the Divine (Jovana Bogoslova).

Kaže se još da je velika koliko i dva fudbalska stadiona. (Unutrašnjost čini 121.000 kvadratnih stopa (11.200 m2), dugačka je 183,2 m a visoka 70.7 m, (visina unutrašnjeg broda iznosi 37.8 m.))

Istorija ove katedrale je neobična a proces građenja je još uvek u toku (iako je započet pre više od 100 godina) tako da se čini da katedrala živi svoj život zajedno sa ljudima. Bilo je planirano da bude rađena u vizantijsko- romanskom, ali je kasnije ipak izgrađena u gotskom stilu. Tokom ove decenije katedrala je zatvarana (u sebe) i otvarana (za druge): zbio se požar 2001. i tada je kaderala bila zatvorena, potom ponovo otvorena i iako se unutrašnjost dorađivala mogao si mnogo toga da vidiš- prostorije u kojima se čuva sećanje na razne svete ljude, relikvije, urne i sve je bilo slobodno za razgledanje, a onda je 2009. ponovo bila zatvorena jer je jedan veći kamen pao pored nekog profesora pevanja ali ozlede nisu bile velike, potom su se pukotine zidova punile i raznim tajnama onih koji bi došli da se ispovede, a nešto kasnije je ponovo otvorena (o građevinskim aktivnostima možeš čak da čitaš na netu.) I tako se katedrala bori sa vremenom kao David sa Golijatom, i nekako je stvarna i istinska, i možda nije s početka pravljena po meri čoveka, ali čovek je decenijama leči, porađa stvarajući nove prostorije, ljudi joj pričaju, ili leče rane koje se otvaraju na ovoj katedrali, baš kao što se sa svojim bolovima nose ili u njoj nalaze rešenja, a nekada čuda.

Kada vidiš ovu fotografiju na pamet može da ti padne nekoliko stvari.

Evo i okruženja:

Ono što je stvarno sjajno je to da, pored sagledavnja katedrale kao religioznog i kao umetničkog objekta, tj. kao dela istorije religioznosti i umetnosti u kojoj se nalaze fascinantne skulpture i slike, nema rutinskog i konzervativnog tj. konvencionalnog pristupa svetu i ljudima u njemu. Nije potrebno maskiranje (što možeš u mnogim objektima slične namene da nađeš), možeš da fotografišeš, da čitaš, da se šetaš i zaviruješ a možeš da sediš kako već hoćeš. Sama katedrala je otvorena za sve ljude koje god da su veroispovesti, ili su u potrazi za meditativnim momentom u nekom danu tako da postoji jedna viša plemenitost u odnosu na brojne druge religiozne objekte: u katedrali postoje izložbene postavke. Umetnost, kao oblik i tvorevina duha, budi osećaj za ‘’smisao’’ ili ‘’pravičnost’’, ‘’ispravnost’’ tako da ne postoji zabrana da savremena umetnička dela ne budu u jednoj katedrali, zapravo, postoji izuzetna potreba da budu. Trenutno je aktuelna postavka ‘’The Value of Water’’ a različiti umetnici posredstvom instalacija, crteža, fotografija, slika, skulptura i video- projekcija prikazuju važnost, smisao i očuvanost ovog elementa u sadašnjem svetu, a pričaju i priče koje kaplju o protoku i prolaznosti.
Suze radosti, tuge, nepovratnost nekih dana ili ljudi, osećanje da si sam i da nisi sam, voda kao metafora života, osećanja kao priča kroz vodu ispričana, to je ono što vidiš, to je ono što dodatno padne po tebi, ono što ustalasa dubine u kojima se nađeš.

slike na temu vode

minijaturna instalacija na temu vode: put kamila

Ali priča se tu ne završava.

Koji god da je razlog uticao na to da se u njoj nađeš, nešto će ti biti dato, neku lepotu ćeš na dar dobiti.

Postoji hor i postoje orgulje i ima mnoštvo ispevanih priča. Velike orgulje (crkvenih orgulja ukupno ima 5) su napravljene 1911., a nakon oko 40 godina su proširene i restaurirane. Nakon požara u ovoj deceniji su bile poslate na restauraciju u državu Misuri, a sama restauracija je trajala celih 5 godina, jer nije lako naći materijale, jer su ogromne, jer su umetničko delo. I kako se one čuju, i šta se sve izvodi na njima!, ne samo religiozna muzika, već i klasična dela. Kada sam poslednji put bila, imala sam utisak da slušam nešto slično onim notnim zapisima koje je Stravinski sastavio i koji te kao tornado ponesu sasvim na gore.

