Dragička

St. Paul. 2004. (Auction)

Augusta Savage Sculpture

Prodajete ovu skulpturu crnog dečaka?

-Yes.

-Gde ste je kupili?

-At a yard sale. For 5 $.(kaže oniži muškarac sa naočarima).

-Znate li koja je prava vrednost?

-No idea.

- Vidite, na prednjoj strani piše Savage, i deluje kao bronza ali je u pitanju gips.

-Oh?!

-Ali skulptura 'captures the spirit of this young guy.'

-It does.

-Ali skulptura ima cracks.

-Yes. (polako i vrlo pažljivo kaže uzdrhtali čovek.)

- Međutim, mi smo procenili da je vrednost ove skulpture između 15.000 i 20.000$.

-With cracks? (kao da ga ispravlja oniži čovek)

-Da, to je skulptura Augusta Savage.

San Francisco, 2004. (Auction)

Miwok baskets, 1905.

- Vi ste došli da procenite vrednost ovih korpi?

-Da. Moja baka ih je dobila od radnika na imanju, i mislim da su vrlo lepe. Mislim i da su stare.

-A šta mislite, iz kog su perioda?

-Pa, mislim da su iz 1910., i ja sam se igrala u njima kad sam bila mala. A baki su ove korpe dali radnici sa imanja da u njih stavlja grochery & goods.

-Znate, ove korpe potiču od indijanskog plemena, ti Indijanci su ih dali vašoj baki, zar ne? E sad, vidite motive na ovim pletenim korpama? Veliki su, jasni, i znate, postojala je razuđenost kada su u pitanju indijanska plemena, i teško je napraviti komparativnu analizu, kada je to jedno jedino pleme, nemamo sa čime da uporedimo i ja sam jako srećan što ih gledam i imam priliku da ih analiziram. Ali vi sigurno želite da znate cenu?

-I do! (kaže kratkokosa žena koja deluje jako intelektualno.)

- Između 8.000 -12000 svaka.

-Oh!   

Portland, 1998. (Auction)

 ‘’Gone with the wind’’ Script

- Gde ste našli ovaj scenario?

- O pa to mi je ujak dao, 30 years ago.- kaže jedna crnokosa, uzbuđena žena.

- Vidite, ovaj scenario je iz 1939., završna verzija poslata studiju, sadrži i uglove za kamermana, ali moram da vam kažem da je prema ovom scenariju George Cukor trebalo da režira fim, ali tada je postojao sukob između njega i Clark Gable, tako da je on zamenjen a zvezda je ostala u filmu.

-Oh- otme se ženi koja je osetila tišinu.

-Da, i mislim da i Vivien Leigh nije bila naznačena za glavnu žensku rolu.

-Oh.

-Verovatno vas interesuje da li ovi papiri imaju neku vrednost- zaključuje Rudy Franchy, procenjivač.

-Yes.

- Vrednost je između 30.000 i 35.000$.

- Ali scenario nije pisan rukom!- žena vrisnu svoj najveći strah.

-U ovom slučaju, to nema nikakve veze, zapravo je i bolje.

Memphis, 2004. (Auction)

Simon Willard Clock, 1823.

- Gde ste kupili sat?

- At a yard sale.

 - A šta vam se dopada kod ovog sata?- pita aukcionar Stephen Fletcher.

- I like mahogany. I bought it 20 years ago.

- Vidite, zvono koje pokriva sat nije originalno.

-Oh!- kaže nervozno dama bele kose odevena u crno.

- Vidite i deo mehanizma fali. I zadnje nogare su lepljene i nisu originalne.

(Dami se slošava).

- I koliko ste platili ovaj sat?

- 8 dollars.

- Are you sure you didn’t pay it 100 years ago?- pita sa smeškom stručnjak.

Dami je za tren bolje i osmehne se.

- Ovaj sat vredi između 75.000- 100.000 $.

- Are you sure? (sasvim je zbunjena nakon tolike emotivne vožnje).

Ohio, 2005. (Auction)

Iron & Tin Roaster Trade sign

Vi želite da znate koja je vrednost fazana koji ste doneli sa sobom? Ali zašto ste tako vidno uplašeni?

- My biggest fear was you’ll tell on TV is fake.- kaže čovek u havajskoj košulji.

- Pogledajte ovog fazana. Vidite li liniju koja odvaja krila?

-Yes.

- A rep?

- Aha.

- Obožavam površinu ovog fazana- kaže Ken Farmer, procenjivač. A vidite kako je kiša padala i zadržavala se na grudima ovog gvozdenog fazana?

-Aha.

- Koliko ste platili ovog fazana?

- My rule is: at a yard sale- nothing more than 10 $!

- Znate koja je vrednost?- pita profesionalac.

- No.

- Između 10 i 15 hiljada dolara.

- Wow! Just wow!

Cleveland, 1999. (Auction)

Antonio Jacobsen

-Recite mi nešto o ovim slikama?

- Oh, yes! Kupila sam ih na dvorišnoj rasprodaji za 35$. Obe!

- Zašto ste se za njih odlučili?

- Mama je volela brodove.

- Vi znate iz kog su perioda ove slike?

- Yes, but is it original?

