Senzibilna toplota

Ima velikih ljubavi, u ime ljubavi, ima toliko očaravajućih pojava koje takve ljubavi porađaju, i osmeha i života u očima koje vole, i glasa koji je jak i silovit, i vere i nade, i istine i mudrosti, i dobrote. I takav osmeh ne spada po naređenju i takav pogled ne gasne sa kišom i snegom, i glas ne biva zadavljen u rečenicama bez smisla.

I pokreti su lepi i nežni, i u vazduhu ruke grade neke čudesne strukture, te ruke koje vole su drugačije: prsti se blago izvijaju i kada dotaknu površinu stola prate neke nevidljive oznake i uvek neke paralelne priče ispovedaju.     

I koliko se ima života u tim velikim ljubavima, i koliko hrabrosti za bilo kakav život, za bilo kakav dan, svetao, taman, jesenji, prolećni, za koračanje u snegu, ili trčanje po travi.

A onda, pored tog... postoji jedan predeo hladan, i tu hod nikada nije siguran, postoji oprez zbog leda, postoji plač, postoji jedna tenzija neumoljiva, postoji ponor i postoji pad. Ruke tada grade vazdušne ograde ili jedna drugu drže, ili se jedna ruka u osami nađe kraj usana koje ćute, i pogled kao da lomi zid na dva dela i zagleda se u donju ivicu gornjeg dela, ništa, nema ništa tamo, a nešto se traži i nešto se hoće.

U tom predelu nema vatre, samo je hladno, jako hladno, i usne se otvaraju i nekad kažu lažne reči, ponekad stisnute kažu kratke istine koje zapravo mogu postati priče, ali priča tu nema, postoji nešto što po obliku liči na aforizam, a  aforizam nije, neka je crtica, neke crtice se tada govore, nešto o hrani, moći i nemoći odlaska ili pokretanja, i u toj hladnoći uzdah se dugo čuje.

Nekoga u taj hladni predeo smeste po rođenju, i nikada ne kažu zašto tako. Neko nikada ne može da se navikne na takvu hladnoću, i pita: zašto, otkud tako i ja tu? A odgovora ne bude.

Neko ne može da razume kako je biti na toplom. I onda drugog tera da leti nosi rukave, i nikada ne izgovara tople reči.

Neko nauči šta treba da kaže, nikada ne poželi, već nauči, i misliš zna i oseća, a onda se reči u ledu stvorene ipak istope i više ih nema, a od tog leda ostane trag tuge, i grubosti, i očaja.  

I ako te nekada smeste u taj predeo hladnog pakla, ostani kratko, i budi uvek emocionalno iskren, i reci da ti ne prija, da ne možeš, da nećeš, da je tvoje drugde.

I nikada, ali nikada ne smeš da pomisliš da ti treba da bušiš led, ili da ga otapaš dugo, jer smrznućeš se, jer treba mnogo, jako mnogo ljudi i treba vera i treba čudo.

Daruj je, i nemoj da je tražiš u zidovima koji se lome pogledom,

daruj je, jer tvoje ruke prate svetlost.

Daruj je, jer nema druge

daruj u toplini svu svoju nežnost. 

Posted in: ljubav