A ako slučajno dođeš u katerdalu a orgulje se ne čuju i hor ne peva, a želiš da se ipak negde popneš, to možeš da uradiš preko spiralnog stepeništa i da odeš na visinu od skoro 38 metara i da vidiš vitražne prozore katedrale, sasvim izbliza, da ostaviš za sobom tapiserije koje su dole, i slike, skulpture i crkveni nameštaj i da baciš pogled na skulpturu  ‘’Peace Fountain‘‘ koja je napolju a koju treba videti i iz druge perspektive.

Sa istočne strane katedrale možeš da vidiš spoljašnjost, fasadu, i razne skulpture u kamenu, i lukove, i skulpture od metala na vrhu katedrale, jedna u rog duva i nekog možda zove, ona je najviša, i možeš da uđeš u Biblijsku baštu, u kojoj raste cveće i divan ruzmarin u jednom ćošku, a ako znaš koga još treba da tražiš, naći ćeš ih:

U samom parku koji se nalazi odmah do katedrale, iz druge perspektive možeš da vidiš istu onu skulpturu ’Peace Fountain‘‘  koja je okružena mnoštvom malih i poruke su razne: Gandijeve, Sokratove, Lenonove, Anštajnove reči i reči mnogih drugih ljudi, a negde nema reči… i treba da dođeš više puta pa da odgonetneš sve moguće kombinacije čitanja, a tek sve zajedno sa centralnom skulpturom koja sadrži i sunce i mesec i životinje!, ali ne moraš ni da kombinuješ, skulptura i okruženje su kao život u skulpturi sam, a, na kraju, sve što dobiješ na tom čitavom prostoru te bar na jedan dan menja, i budeš lakši i budeš od lepih misli lepši.

I ako te nekada put nanese, ili te zvuk onog roga bude dozivao, obavezno otiđi, nešto joj reci ili mahni, namigni i ko zna šta ćeš tamo sve da otkriješ, a ako prođeš po noći stani pored prve lampe i pogledaj je dobro, jer sledeći put kad je vidiš, već neće biti ona ista.

Read more »

Senzibilna toplota

Ima velikih ljubavi, u ime ljubavi, ima toliko očaravajućih pojava koje takve ljubavi porađaju, i osmeha i života u očima koje vole, i glasa koji je jak i silovit, i vere i nade, i istine i mudrosti, i dobrote. I takav osmeh ne spada po naređenju i takav pogled ne gasne sa kišom i snegom, i glas ne biva zadavljen u rečenicama bez smisla.

I pokreti su lepi i nežni, i u vazduhu ruke grade neke čudesne strukture, te ruke koje vole su drugačije: prsti se blago izvijaju i kada dotaknu površinu stola prate neke nevidljive oznake i uvek neke paralelne priče ispovedaju.     

I koliko se ima života u tim velikim ljubavima, i koliko hrabrosti za bilo kakav život, za bilo kakav dan, svetao, taman, jesenji, prolećni, za koračanje u snegu, ili trčanje po travi.

A onda, pored tog... postoji jedan predeo hladan, i tu hod nikada nije siguran, postoji oprez zbog leda, postoji plač, postoji jedna tenzija neumoljiva, postoji ponor i postoji pad. Ruke tada grade vazdušne ograde ili jedna drugu drže, ili se jedna ruka u osami nađe kraj usana koje ćute, i pogled kao da lomi zid na dva dela i zagleda se u donju ivicu gornjeg dela, ništa, nema ništa tamo, a nešto se traži i nešto se hoće.

U tom predelu nema vatre, samo je hladno, jako hladno, i usne se otvaraju i nekad kažu lažne reči, ponekad stisnute kažu kratke istine koje zapravo mogu postati priče, ali priča tu nema, postoji nešto što po obliku liči na aforizam, a  aforizam nije, neka je crtica, neke crtice se tada govore, nešto o hrani, moći i nemoći odlaska ili pokretanja, i u toj hladnoći uzdah se dugo čuje.

Nekoga u taj hladni predeo smeste po rođenju, i nikada ne kažu zašto tako. Neko nikada ne može da se navikne na takvu hladnoću, i pita: zašto, otkud tako i ja tu? A odgovora ne bude.

Neko ne može da razume kako je biti na toplom. I onda drugog tera da leti nosi rukave, i nikada ne izgovara tople reči.

Neko nauči šta treba da kaže, nikada ne poželi, već nauči, i misliš zna i oseća, a onda se reči u ledu stvorene ipak istope i više ih nema, a od tog leda ostane trag tuge, i grubosti, i očaja.  