-Vidite, jedna je slika potpisana, i u uglu piše A. Jacobsen, 1885., on je danski slikar, i ova slika je fantastična, živahna i većina njegovih slika je drugačija, nekako su kvadrataste i prizori su statični, ali ovde se jedra njišu, iskošena su i vidimo da dolazi drugi brod,

-Yes- brzo dodaje žena.

- i znamo ko su ti na drugom brodu prema specifičnim bojama broda. Ali na ovoj drugoj slici nemamo potpis, i samim tim slika vredi manje.

- Oh! But I bought two because I have two sons. – kaže žena kao da se obraća nekom nevidljivom.

- Ali pošto je u paru, jasno je ko je radio i analiza je to potvrdila- nastavlja Alan Fausel, stručnjak, vrlo svestan prisustva kamera. Vrednost ovih slika je između 50 i 70 hiljada dolara.

-Oh!!!

 (Inspirisano emisijom ‘’Antique roadShow’’, Chanel Thirteen). 

Napomena:

Na svakoj aukciji u prednjem planu vidimo eksperta i ponuđača, a u zadnjem planu ostale treperave ponuđače.

Svi eksperti procenjivači su izuzetno ljubazni, profesionalni i prijatni.

Svi ponuđači su nemirni, drhtavi i deluju kao da su blago pripiti.

Zaključci:

(navedena su dva osnovna)

Jedna od najboljih američkih emisija o kulturi i umetnosti.

Ima elemente:

1. dinamične naracije, čak se i pripovedači- eksperti menjaju;

2. a) straha- tokom razgovora o umetničkom predmetu. Nakon razgovora je preko sjajnog kadriranja prikazana i b) preživljena panika što doprinosi preciznijoj psihologizaciji učesnika.

3. avanturizma- ponuđači su pustolovi koji donose ono za šta veruju da je vredno iako svaki ima najveći strah da će se obrukati na TV. 

4. hrabrosti- treba izdržati emotivni tobogan.

5.  umešnosti- pitanja nisu laka tako da se većina ponuđača odlučuje za mjaučaste odgovore: Yes, No, Oh.

Osim ovih vrlo uočljivih elemenata, nameće se još jedan zaključak:

Amerikanci pojma nemaju šta drže u kućama.

Read more »

Šizofrenija je dijagnoza ovog vremena, a ti nemoj biti lud

U svoju se rupu sakri

I puni nišu mukama

I nikome ništa ne govori

I videćeš da se usta skupljaju

I da se misli začepljuju

I da ne možeš da pričaš

I sasvim sam, savim sam

Shvati da je prošlo ono doba

Kad si se smejao glasno

I sasvim sam, sasvim sam

Shvati da si negde pogrešio.

U modernom društvu nema mesta za slabost.

- Slab si!- zagrmeće neko. - Nisi ni za šta!- reći će drugi. - Ne umeš, nisi jak!- vrištaće treći. A onda će se glasovi pojačavati dok ti u snu ne pozli.

U modernom društvu nema mesta za prijateljstva.

Kada nekog pitaš kako si retko čuješ ’’nisam dobro’’,  ’’nešto me muči’’ (svi su sjajno, svi su zlatni). 


U modernom društvu svi izgledaju zdravo.
Ako uključiš tv ekran svi deluju da su puni smeha i tananih su tela (još  se ne pušta svetska himna ’’Ovo je era mladosti’’ ili: '' uradi sve da ostaneš mlad, starost je bolest.'') 

A ti ne stižeš da vežbaš i ljut si na sebe. 

U modernom društvu ne stižeš da živiš.

Završi! Odloži! Požuri već jednom! Daviš! Šta, svakodnevan život? Pa koji drugi? Fantazije koštaju!

U modernom društvu zaboravljaš šta si hteo i šta ti je važno.

Inspiracija? O čemu pričaš? Spontanost? Ko će da plati račune?

I zato:

Osmehni se onom na biciklu, i onoj što gura kolica, i detetu svakom se osmehni i nauči da decu primećuješ jer kome ćeš tako zadihan i mučan i stalno nezadovoljan predati svoj užurbani, šizofreni svet ?

I osmehni se svemu što ne stižeš da uradiš i namigni sebi i kaži da hoćeš, da ćeš polako, kad poskočiš s noge na nogu, uraditi sve što je do tebe da sebe iznova raduješ. 

I uvek imaš nekoga ko misli da treba pokazivati ljudskost svetu.

 I uvek imaš nekoga kome možeš da se poveriš. Pa čak i da ga ne poznaješ.

I imaj svoje fantazije i svoj glamur.

I ne žuri  da ti se dah cepa.

I polako, kad te zasvrbe obrazi, nemoj da se mnogo iznenadiš što osmeh je ostao tu.

Read more »

na svetu ne postoje dva jednaka čoveka s istim imenima

Ako imaš sreće na vreme ga zapaziš.
Često nosi naočare
i kažu da ne ide na susrete mlađih pisaca ili pisaca svih uzrasta, što je i sasvim logična stvar, jer iako na svaki susret možeš (i treba) da gledaš kao na avanturu, neke prosto treba preskočiti.
Hteli bi ljudi mnogo više da kažu nego što se može, i tako se stvorilo dovoljno elemenata da se o njemu priča bajka, ili narastajuća legenda o mitskom stvorenju koje je genijalno, koje posećuje budističke manastire, Severnu Koreju, i koje ne priča o sebi. I kažu sve je tačno to što piše i nije fikcija, i stalno otkriva kako sistem funkcioniše.

