Teoretski stav

Dan često traje 86400 sekundi,

i veruje svak u taj sat, 

koliko ostaje, koliko postaje

zbir nije znan.

Telom udišeš vazduh hladan

a puštaš iz sebe topao dah,

to najbolje umeš čak i da ne znaš,

i kad si nežan, i kad si plah.

Telom osetiš drugo telo

dok značenje ne izgubi ime,

bez puta i povratka, bez karte,

sa voljom i snom mestimice.

A kada padne noć il' ustane dan

telo leže da um sanja

meru snage svake mašte.

San, košmar, san.

Telo se klati, telo maše

u koracima i laktovima,

pola sveta do svet pređen,

u rečima i strahovima.

Šta je dato il’ mnogo znano,

ko svaki vetar tiho štima?

Konačnih istina, trenutno tvrdim,

jedva, jedva da nekad ima.

Za jednog teoretičara potraga za drugim uglom postaje profesija, a traži se svekoliko viđenje pojavnosti, kako marginalnog tako i centralnog: u šta će više da se zagleda ostaje na volju svakom teoretičaru ponaosob.

U teoriji moraš mnogo da prihvataš i da odbacuješ, a teoretičar mora da se iznađe u velikom.

Traže se imenovanja koja se, između drugog, tiču svakog identiteta.  

Mora mnogo da se prelazi a kada se do značenja dođe, ona se fiksiraju.

Koliko takvo postavljeno značenje važi, to zavisi i od angažmana i ličnosti jednog teoretičara, ali i od toga šta drugi misaoni trkači kažu.

Uglavnom, svaki teoretičar prerađuje ideje, i uglavnom je srećan kad mu nešto na um padne. Teoretičar za sebe ume da kaže da je polimat ili da to hoće da postane.

Dakle, teoretičara zanimaju ideje a ne pare.

Posted in: maštarenje, stihovi, Teorija