I ako te nekada smeste u taj predeo hladnog pakla, ostani kratko, i budi uvek emocionalno iskren, i reci da ti ne prija, da ne možeš, da nećeš, da je tvoje drugde.

I nikada, ali nikada ne smeš da pomisliš da ti treba da bušiš led, ili da ga otapaš dugo, jer smrznućeš se, jer treba mnogo, jako mnogo ljudi i treba vera i treba čudo.

Daruj je, i nemoj da je tražiš u zidovima koji se lome pogledom,

daruj je, jer tvoje ruke prate svetlost.

Daruj je, jer nema druge

daruj u toplini svu svoju nežnost. 

Read more »

Labud

Ana Maria je od malena bila učena da trpi teške olujne oblake kao i ona rđava raspoloženja koja su sa njima dolazila. Njeni roditelji su bili ribari: majka joj je u ranoj mladosti plela mreže a potom, kada se zadevojčila, pomagla je ribarima i bila je jedna od ribarskih devojaka koje su osim pletenja mreža spremale hranu onima koji bi dolazili sa tovarima ribe, a nekada tek sa nekoliko skuša. Majka se kasnije udala za jednog vrlo lepog mladića, ali ovo nije priča o njihovoj istoriji.

Ana Maria je odrastala u siromaštvu, i jednog dana je odlučila da pobegne. Sačuvani spisi iz 1787. beleže da je imala 13 godina kada je počela da radi kao sobarica kod jednog trgovca likerom. U noćima svetle mesečine čvrsto bi sklopila ruke i tiho se molila Bogu, zahvaljujući na novom životu, na novom krovu ispod kog je živela i tako bi dugo šaputala ili bi joj se oči brzo pomerale, a potom bi se gornje i donje trepavice preplele. Nekada bi se u jutru probudila pored kreveta, a njena drugarica Olsen bi se tada jako nasmejala, što je u početku samo zbunjivalo malu Ana Mariu, koja nije znala šta se dešava, a potom kada bi uvidela gde se nalazi, počela bi i sama da se smeje. I kada bi nameštala belu kapicu izlazeći iz sobe, osmehnula bi se jutranjem svetlu i Bogu zahvalila za radostan početak dana.

Godine su prolazile ali vera u Boga nije napuštala malu Ana Mariu koja je sanjala o svetu punom čudesa, i kada bi prala suđe maštala bi o vilenjacima koji bi joj pomagali, nekada bi se jako nasmejala ako bi se jedan od njih okliznuo na podu u kuhinji, ili bi se desilo da zamalo prospe činiju sa sečenim lukom, a potom bi rekla: Hvala ti, Odine, što nam svima daješ snagu. Hvala ti, Tore, što kroz sva iskušenja prolazimo dostojanstveno.

Kada se vraćala sa skromnog pazara, Ana Marii je od vlažnog mulja, kroz koji je prolazila, leva cipela sasvim stradala. Otvorila je vrata male radnje- sobice u kojoj je radio obućar Hans i kada je sreo njene tamne oči iz ruku mu je ispala ovčija koža koju je razvlačio a Ana Maria se osmehnula i nije mogla da se seti zašto je došla.

Hans je kao i Ana Maria odrastao blizu fjorda a blizina jednog takvog je bila jedino što im je nedostajalo i često su ponavljali: biti blizu, uvek blizu, tako da su uskoro odlučili da svoj zajednički život presele na malo ostrvo.

Na ostrvu Funen, Hans je nastavio da radi kao obućar, a Ana Maria dugo nije mogla da nađe neki pristojan posao tako da je postala pralja. Ali kako je ona prala odeću! Kao prava vila svaku je mrlju uklanjala i povrh svega toga često se smejala. I vilenjaci su ponekada bili tu, pa su potom na vodu počela da dolaze i razna mitska stvorenja kojima Ana Maria nije znala pravo ime, jer nikada nije imala pristup školi, ali njihova imena i nisu bila važna, sve ih je zvala Božijim stvorenjima.

Nedeljom bi zajedno šetali ulicama grada Odense, odlazili u katedralu Svetog Knuda, i Ani, kao i Hansu, bi oči tokom cele mise sijale.

Bog je uslišio molitvu ovih dobrih ljudi tako da su uskoro dobili sina. Ana Marii su vilenjaci pomagali da uspavljuje dete, koje su ona i Hans kasnije i krstili imenom najsvetijeg vilenjaka na svetu: Hans Kristijan Andersen.