I kada mu traže intervju a on već hoće da kaže nešto, onda priča o stanju uma a ne o svom pisanju, i koliko vidim tu se mnogi čude (a to je čudno jer u njegovim tekstovima izbija jedna pa kulja druga atmosfera, i od teksta do teksta, a nekada od stranice do stranice tako bude, nekada pomisliš da ćeš da poludiš od lavirinata u koje te je uvukao, nekada se isprepadaš, nekada si toliko smiren, pa nasmejan, pa naivan da naivniji ne možeš biti, pa si slomljen, pa srećan što si neku mudrost ugledao, pomirisao čak i sasvim je prirodno ako on o tome priča.)
Ako mene pitaš, teško je prepričiv. Često pomislim da to ne priča samo jedan čovek. Nekad mislim da li je tačno da se identiet u interakciji stvarno gradi jer on tako mnogo zna, a da bi toliko znao pa morao bi jako puno da čitaš u tišini. Nekad mislim da je…. Nekad mislim…  Stvara takvu atmosferu da ni leba ne jedeš dok ne završi priču. I za svaku se spremaš kao za gozbu. Da, kada čitam to što piše ja sam najpohotniji čitalac. Slova postaju hrana, koja se gutaju silovitom brzinom i sa teškim neizdržom. Da, tehničar je neviđen. Ako te interesuju prelazi, bojenje atmosfere, zatamnjivanje i prelaženje u svetlo (i vice versa), kao i sva zavijanja, lelujanja i skretanja u toj obojenosti, onda njega čitaj.
Meni ga je na vreme pokazao neko ko ga je voleo (anima mea, zamisli da je to bio neko drugi ko nije znao za uvir plazmatičnih ćilibara).
I čekam novu knjigu, čekam. Večeras nešto posebno čekam.
I listam Svetu knjigu vukodlaka:

''- Na svetu ne postoje dva jednaka čoveka s istim imenima.
- Kao što ne postoje ni dva jednaka mrava. Ali bez obzira na to mravi se dele na funkcionalne klase... Ne, ime je ozbiljna stvar. Ima imena koja su- bombe s odloženim dejstvom.
- Na šta mislite?
- Evo vam jedne priče iz života. Na fakultetu za arhivare radio je šekspirolog Šitman. Odbranio je doktorat na temu ''Ontološki aspekti 'bila ili ne bila' kao ' biti ili ne biti' u prošlom vremenu'' ili tako nekako- i odlučio je da nauči engleski kako bi svog hranitelja pročitao u originalu. Uz to, želeo je i da ode u Englesku ''da vidi London i da umre'', kako je govorio. Počeo je da uči. I posle nekoliko časova saznao je da shit na engleskom znači- govno. Možete li to da zamislite? Da je, na primer, bio profesor hemije, ne bi bilo tako strašno. Ali kod društvenjaka sve se vrti oko reči, to je primetio još Derida. Šekspirolog Šitman- isto je što i puškinista- Govnišer. Teško je služiti lepoti s takvim ordenom na reveru. Počelo je da mu se čini da ga i u Britanskom savetu mrko gledaju… Britanskom savetu tada uopšte nije bilo do šekspirologa, sela im je na grbaču finansijska, ali Šitman je zaključio da se baš prema njemu ružno ponašaju. Vi, dušice, naravno znate da ako čovek traži potvrdu za svoje paranoidne ideje, uvek ih nalazi. Dakle, ako preskočimo tužne pojedinosti, za mesec dana je poludeo.
[.....]
- Nije valjda? - upitah učtivo.
- Da. U ludnici ni sa kim nije razgovarao, samo se drao po celoj bolnici. Ponekad je vikao ''same shit different day'' (isto govno, drugačiji dan!) a ponekad ''same shit different night!'' Dakle, nije džaba učio engleski- ponešto je zapamtio. Na kraju su tog Šitmana odvezli kolima sa vojnim tablicama, zatrebao specijalnim službama, da tako kažemo. A šta je sada sa njim- niko ne zna, a onaj ko zna, neće da kaže. Eto ti sna letnje noći, dušo draga. A  vi kažete ništa od imena ne zavisi. Još kako zavisi…''

napisao: Viktor Peljevin

Prevela: Mirjana Grbić

Read more »

Parametaristika

Moraš da budeš poprilično analitičan i intuitivan da bi mogao na nju da se oslanjaš.

Kad razmišljaš o tome da li možeš ponovo da se nađeš u nekoj situaciji sličnoj onoj koja ti nije prijala i da je živiš, prema parametaristici, odgovor je negativan, jer i da je većina parametara iz prošlog prisutna, kroz vreme koje je proteklo od ''tad'' do ''sad'' tvoja se gustina promenila.

A poznata je stvar koliko je gustina važna i kako se menja.

Ako umeš da prevodiš elemente jedne situacije, onda je velika verovatnoća da ćeš dobro da rešiš svoje mesto u njoj. A za tu vrstu prevođenja, potrebno je da znaš parametaristiku.

Kada osećaš da ti nije dobro, treba da razmisliš o parametrima koji su prethodili tom stanju i ne tako teško- naći češ razlog, a onda se fokusiraj da ga (se) rešiš.

