Katedrala Saint John the Divine

Postoje sporovi kada treba odgovoriti na pitanje koja je najveća katedrala na svetu. U obzir se uzima ukupna površina na kojoj se katedrala nalazi, površina bez dvorišta, posmatra se šta sve sačinjava ceo kompleks, visina, dužina, i još neki parametri tako da nije lako odgovoriti. Međutim, veliki broj ljudi kaže da je to ipak katedrala Saint John the Divine (Jovana Bogoslova).

Kaže se još da je velika koliko i dva fudbalska stadiona. (Unutrašnjost čini 121.000 kvadratnih stopa (11.200 m2), dugačka je 183,2 m a visoka 70.7 m, (visina unutrašnjeg broda iznosi 37.8 m.))

Istorija ove katedrale je neobična a proces građenja je još uvek u toku (iako je započet pre više od 100 godina) tako da se čini da katedrala živi svoj život zajedno sa ljudima. Bilo je planirano da bude rađena u vizantijsko- romanskom, ali je kasnije ipak izgrađena u gotskom stilu. Tokom ove decenije katedrala je zatvarana (u sebe) i otvarana (za druge): zbio se požar 2001. i tada je kaderala bila zatvorena, potom ponovo otvorena i iako se unutrašnjost dorađivala mogao si mnogo toga da vidiš- prostorije u kojima se čuva sećanje na razne svete ljude, relikvije, urne i sve je bilo slobodno za razgledanje, a onda je 2009. ponovo bila zatvorena jer je jedan veći kamen pao pored nekog profesora pevanja ali ozlede nisu bile velike, potom su se pukotine zidova punile i raznim tajnama onih koji bi došli da se ispovede, a nešto kasnije je ponovo otvorena (o građevinskim aktivnostima možeš čak da čitaš na netu.) I tako se katedrala bori sa vremenom kao David sa Golijatom, i nekako je stvarna i istinska, i možda nije s početka pravljena po meri čoveka, ali čovek je decenijama leči, porađa stvarajući nove prostorije, ljudi joj pričaju, ili leče rane koje se otvaraju na ovoj katedrali, baš kao što se sa svojim bolovima nose ili u njoj nalaze rešenja, a nekada čuda.

Kada vidiš ovu fotografiju na pamet može da ti padne nekoliko stvari.

Evo i okruženja:

Ono što je stvarno sjajno je to da, pored sagledavnja katedrale kao religioznog i kao umetničkog objekta, tj. kao dela istorije religioznosti i umetnosti u kojoj se nalaze fascinantne skulpture i slike, nema rutinskog i konzervativnog tj. konvencionalnog pristupa svetu i ljudima u njemu. Nije potrebno maskiranje (što možeš u mnogim objektima slične namene da nađeš), možeš da fotografišeš, da čitaš, da se šetaš i zaviruješ a možeš da sediš kako već hoćeš. Sama katedrala je otvorena za sve ljude koje god da su veroispovesti, ili su u potrazi za meditativnim momentom u nekom danu tako da postoji jedna viša plemenitost u odnosu na brojne druge religiozne objekte: u katedrali postoje izložbene postavke. Umetnost, kao oblik i tvorevina duha, budi osećaj za ‘’smisao’’ ili ‘’pravičnost’’, ‘’ispravnost’’ tako da ne postoji zabrana da savremena umetnička dela ne budu u jednoj katedrali, zapravo, postoji izuzetna potreba da budu. Trenutno je aktuelna postavka ‘’The Value of Water’’ a različiti umetnici posredstvom instalacija, crteža, fotografija, slika, skulptura i video- projekcija prikazuju važnost, smisao i očuvanost ovog elementa u sadašnjem svetu, a pričaju i priče koje kaplju o protoku i prolaznosti.
Suze radosti, tuge, nepovratnost nekih dana ili ljudi, osećanje da si sam i da nisi sam, voda kao metafora života, osećanja kao priča kroz vodu ispričana, to je ono što vidiš, to je ono što dodatno padne po tebi, ono što ustalasa dubine u kojima se nađeš.

slike na temu vode

minijaturna instalacija na temu vode: put kamila

Ali priča se tu ne završava.

Koji god da je razlog uticao na to da se u njoj nađeš, nešto će ti biti dato, neku lepotu ćeš na dar dobiti.

Postoji hor i postoje orgulje i ima mnoštvo ispevanih priča. Velike orgulje (crkvenih orgulja ukupno ima 5) su napravljene 1911., a nakon oko 40 godina su proširene i restaurirane. Nakon požara u ovoj deceniji su bile poslate na restauraciju u državu Misuri, a sama restauracija je trajala celih 5 godina, jer nije lako naći materijale, jer su ogromne, jer su umetničko delo. I kako se one čuju, i šta se sve izvodi na njima!, ne samo religiozna muzika, već i klasična dela. Kada sam poslednji put bila, imala sam utisak da slušam nešto slično onim notnim zapisima koje je Stravinski sastavio i koji te kao tornado ponesu sasvim na gore.

A ako slučajno dođeš u katerdalu a orgulje se ne čuju i hor ne peva, a želiš da se ipak negde popneš, to možeš da uradiš preko spiralnog stepeništa i da odeš na visinu od skoro 38 metara i da vidiš vitražne prozore katedrale, sasvim izbliza, da ostaviš za sobom tapiserije koje su dole, i slike, skulpture i crkveni nameštaj i da baciš pogled na skulpturu  ‘’Peace Fountain‘‘ koja je napolju a koju treba videti i iz druge perspektive.

Sa istočne strane katedrale možeš da vidiš spoljašnjost, fasadu, i razne skulpture u kamenu, i lukove, i skulpture od metala na vrhu katedrale, jedna u rog duva i nekog možda zove, ona je najviša, i možeš da uđeš u Biblijsku baštu, u kojoj raste cveće i divan ruzmarin u jednom ćošku, a ako znaš koga još treba da tražiš, naći ćeš ih:

U samom parku koji se nalazi odmah do katedrale, iz druge perspektive možeš da vidiš istu onu skulpturu ’Peace Fountain‘‘  koja je okružena mnoštvom malih i poruke su razne: Gandijeve, Sokratove, Lenonove, Anštajnove reči i reči mnogih drugih ljudi, a negde nema reči… i treba da dođeš više puta pa da odgonetneš sve moguće kombinacije čitanja, a tek sve zajedno sa centralnom skulpturom koja sadrži i sunce i mesec i životinje!, ali ne moraš ni da kombinuješ, skulptura i okruženje su kao život u skulpturi sam, a, na kraju, sve što dobiješ na tom čitavom prostoru te bar na jedan dan menja, i budeš lakši i budeš od lepih misli lepši.

I ako te nekada put nanese, ili te zvuk onog roga bude dozivao, obavezno otiđi, nešto joj reci ili mahni, namigni i ko zna šta ćeš tamo sve da otkriješ, a ako prođeš po noći stani pored prve lampe i pogledaj je dobro, jer sledeći put kad je vidiš, već neće biti ona ista.

Posted in: katedrala, New York