Vilenjaci nikada nisu napustili ovog svetog čoveka koji je pisao najlepše od svih ljudi na ovoj zemlji, jer je Hans Kristijan, neposredno po rođenju, upoznao njihov jezik tako da su mu oni često pričali sve one priče koje nikada nikome nijedan vilenjak nije mogao reći. U tim pričama ima najsjajnijeg, ali kako svaka svetlost ima svoju tamu, tako ima i tuga. Hans je znao samo za iskrenost i nikada se nije pravio da neke priče ne postoje ili da ih nema, sve ih je zapisao. I zato je najstvarniji na svetu. 

Foto: tu

Read more »

Drugi talasi

U Central parku ima jezera, kornjača, ptica, veverica, drveća i klupa, jesenjih boja neopisivih, a iznad svega toga poput roja nevidljivih komaraca prolaze zvuci.

Zveket ključeva, bat koraka, okretanje pedala, odjek biča i konjskih kopita, mlaz vode u fontani, ovakvi i onakvi razgovori, spuštanje sa vriskom niz tobogan, glasovi dadilja koje uspavljuju ili daju predloge, šuškanje kesa koje udaraju u noge brzih gospođica, dodir hartije u džepu, padanje liski, smeh sedokosih prijatelja mešaju se sa prigušenim zvucima iPoda, poljupcima kojim majke raduju svoju decu, zveketom narukvica i ogrlica, otvaranjem i zatvaranjem vrata kod Šekspirove bašte, udarom bejzbol lopte i povicima, silovitim udarima bubnjeva, oštrim dodirima gitarskih žica, ili nežnim razgovorima sa violinom.

Pored Betovenove 4. simfonije, možeš da čuješ razna, uglavnom profesionalna, izvođenja jazz i klasičnih kompozicija, a svirači na testerama reprodukuju filmske melodije.

Na ledu se čuju klizaljke, padovi, oštra skretanja koja se ne podudaraju sa slučajnim ispuštanjima boca sa vodom ili zveketom vinskih čaša na prostrtim ćebadima, a smeha, smeha ima svuda. I tihih tuga ima, i ozbiljnih razmišljanja koja hirurški precizno razdvajaju bezbednu akciju od moguće zamke, i naglih skretanja pogleda zbog povika koji zove, i sve se čuje, a ništa ne smeta. Orkestar bez glavnog dirigenta visoke zvukove brzo u krošnje šalje, a tihe zadržava na nivou kamena koji dodiruje travu. I možeš da šetaš, da se krećeš kako već hoćeš i da ti na pamet ne padne da zbrajaš ono što se čuje.

A gore, sasvim gore kad se malo potrudiš možeš, pored buke motora, da razaznaš svaki od tih zvukova  ponaosob.

A onda, kada se spustiš, možeš da čuješ za sledeći slučaj u kom ima okretanja novinskih stranica, mnogo pređenih koraka, razgovora preko telefona, i mnogo reči, a nekih važnih brojeva, veruj, uopšte nema.

988

U lift je ušla,

Al' dovraga, na V spratu se zaglavio

i uzme telefon iz džepa i komšinici kaže

pomozi i izbavi me i stane novine čitati.

A komšinica otišla po

zgradi zvoniti, i nikoga baš nikoga nije bilo

da vrata otvori, da ključ da ili je umiri.

i seti se gde predsednik zgrade radi, i ode

na posao i kažu joj on je na putu, al'

ona objasni da joj stvarno treba i da je stvar hitna

i nađu ga i on se javi i onda pozove nekog iz

zgrade što je bio na pijaci pa taj pozove servis za

kvarove i ženu iz lifta puste. Prijateljici se zahvalila,

prijateljica se nasmešila. 

Read more »

Okus sna...

Ako idem u polazak,
obilazak dugi, nosim je.
Kada nikuda u podne ne odlazim,
pustim je.
I sve tako sa rukama u vazduhu
ili sa pogledom najjasnijim,
smešim se.
I nikad ne dosadi. Znam kako se zove to
kad ne dosadi.
Ne znam zašto tako. Ima nešto najistinitije,
Ima nešto najljubavnije, valjda.