Ili, ako imaš mnogo obaveza, ne možeš da uključuješ nove a da prethodno ne isključiš neke još uvek aktuelne, jer to su novi parametri, a treba sebe voleti.

Lako prepoznaš čoveka koji poznaje i potvrđuje samo 2 parametra jedne situacije.

(Neka to budu polovi, osećaj mržnje i sirove ljubavi.)

Lako prepoznaš čoveka koji pokušava da opravda da su onih 20 parametara koje odmah vidi u istoj toj pojavi mogući.

(Neka to bude opravdavanje ''drugog'', ''drugačijeg'')

Jedan tvrdi i odsečan je, drugi ili ćuti ili dugo priča, a prvi ga smatra gubitnikom koji ne ceni svoje vreme jer "time is money" ili nešto slično i manje konstruktivno.

Kada slušaš dva čoveka koja sa sobom obično nose lupu za 2 parametra, a koji pričaju o vidljivom svetu, nekad bi iz svoje kože izašao. Pričao je jednom Šopenhauer o tome: ''Kada gluposti jednoga razgovora koji smo u prilici da slušamo, počinju da nas ljute, onda treba da zamislimo da imamo pred sobom scenu iz komedije između dva ludaka. Dokazano je. Ko je došao na svet da ga ozbiljno i u najvažnijim stvarima prouči, taj može da kaže da je srećan ako se izvuče zdrav i čitav''.  Kada se sretnu dva čoveka koja u startu imaju u pameti i svesti po 20 parametara, njihova priča izluđuje onog koji zna za 2, ali on nema nameru da izučava svet, niti da ga promišlja. Njemu nije stalo do kritičkog mišljenja a razgovor na teoretskom nivou nije mu prijatna stvar. Borhes je davno primetio:''Razmena mišljenja je neophodan uslov za svaku ljubav, svako prijateljstvo i svaki pravi dijalog.''

Nekad se desi da odeš u čudne i uske lavirinte baveći se onim parametrima koji sami sebe sanjaju, ali moraš da vodiš računa o ''the big picture'' i da uvek budeš dovoljno odmoran. Često, situacije nisu toliko glavolomne koliko ih ''izuglaš'' u svojoj glavi. Ali ako se već odlučiš za ovu mentalnu disciplinu tako se parametaristika vežba.

I važno je da znaš se tako vežba i tolerancija i strpljenje, posebno prema sebi. Jer pored mnoštva prepoznavanja različitih činilaca i mogućnosti, važno je da se ne osećaš loše što nekad ne vidiš izlaz ili što nemaš samo jedan odgovor. Potrebno ti je da samo malo duže procesiraš i kada odlučiš, znaš da si dobro odlučio. Iako okolni svet radi na drugačijoj brzini i drugom gorivu, važno je da svim silama svet prilagođavaš sebi, a ne sebe svetu. A za to treba dobra konstrukcija, sačinjena od solidnih parametara.

(Da ih ne nabrajam.)

Read more »

Kampovanje

Odlučiš da kampuješ. Pročitaš na sajtu šta je slobodno za Labor day, i vidiš da nije ništa. I sasvim slučajno nađeš mesto, jer si optimista i borac, kao moj zet. Nema veze što smo tu već ranije kampovali, bilo je lepo, i eto, sad postaje lično tradicionalno mesto za kampovanje. Juhu!

Dan 1.

I krene se, stigne, i onda se malo odmara pa šator podiže.

I onda se malo bojažljivo šeta (jer je rečeno da ima medveda pa da se vodi računa (?), ali je priroda tako lepa da pomišljaš da te samo ta lepota uzbuđuje a ne tamo neki strah). A onda se ode na plivanje u jezeru (nije rečeno ništa za jezero osim što na plaži stoji znak:’’Do not feed the geese’’ a koji nas toliko zasmejava, jer smo već drugi put tamo i nema naznake od gusaka, ni perce jedno jedino), izležava se na pesku, uživa koliko umeš a onda se počinje sa pripremom roštilja i sve one hrane koja se jede dok si u prirodi.

Stavi se i dosta spreja na noge, ruke i glavu jer komaraca ima na stotine, i onda počneš da slažeš zalogaje, a na planinskom vazduhu se tokom večeri pojede sve meso što si za 3 dana spremio. I onda pomalo ječeći odeš da spavaš. (Komšije Ameri su isto otišli na spavanje). Ali je važno da zbog medveda u šatoru nemaš ni trunku hrane, i pitam se da li su svi oko nas to na sajtu pročitali.

Dan 2.

Kako je divno videti zeleno, zeleno oko sebe i plavo otvoreno nebo! I nakrivljeno preteće stablo pored stola više ne deluje tako strašno. I mališan kreće prvi i budi narod što u okolini spava ( i priča važnim tonom kao propovednik bez blama.)  Onda se kuva čaj i kafa, onda opet kafa a potom doručkuje. I onda malo prošetaš po okolini, istuširaš se, opet pospeš sprejem, i čekaš da prijatelji stignu. I onda pošto mališan spava, i ti odremaš dva sata dok prijatelji ne stignu jer je opštepoznata stvar da se na planinskom vazduhu izvrsno spava. I taman kad se u detalje dogovorite da obiđete obližnji budistički manastir, od dogovora ne bude ništa jer se ipak ispostavi da je u tom trenutku važnije da se nađe hrana i ode se u grad za koji veruješ da ima radnju sa mesom (to nije prvi obližnji grad).

