šetnja sa galebovima

 Svake godine na ovaj datum poželim da sam bliže moru,
                                                                školjkama, pesku ili
                                                nekom galebu.
Danas sam krenula u šetnju.
                                  Malo sam se vozila zapravo.
A onda sam šetala.
                    I prošla pored ovog drveta koje nisam
                         dodirnula:

  

A onda sam sela na tribine i smejala se:

I jako sam tapšala. Onda je došla druga foka, koja je 

                                 skakala,  skroz uvis.

Posle sam gledala kako pliva
                                      mali Nemo sa porodicom:

pa onda morsko- konjička porodica:

  

I divno plivaju mnoge druge vrste konjica, 

raznih boja, ili jedan konjički harem, gde se neki 

mužjaci prave da su ženke, kako je jedna žena 

primetila, ne znam, moram da pročitam više o tome.

                              Za sad, ne znam šta da mislim.

A onda, divno se kreće i oktopus, barakude, pirane,

kornjače, ajkule, pingvini, morske zvezde, otrovne 

afričke žabe, i čitava akva flora i akva fauna nekog 

jezera u Africi koje je preneto u jedan bazen, a u drugi 

dno Pacifika, i mnoga druga okeanska, morska bića, 

                         od kojih sam se posebno zalepila za:

Mada je bilo i mnogo drugih vrsta alien stingers, poput
nekih providnih meduza koje nisu velike ali su jako,
jako otrovne. Neki čovek je rekao da jedna mala meduza
ima u sebi toliko otrova da može da ubije 10 ljudi.
                                             Mislim da nije lagao.


Posle sam otišla u šetnju po plaži, da pipnem neku
školjku, celih nije bilo, okean ih je danas sve razbio.

I bilo je i grana, jedna žuta sandala, nekoliko ljudi,

fotografa uglavnom, 

                          i onda nešto dalje

            primetim da su mi se noge izdužile:

Okrenula sam lice suncu i poklonila se tačno 77 puta, 

                nakon čega

                      su stvari došle na svoje mesto.

A jato galebova je koračalo

                                ispred mene.

jato galebova, prelepih, mirnih 

                                   i hrabrih.

         a kada sam se popela malo gore videla sam 

                                          jednog posebnog,

   liči na Livingstona, zapravo sasvim:

I slušala sam talase... 

         Neki su pecali ribu i nisu se smejali već su 

       galebove nešto kiselo gledali, 

                                       pojma nemam zašto.          

           A onda je na susedni park padao mrak:

koji se potom proširio svuda.
     I morala sam da odem dalje, signala više nije bilo,
                    galebovi su nestali, odleteli,
                                        a neko me je možda dugo zvao.
                                                                   Ili nije.               
   (U ruci školjka.)


  I setim se onoga što sam jednom, u 
         popodnevnim satima zimskog dana
               dok je sunce curilo niz zidove,
                         pročitala glasno:
                            ''Nema granica, Džonatane.''                                                           

Posted in: New York, odmor, ptice