Arsenov glas sam srela u osnovnoj školi.
I od tada, čujem ga često,
ne pitam kako si, nema potrebe da ga pitam, ni da mu nešto kažem.
Dovoljno je da ga čujem. Kao da mi nešto moje ponovo da.
Kao da sam navikla da me seća. I seti me, setim se,
bude uvek lepo. Bude uvek beskonačno i nekada ne znam šta je tačno rekao, evo,
da me pitaš da li znam sve pesme, znam, ali ne očekuj da umem sve da ih zapišem.
On me seti. I ja sam mu uvek zahvalna.
I kao da je on, baš on, više nego drugi pisani ljudi bio najličniji, i kao da nisam sumnjala kad sam mu glas srela, a posle sam se navikla da ne sumnjam. Posle sam se navikla da često mislim na kuću pored mora, potragu za gazelom, čekanja, leto sa Irenom (poput ovog), priče o čudima, kišama, zvezdama, ili o običnim danima, zaplakala sam kada je zvao dedu, ili kada je pevao o čoveku i psu, a najviše me smejao kada je pričao o zmaju. Podoknicu ne mogu da prećutim. I druge, skoro sve druge. I Daljinski upravljač, naravno.
I ako sve to ne znaš, šteta...
I tako, on mi je jednom šapnuo: samo klasika, jazz!, u onim stihovima koje nisam razumela tačno, kako ih i danas ne razumem do kraja.
Magija je taj Arsen.
Ako sumnjaš u njega, baš šteta...

Read more »

Sandra

Kada sam je prvi put srela imala sam utisak da je dugo znam. Posle sam sanjala da sam ona, u snu sam sanjala da govorim, a da me niko ne razume, zaparavo niko me ne sluša, i ne želi da me čuje a ja molim ljude da me saslušaju i kažem isti smo, zašto nećete da razgovarate sa mnom? I onda kao vidim sebe u ogledalu i vidim da sam ona i taj odraz iz ogledala mi kaže: ja sam ti.
Prošle su neke godine.
Osmeh joj je i dalje blistav. I pričala je, dugo je govorila i nikada nisam osetila da su sve reči tako tačne kao kada ih je ona izgovarala. Desi se ako si jako sretan, desi se da imaš prijateljicu koja je džin, koja najbolje vidi i najbolje čita i onda ti kaže ono što niko ne bi i ne može, i onda uradi za tebe nešto što niko drugi na svetu ne bi. O, desi se samo ako si jako sretan.

Došla je, otvorila vrata i nasmejala se

i učinila da svet postane bezgraničan.

I bila je majka, bila je sestra, bila je ja.

Najmudrija, nablistavija. 

Read more »

Jesen

Crne ravne čizme
na drvenoj klupi
sedefnog odsjaja

na dvobojnim ciglama

pod okeanskim nebom

kraj crvenog bicikla

pepeo pada na žuti list.

Dečak bicikl vozi

ruke na trotoaru

brodovi prolaze

očekivanja su druga

pogledi u istoj ravni

ćebe pada na travu 

kesa u neočekivanoj kretnji

koraci koji društvo čekaju

pikavci u travi

i još da ti kažem 
lep je dan.

 

Read more »

It’s a Small World After All

Maurizio Cattelan, rodom iz Padove,

dao je da se svi njegovi radovi pokače.

Maurizio je do sada napravio 128 radova. Radi skulpture, instalacije, fotografiju...

Velika je picajzla, to će svako reći. Svaki rad deluje vrlo realistično.

Kroz svoja dela Maurizio kaže šta misli o životu i smrti, politici, pozicijama moći,
istorijskim likovima, crkvi, ljudima generalno.

Neke ljude vidi kao konje, neke kao pse ili magarce, 

neke kao nojeve, slonove ili decu.

I dogovarao se sa kustosom Gugenhajma kako da organizuju

izložbu. Rešenje je novo delo.

Na otvaranju je rekao da se povlači iz sveta umetnosti. Kraj. Basta. 

I ta retrospektiva (1989-2011) je svršetak. Basta.

Možda je zato izložba obešena.

Adio. The end.

-------------------------------------------------------------

Sa ulaza vidiš obešenog konja

i doživiš vrhunac dana u sekundi.

Kada uđeš, žurka tek počinje.

Kada se popneš na vrh, već ti je dah isprekidan i
blago se treseš. Neki su vikali da je lud.

Ma kakvi lud. Sjajan.

Read more »

šetnja sa galebovima

 Svake godine na ovaj datum poželim da sam bliže moru,
                                                                školjkama, pesku ili
                                                nekom galebu.
Danas sam krenula u šetnju.
                                  Malo sam se vozila zapravo.
A onda sam šetala.
                    I prošla pored ovog drveta koje nisam
                         dodirnula:

  

A onda sam sela na tribine i smejala se:

I jako sam tapšala. Onda je došla druga foka, koja je 

                                 skakala,  skroz uvis.

Posle sam gledala kako pliva
                                      mali Nemo sa porodicom:

pa onda morsko- konjička porodica:

  

I divno plivaju mnoge druge vrste konjica, 

raznih boja, ili jedan konjički harem, gde se neki 

mužjaci prave da su ženke, kako je jedna žena 

primetila, ne znam, moram da pročitam više o tome.