I onda se ponovo roštilja.

I igra badminton. I svaki put vikne ‘’pam’’ kad se loptica udari reketom jer se mališan tome silno raduje.

I juri se. I baca frizbi. I šeta.

I ode se i na drugu stranu jezera. I spašava nečije kuče jer je prijateljičina mališanka ubeđena da je punjeno (kuče ima šnalicu na glavi.)

I onda se jede. Puno.

I jedu se smorovi. (To ti samo Amerikanac može preporučiti jer je autentična američka inovacija). Uzme se marshmallow, stavi na dug prut pa kraj žara (to je poznata stvar), a onda tako topao stavi na čokoladu koju staviš na keks (sve se to kupuje zajedno) i onda ponovo poklopi keksom. I onda jedeš. A zašto se zove smor? Jer tokom jedenja Ameri kažu: ‘’give me some more’’. I onda se čuje samo [s’mor’] (nema veze što u srpskom jeziku ima drugo značenje).

I već se medveda manje plašiš.

Posle legneš da spavaš i uspeš da zaspiš iako Koreanci lumpuju i piju pivo (?) do iznemoglosti (a opremljeni su ko vojna sila).

Dan 3.

I ustaneš i spakuješ šator srećan što te medved nije pojeo, a kažu za jednog da je black, beautiful and friendly (?).

I stigneš kući.

I legneš.

I moguće je:

1. da te je kampovanje udarilo u glavu, pa da te boli i vrat i glava, ili uho, da ne čuješ dobro, ne vidiš dobro, da ne znaš da li se stvarno raspadaš, da kreneš u kupatilo ali ostaneš dugo sve vreme razmišljajući da l’ da ipak povratiš. I nije ti jasno da li si negde stvarno bio, nisi nigde bio ili si bio 10 dana. I onda se ulogoruješ u krevetu, pa ni makac. (Aklimatizacija nije uspela).

2. A ako nisi baš toliko osetljiv, onda ostaješ u brzinskom kamperskom modu i kad raspremaš kuću, plešeš ili pevušiš tiho (zbog ulogorovanih ranjenika oko kojih imaš pune ruke posla), ali imaš osećaj da si na odmoru bio 10 dana. (Aklimatizacija uspela; sestrin slučaj).

Read more »

Elementarna Nova Godina

Svaki grad na istočnoj obali zna kada Irene stiže, a i ceo svet sad to zna. Napravljene su i interaktivne mape i svi mogući preseci sa najverovatnijim odstupanjima. I nakon toga pojavljuju se izveštaji o tome kako se Irene drži, a kako ljudi iz istočnih mesta. (Nakon dugo vremena uragan ide istočnom obalom i to baš kroz vrlo naseljene predele.)
I radio i internet mediji javljaju i najavljuju moguće scenarije, i to traje već nekoliko dana. Trebalo je otići i kola parkirati u iznajmljenu garažu na nekom brdu (na određenoj nadmorskoj visini), ili ih samo ostaviti na nekom brdu. Trebalo je evakuisati se ako si kraj vode. Trebalo je otići i kupiti namirnice, posebno suve ili konzervisane, koje se mogu spremati i bez struje i bez gasa. Trebalo je kupiti i voća i povrća, i svega čega se setiš. I mleka naravno. I jogurta i džema, i riba i škampa, i lignji i hobotnica. I nešto slatko. I wc papir. I suvo meso. I kafu. I sokova. I vina. I piva. I nešto ljuto. I nešto slano za grickanje. I sladoleda. I keksa. I plazmu.
I onda sve to dovući. I kad se tako snabdeš, onda vidiš da se tvoj prostor izmenio i onda kreneš da kuvaš, i malo- pomalo eto svečanosti. I nazdravlja se, polako, i u šali se kaže da možda sutra neće ničeg ni biti iako duboko u sebi znaš da hoće. I onda tako sit sedneš da čekaš. K’o Novu Godinu da čekaš. I pogledaš vesti. I kažu: bila je tamo, a sada ide ovamo. I neko je već pregrmeo i čitaš kako im je.
Irene putuje, a kažu da je velika k’o Evropa.
Na radiju puštaju pesme o vetrovima, a njih ima tako puno!
I misliš o osiguravajućim društvima i sistemu. I logici kapitalizma tokom prirodnih nepogoda. I o Katrini, kada se uglavnom ćutalo pa su toliki stradali.
I onda je najbolje da sve isključiš i da slušaš džez.
I telefon da isključiš.
I onda, pred spavanje, treba još proveriti da li su svi uređaji za punjenje napunjeni.
Irene u Njujork stiže u 4 a.m. a u 9 a.m. će da dosegne svoj maksimum.
I ako to bude samo tropical storm kako je već najavljeno, uragan je već prošao kroz tvoju glavu.

Read more »

avantura je to

odvesti sebe i

povesti ništa

skupiti hrabrost

za imanje smisla

i doći će krdo pitanja kopljastih

i čopor jauka nemih

i jato samrtnih lica

juriće pohotno telom

i udaraće u noć, u dan

a onda

će se promoliti osmeh

i mir će sleteti kraj zbira nemira

i ugnezdiće se vera

da putovanje je imalo smisla.

Read more »

Onaj što čita moje reči izmišlja ih

Rekao je jednom sasvim smireno: U mojim očima nema dana.

A onda sam pomislila na prostor gde je živeo i čula sam: U samim predelima bilo je dovoljno neba za celu jednu sreću.

Jedno predveče, nešto pre 9. septembra one godine, u bašti se čulo: Svaka stvar postoji osim zaborava. 

Jednom je šapnuo:

Osećam da sam postojan i samom sebi prepušten. 

A onda je jedne večeri uzviknuo:  

Večeras verujem u strašnu besmrtnost: nijedan čovek nije umro u vremenu, nijedna žena, niko.

Jednom je nežno, kao da slaže kapi od vode, izgovarao slogove:  

Čujem te u upornim misaonim gitarama

Jednom se na plaži malog ostrva oglasio:

Sve se već desilo. Bezbrojni odrazi tvog lika ostaše u ogledalima od zore do časa kad sunce zalazi.  

Jednom je osmehnut odmahnuo rukom:

S puta su me skrenule druge ljubavi
I skitalačka erudicija

Jednom je zviždao pa namignuo: Moj zvižduk siromaha ući će u snove ljudi koji spavaju.

A jutrom kao da bi se molio:

Želim da zahvalim božanskom lavirintu posledica i uzroka za raznovrsnost živih bića koja sačinjavaju ovaj čudni svet.

Na ulici jednog evropskog grada, u kafanskom salonu, je rekao: jedan jedini čovek je na nepcima osetio svežinu vode, ukus plodova i mesa. 

Kraj katedrale malog primorskog mesta: Nikoga na ulici, a nije nedelja.

U jednom velikom gradu: Ni sutonom crnim strašna zver ne vlada.   

Jednom je delovalo da gleda mesec i da nešto množi, a onda je svečano izjavio:

Noćas Mesec, svetli krug, ne vlada svojim prostorom.

a jednom je ostavio ovo na listu hartije:

Razapinju me, a ja moram biti krst i čavli.
Pružaju mi pehar, a ja moram biti kukuta.
Obmanjuju me, a ja moram biti laž.
Peku me, a ja moram biti pakao.
Moram da veličam svaki trenutak vremena
        i da mu budem zahvalan.
Moja hrana su sve stvari.
Tačan zbir vasione, poniženje, radost.
Moram opravdati onoga koji mi zadaje ranu.
Moja sreća ili nesreća su beznačajni.
Ja sam pesnik.

Horhe Luis Borhes

24. avgust 1899 – 14. jun 1986.

                                                                                                                                         (Fotografija preuzeta sa: >)

Read more »

direct sum

Kada uđeš dočeka te jedan dinosaurus
sav suva kost
i ako nastaviš pravo od ulaza tu je malo krdo velikih mamuta
sve sa kožom
izlozi sa prepariranim životinjama
pa desno space shuttle
meteoriti
minerali
svet okeana
mračan i nejasan
i odeš na drugi sprat
a tamo Meksiko, centralna Amerika
ptice jednog dela sveta, ali se ne sećam kog
pa onda ljudi Afrike
a ako ideš levo onda idu životinje Azije
pa ljudi Azije
i božanstva i skulpture i figure ljudi
u ovim i onim pozama
a sve deluje da će da progovori
da se pokrene 
pa onda žabe u bojama nezamislivim
pa slike riba i neke nove tehnologije
za koje treba više vremena da razumeš o čemu je tačno reč
pa onda vidiš centar za svemir
neka rotonda
sveto kamenje i svetilišta
a svuda prodavnice suvenira
i mesta
da nešto popiješ i dođeš k sebi
a na III spratu Indijanci,
makete koliba, odeća za zimu i leto
majmuni svi postojeći,
i svi preparirani, neki su namršteni, a neki nasmejani ili
zblanuti i pomislim na one koji su ih preparirali,
i opet ptice i scene, tj. ptice a u pozadini stene
ili drveće i nebo
afrički sisari,
reptili koji su leteli, i koji kao da su kroz vatru prošli
čudna stvorenja koja su živela pod morem
kao neki delfin sa nogama
ili najveća kornjača koju sam ikada videla
ili odrasla ajkula koja je mala u odnosu na današnje
i žućkaste je boje
i tako neka fantastična stvorenja
a gomila njih visi sa plafona
a onda stižeš na IV sprat i tu su primati, opet,
jeleni, majkoisusovaštasvene, 
mamuti još veći a
onda najveći dinosaurusi sveta

i pomislim na one koji su kopali i čistili kosti

ili ih sastavljali

i samo na tom IV spratu prođeš kroz
mezozoik, kenozoik, juru
i možeš da pipneš kosti
nekih dinosaurusa
65 miliona godina stare
i možda sam nešto preskočila
i ne znam da li sam sve navela po redu
ali sve je to stalo
(pomislim na one koji su transportovali, pomerali,vukli iz Afrike, Evrope, Azije i odaklesvene)
u american museum of natural history.

Read more »

Drugari

Drugari iz džunglice su se često javljali i najčešće je zapravo zvao lav, i kada bismo prošli pored govornice u gradu, ja bih uzela slušalicu i lepo i jasno rekla da ćemo se javiti kasnije. On uopšte nije odustajao!
I rešimo da ih nakon toliko i toliko dana posetimo. I odemo u džunglicu.