                              Za sad, ne znam šta da mislim.

A onda, divno se kreće i oktopus, barakude, pirane,

kornjače, ajkule, pingvini, morske zvezde, otrovne 

afričke žabe, i čitava akva flora i akva fauna nekog 

jezera u Africi koje je preneto u jedan bazen, a u drugi 

dno Pacifika, i mnoga druga okeanska, morska bića, 

                         od kojih sam se posebno zalepila za:

Mada je bilo i mnogo drugih vrsta alien stingers, poput
nekih providnih meduza koje nisu velike ali su jako,
jako otrovne. Neki čovek je rekao da jedna mala meduza
ima u sebi toliko otrova da može da ubije 10 ljudi.
                                             Mislim da nije lagao.


Posle sam otišla u šetnju po plaži, da pipnem neku
školjku, celih nije bilo, okean ih je danas sve razbio.

I bilo je i grana, jedna žuta sandala, nekoliko ljudi,

fotografa uglavnom, 

                          i onda nešto dalje

            primetim da su mi se noge izdužile:

Okrenula sam lice suncu i poklonila se tačno 77 puta, 

                nakon čega

                      su stvari došle na svoje mesto.

A jato galebova je koračalo

                                ispred mene.

jato galebova, prelepih, mirnih 

                                   i hrabrih.

         a kada sam se popela malo gore videla sam 

                                          jednog posebnog,

   liči na Livingstona, zapravo sasvim:

I slušala sam talase... 

         Neki su pecali ribu i nisu se smejali već su 

       galebove nešto kiselo gledali, 

                                       pojma nemam zašto.          

           A onda je na susedni park padao mrak:

koji se potom proširio svuda.
     I morala sam da odem dalje, signala više nije bilo,
                    galebovi su nestali, odleteli,
                                        a neko me je možda dugo zvao.
                                                                   Ili nije.               
   (U ruci školjka.)


  I setim se onoga što sam jednom, u 
         popodnevnim satima zimskog dana
               dok je sunce curilo niz zidove,
                         pročitala glasno:
                            ''Nema granica, Džonatane.''                                                           

Read more »

Halloween parada

                        Popaj, Doroti, zombiji, Keri, veštice, spejs komandersi,

                        Merlin, anđeli, Robin Hud, Pepeljuga, dvorske dame, crni labudovi, pirati, Indijanci, vampiri, Alisa i kraljice, 

                        kosturi, Smrt, kosači, leopardi, kraljevi i šeici, likovi svih filmova i serija zajedno, Diznijevi junaci, 

                        likovi iz književnosti, likovi političara, muzičara, i mnogo toga drugog.

                        Večeras, gradom u milionima, peške ili na pokretnim binama.

                                                                 Osmehe su otkrivali, u sebi i drugima.

Read more »

Oh, oh-oh!

Read more »

pljačkaši stvarnosti

idu u odelima sa kravatama uglavnom i kažu nije tako kako vidiš, nije, nije, zajebao si se, nije tako, pa to je žuto, nije crno, jok...

ima nekih što kažu ma otkud ti to, čekaj da ti kažem, stvar je u sledećem, čekaj,

pa bi da te siluju eksplikacijama, dok ne crkneš, i da ti ne padne na pamet da opet nešto prigovoriš, 

ima nekih kao nisu u toku, a misle uvek su u pravu, pa je l' ja to da pravdam što nisi u toku, đubre jedno?

pa promljackaju neke reči, pa te siluju svojim afektima, tripovima nesagledivim, 

ima tih bednika svuda, mljackača, ološa, što proturaju nejasnoće, govna zapravo, mistifikuju,

i svaki, baš svaki, u oči te, kao, gleda i kaže da ti se čini, da ne vidiš dobro, i čekaj da ti objasnim, oćeš da me saslušaš, 

jedi govna neću da te slušam.

Read more »

život i smrt kao igra

(lutke: lažne i prave; ekstremi)

Kad si mali igraš se sa lutkama. Plišanim, drvenim, gumenim. Igračke pomažu da razviješ empatiju. Imaginaciju. Inovativnost. Danas se u radnjama mogu kupiti plišane kuce koje na svakoj šapi imaju znak: na levoj gornjoj šapi je znak balona koji možeš da pritisneš i onda čuješ lavež, ili dečiji glas koji, između ostalog, kaže: ''connect me to the computer'' ili ''Do you know who I am'', znak sa notama pomoću kog slušaš vesele pesmice tipa ''me and my friend, we do everything together'', znak zzz- koji prognozira vreme za spavanje i možeš da čuješ uspavanke, a pomoću znaka Θ možeš sve to da isključiš.