Ali malo smo zalutali na putu do tamo i bilo je jasno da nas majmun Šizi zeza jer on je poznat kao zvrndov jedan i nismo se ljutili, samo smo, еtо, bez velike veze putovali duže. 

I kad smo došli, kad eto ti iznenađenja! Niko ni da te pozdravi, ni slatko da iznese, ni da pita kako si. Svi su gledali iz daljine, i lavić, i sestra od Sofi, i Šizi se pravio da nismo došli. A bili smo i došli smo, to eto, zasigurno znam.
A pokušali smo da nađemo još neke drugare koji su nas uporno pozivali, čak su se svuda javljali, i na majicama i na posteljini, i na ćebencetu, аli ja ne znam šta se tog dana zapravo odigralo, ali te druge drugare nismo našli.
I održali smo vatren govor o tome šta ima  a šta nema smisla i onda smo se vratili kući.
Šta su oni posle pričali između sebe, ni to ne znamo, kao ni to da li su uopšte pričali. Nemam pojma ni šta ćemo mi, recimo, sutra da mislimo o njima, ali smo ih snimili pa ćemo da pokušamo da nađemo to nešto što se golim okom ne vidi, kao i da vidimo gde se zapravo nalazilo posluženje.

 A danas smo se družili sa onim drugarima koji nas ne zovu stalno, ali su uvek spremni za igru i okupiće ih se gomila dok si rek'o keks.

 

Read more »

SAVAGE BEAUTY

Pred Metropolitenom gužva.
Tamo idem.
I čekam dva sata.
Na ulazu je najavljeno da se u samom muzeju čeka još tri sata i ne verujem da je istina.

Poslednji je dan izložbe.
I onda tura po muzeju. Možda nikada ne bih izabrala baš tu putanju, do sada nisam tako razgledala Met, ali jedan za drugim ili dva po dva, ljudi se kreću u redovima kroz Medieval art,umetnost Jermenije... (za tri sata, skoro stalno se krećući, prođe se kroz jako mnogo umetnosti).

Stojeći tako u redu, zaključim da bi Amerikankama prijao Beket, ako nisu čule za njega to je šteta. Beket je, naime, pisao tako da tišine nema u njegovim tekstovima.
Ljudi se jako plaše smrti, i iz tog razloga govore, ne prestaju da pričaju. Amerikanke o svemu imaju mišljenje, i svađaju se međusobno iako se ne poznanju.

Na graničnoj liniji koja je razdvajala dva tabora, stajao je jedan Kinez i ja, mislim da je umetnik, i mislio je, naslućujem, o životu umetnika. I kao u nemom plesu smo pet časova propuštali jedno drugo, ne skrnaveći ono što predstoji.

I onda piše: od ove tačke još 30 minuta.

I nakon oko 30 minuta

sva buka i priča odjednom utihnuše.

Čuo se vetar i zavijanje vukova.
I neka ogledala sa svih strana, kao ona u starim kućama gde je ventilacija loša, na koja se nahvatala patina, a u njima vidiš modele iz nekoliko uglova. Vidi se i od gore i od dole i sa strana. Model.

Odeća.
 Haljine.
Čudo!

 Crna odeća.
i crna odeća sa ljudskom kosom, ćurećim perjem.
 Crna odeća od vučije dlake.
 Bleštava odeća od ptičijih pera.

 Vanzemaljska odeća.

Odeća od cveća.

Od sićušnog perja.

Odeća sa motivima Škotske.
Odeća sa motivima Engleske u jednom uglu.
Odeća pocepana.

Odeća savršena.
I sva perfektno skrojena.

 Haljine sa cvećem bočno postavljenim unutar haljina, tako da haljine deluju u bokovima i ramenima šire.

besprekorno skrojena.


Cipele kao od lobanje i kostiju.
Cipele za oblake.

I shvatim da sve oko mene jeste prikaz dva sveta.
Zemaljskog i sveta nakon smrti.
 Solarnog i lunarnog.
Odatle i crno, i vuk, i tama.
 Zato bleštava ptičija pera.
Zato cveće, jer se ono daruje i živima i mrtvima.
Zato zelena pocepana Škotska koju Engleska siluje, a ova ne umire.

 Zato haljine sa širim bokovima i ramenima ispunjene cvećem, jer predstavljaju čin metamorfoze.

I u svemu tome otkrivam pregršt ljubavi prema životu i prema smrti, romantičarski odnos prema smrti koji se javlja kod depresivnih ljudi, ona suptilna i pomalo perverzna zaljubljenost u umiranje, metamorfozu, kada je nejasno da li si uopšte smrtan i kakve veze sve to ima.


I toliko mitova na jednom mestu, toliko haljina koje govore
 koje vrište
 i sa modela kao da te grle
ili su hladne
ali ti ne možeš da budeš ravnodušan

 I onda jedna, pocepana, iskidana
 i piše ispod 'kod Givenchy se učio mekoći'
a haljinu kao da je nosila
najplemenitija među nama
dok je trčala
dok se predavala i dok je bežala
tako isečena haljina
meko i nežno.