Ili možeš da kupiš plastičnog robota koji kaže ''I’m a space commander....'' i imaš različitu dugmad koju možeš da pritisneš a on svejedno urla kako zauzima novu teritoriju u univerzumu u ime planete zemlje. Takve su neke od današnjih igračaka.

Ranije smo imali: punjene igračke, lopte, autiće ili mede koje ti daju lažnu informaciju da je medved životinja sa kojom možeš da se igraš, kocke, a potom i igračke koje su imitacija čoveka: devojčice u haljinama, a kasnije se pojavila i barbika.

Kada u google pretraživač ukucaš doll izađe spisak od oko 508,000,000 rezultata. Ako se odlučiš za neki pridev koji ćeš staviti ispred te imenice, tipa real doll, možeš da vidiš da spisak sa rezultatima ostaje prepun nula (na današnji dan ovaj broj iznosi 2,700,000).

Meghan Laslocky, na primer, ima iscrpan članak o pojavi real dolls i njihovim vlasnicima. Ljubitelji lutaka se nazivaju idolatorima (iDollators) koji, između ostalog, vode i razgovore sa svojom fantazijom koristeći real ili love dolls. 

Matt McMullen je Dr. Frankenstein ove pojave koji kaže da je lutke izmislio i stoga što je potreba za telom zapravo ljudska potreba.

Jedan od najpoznatijih ljubitelja ovih lutaka sigurno je tip pod imenom Davecat, koji ima lutku- devojku Sidore, a o zajedničkom životu i estetici odeće, u koju oblači Sidore, piše i blog.

Takođe, danas postoje klubovi gde idolatori mogu da pokažu svoje lutke ili da pričaju o njihovim potrebama, kao i o tome gde mogu da kupe odeću, koja ulja da koriste itd. Postoji i sigurna kuća za idolatore u kojoj mogu da se upoznaju međusobno i da razgovaraju sa lutkama. Postoji i parada lutaka pod nazivom Hello Dolly gde ljubitelji lutaka mogu da pokažu svoje devojke-lutke. Mnogi smatraju da je druženje sa ovim lutkama blagotvorno za one koji su agresivni i kažu da je ipak bolje ako agresivno lice ispoljava bes prema lutki nego prema pravom čoveku. Kažu da je dobro ako se neko ko ima disfunkcije- parafilije ili ko je pretrpeo požar ili neku drugu nesreću, pa se oseća tako da ne može ili ne bi u javnost, druži sa lutkama a lutke onda postaju sjajna zamena za komunikaciju sa pravim čovekom. Neki su mišljenja da su lutke toliko lepe da ne mogu da se mere sa pravim ženama pa im navođenje drugog razloga nije ni potrebno. Neki kažu da su lutke zapravo sjajne za vizuelnu umetnost jer je lakše snimati fotografije sa lutkama nego sa ljudima. Svaka lutka košta dolar manje od 6.000, osim Wicked RealDolls koje koštaju dolar manje od 7.000. Međutim, danas postoje i muške lutke koje mogu da zamene svakog pravog muškarca. Osim mogućnosti pravljenja ženskog harema sada postoji i opcija pravljenja čitave zajednice sa različitim ulogama. Postoje i silikonske bebe i silikonska deca svakog uzrasta. Pored kupovine celih tela, mogu se kupiti i posebni delovi tela (ponuđač je brend Honeydolls) a u pitanju su glave napravljene po modelu prave ženske glave, koje se koriste i za zadovoljavanje oralnih potreba; unutrašnjost usta može imati ukus meda, kao i neke druge ukuse, a glave se mogu montirati na glave postojećih lutaka ukoliko se, recimo, vlasniku više ne dopada glava lutke ili ako je došlo do pucanja. 

Pored ovih lutaka koje su supstitut za čoveka, postoje i lutke koje su zamena za životinje.

Tako za 50 $ možeš kupiti mačku koja simulira disanje u kompletu sa mačićima (koji ne dišu) ili psa, a po ceni od 30 $ možeš kupiti manje primerke (svi simuliraju disanje).

Neki vole kad igra zahteva još više adrenalina pa se dešava da ljudi drže u kućama ili dvorištima divlje ili egzotične životinje. U Americi tako postoji žena koja drži žirafe ili čovek koji drži 8 aligatora. Neki čuvaju majmune za koje ih vezuju emocije kao prema rođenoj deci, a neki paze na zmije i druge reptile. Pre tri dana je čovek iz Ohaja, iz mesta Zanesville, pre no što se ubio metkom iz puške, pustio na slobodu 56 životinja sa kojima je živeo i igrao se u proteklih 14 godina. Od ovih 56 životinja Zoo je  usvojio 6, a 49 je ubijeno jer se pokazalo da su životinje otporne na uspavljujuća sredstva, a još uvek nije poznato gde se nalazi 1 majmun iako se sumnja da su ga pojele ''velike mačke''. Kako je u Americi za skoro sve izračunata novčana vrednost, tako se već zna da je vrednost svih životinja ukupno 5,413,500 $ (Grand total). Cena jednog bengalskog tigra iznosi 250, 000 $, a čovek iz Ohaja ih je imao 18, pored 17 lavova, 6 crnih medveda, 2 grizlija, 3 kuguara i 2 vuka. Trenutno se pretresaju zakoni o držanju egzotičnih i divljih životinja, ali ima i država gde vlast tvrdi da je sa njihovim zakonima sve ok.

Nakon što je ubijen libijski predsednik, tamošnja nova vlada je ipak odlučila da se, u ime demokratije, poigra sa telom mrtvog predsednika tako da su naredili da telo bude izloženo u hladnjači šoping mola u Misrati. Nije bilo dovoljno što su bukvalni i brutalni mediji prikazali ubijenog krvavog diktatora koji je vučen po zemlji kao krpeni lutak, ubeđeni da više nema gledalaca koji im veruju na reč, i što je dostupan video snimak opraštanja njegovog sina sa ovim svetom. Po svemu sudeći, doneta je odluka da smrt više nije intimna stvar, kao ni uzvišena završnica života.
 

Danas na ulicama možeš videti gomilu lutaka. Od kraja septembra iz nekih dvorišta, a u ime nadolazećeg praznika Halloween, mašu slamnate osmehnute lutke, a najviše ima ne tako osmehnutih veštica, kostura i pauka. Ako si nespreman mogu te iznenaditi kosturske ruke ili noge vidljive iza ograda (ovde na lutke gledaju kao na dekoraciju). Pored prodavnica u kojima možeš kupiti kostime za sebe i svoju porodicu ili prijatelje, možeš naći i kostim za svoje ljubimce, najviše ih ima za pse i mačke. Osim preslikavanja scena i kostima junaka iz holivudskih filmova, ne možeš naići na originalne teme. Ali postoji jedno dvoriše koje se po broju sablazni razlikuje od ostalih: 

Read more »

u hodu druge perspektive

statično ništa nije.

Read more »

Mistery

Ona jedna izlazi iz kola i lagano stavlja stopalo na beton.

Samo sam htela da mi se skinu s’ vrata
I ulaznih i zadnjih
I da potom ta vrata nestanu
I da ostanem unutra sama, sasvim sama
I da onda kao Ruso, al’ različita od njega
Živim sama.
I da pišem redove tačne.
Ali je stigao poziv da putujem prekookeanski.

Ona druga u svom stanu juri da nahrani mačku i pali cigaretu.

Meni su rekli da gledam svoja posla!
Pa ja sam to i pokušavala,
naći posao!
Šta ja mogu što oni ne znaju
šta predstavljaju slike koje su dali
pokačiti na zidove.
To je moderna?
To je horor!

Ona, što je nekada u beloj devojačkoj sobi volela, volela Rablea, sad žmuri pored lampe:

Ispod radijatora se nešto čuje
A radijator se tek do pola vidi
Da li je to piton
Ili anakonda
Ili gabonska ljutica
Oh, strahovi će me ubiti

Moram sobu pospremiti!

U jutru jedna ona ispred vrata stavlja kantu sa kesama i susetki kaže:

Ah, nije da ga nisam našla
Oh, našla sam ih i više,
I više no što sam htela
Ali se tako desilo, znate, ja sam srećnica
Tako se zgoda desila i ja sam ostala sama
Bez njih, i da vam kažem, srećnica, eto šta sam.

U jutru, u kiši, jedna ona nalazi novine i čeka kusur.

Pa dobro, pogrešila sam dan. Nekad pogrešim i godinu, pa se ne uznemirim. Kako gde?
Pa nekada, šta ja znam, desi se eto, juče ili preključe, ne znam baš tačno, bila je nekakva gomila napolju, i ja nisam znala šta bi trebalo da uradim, i gde da se denem, a stomak mi se naduvao
pa nisam htela napolje, a bilo mi je mučno slušati gužvu, i onda sam jela kekse
i sveži džem, kako, kakve to veze ima sa… sa čim?

O jednoj njoj se vekovima peva.

Jedna ona je Potočnik Kora.

O jednoj njoj postoji bajka.

Anabel Li se sa legendom stopila.

Read more »