 I onda u jednoj piramidi prikaz projekcije holograma
 Kate Moss u haljini
koja isprva deluje teško
ali svakim pokretom ruke otkriva jedan deo tela
 i kao da je napravljena za kretanje u susret vetru
 kao da je smišljena da otkriva ceo pokret
 kao uragan koji se zamrzava
a onda se skuplja do veličine mrve
i nestaje

 I onda se rasplačem.
Od lepote.
 zbog njegovih mladih godina.
zbog snage i slabosti.
 zbog onih koji su izložbu baš tako postavili.
zbog onih koji su došli i više nisu mogli da pričaju.
zbog sestre koja je rekla 'on je
možda najinventivniji umetnik našeg doba'

Alexander McQueen.

(više o izložbi na sajtu Metropolitena)

Read more »

New York, New York

Nujork ima jako mnogo lica.

Tokom XIX vekа, Njujork se u velikoj meri trаnsformisao pod uticаjem prilivа emigrаnаtа. Veliki broj etničkih grupa živi na ovom prostoru, u kom se retko ko, upravo iz razloga šarolike mulitukulturalnosti, oseća strancem. Stvaranje ''identitetskih'' četvrti je uticalo na smanjenje traumatizma izazvanog odlaskom iz matične zemlje, gde je doseljenik mogao i dan danas može da razgovara i da se druži, viđa, razgovara ili kupuje kod svojih sunarodnika. Na taj način emigrant ima  kontakte sa svojom zemljom. ''Identitetske četvrti'', a pod time ovde podrazumevam zajednice sunarodnika, postaju mesto mogućih granica gde je moguće uspostavljanje redefinisanja međa ličnog prostora i vremena.

Pored podele grada na pet glavnih naselja postoje male četvrti u okviru njih: Little Beirut, Little Jerusalem, Little Odesa, Little West Indies, Little Poland, Little Italy and Little Albania, Little Ireland, Little Mexico, Little Britain, Little Senegal, Chinatown, Koreatown, Little Italy (Downtown), Little Dominican Republic, Little Athens, Little Egypt, New Chinatown, Little India and Little Latin America, A Little melting Pot, Little Sri Lanka. I mnogo osmeha, različitih jezika, čajnika, nargila, kolača, bombona, nakita, kafea, galerija, pijaca, grafita, ljudi sa naočarima i bez, kobasica i sveg jestivog mesa, rezanaca i konzervi, obuće, ukrasnih figura, čudnovatih plodova, crkava, sinagoga, katedrala, osmeha sa veštačkim i pravim zubima, još čudnijih čajnika, škola i vrtića, nabudženih ogrlica koje deluju pitomo, čudnih slova, čudnog rasporeda, bleštavih lustera, muzeja koje možda jednom sve obiđem, knjiga za decu na kojima ne znam šta piše a svuda je zec ili mačka, barova i visokih stolica, i menadžera u barovima, drveća, čak i u restoranima, sireva za po $ i više, kravatiranih i onih kojima to ne treba, žena sa kačketima, turbanima i divnom kosom, farmerki i majica na pruge , Mediterana na tone, marama u boji, ukrašenih zidova, plavokosih kineskinja u crvenim haljinama, sarija sa šljokicama koji deluju teško i lako u isti mah, začina, parfema, shikakaa, mehandia, šešira velikih i malih, majica sa svetlećim simbolima, 3D fotografija, čudnih cipela i sandala, ruku u molitvenom položaju, ruku koje cepaju vazduh, brkova, lepog hoda, smooth i histeričnih boja... Ceo svet u jednom gradu.

I možeš da biraš: "volj' ti Doboj, volj' ti Sarajevo."
I gde god da pođeš, opet ćeš se iznenaditi. 

Read more »

Sam svoj čitač

 Kada mudraci sa evropskog dalekog severa (Saami) žele da vide ono što se nalazi izvan vidljivog, oni udaraju u svoje  bubnjeve dok ritam i propratno bajanje ne otvore škripava vrata percepcije.
Koža koja čini membranu njihovih bubnjeva je ukrašena zagonetnim simbolima koji stvaraju simbolički krajolik. Na ovoj mentalnoj mapi nalazi se deo kosti, koji igra preko membrane onako kako šaman udara o okvir bubnja. Njegov posao se sastoji u tome da čudnu igru kosti preko ovog magičnog svemira prevede u smislene komentare prošlih događaja, sadašnjosti i budućnosti.
Primer ovog rituala koji iz stvarnog vodi u ''verovatnije'', pokazuje načine prevođenja stvarnosti, gde polaznu tačku u bilo kakvom određenju ima okvir bubnja i položaj kosti na njemu. Percepcija se menja nizom tonova koji se izgovaraju i stvaraju.


Način na koji određujemo drugost je način kako ograničavamo/ oslobađamo i sebe i svet oko nas.
Ili malo drugačije rečeno: tek sa utvrđivanjem ličnog može se misliti o prostoru drugog.
Da bi se ustanovilo odgovarajuće pravo na nešto, prvo je potrebno ustanoviti tačnu meru. Odnosno pre bilo kakvog delovanja treba spoznati veličinu onoga čime se treba baviti.

I zato kažem: 

Nije loše biti svoj. Uopšte nije.

Tada nikada ne diraš drveće

i ne urezuješ ništa na kori

i pitaš pitanja razna

i ćutiš kada slušaš Baha

i voliš svoj mir i svoj nemir

praviš nakit tek onako

ponekad iznenada zaplešeš

ili potrčiš

izmišljaš redove svega 

što čitaš, kako je već to

jednom Borhes kazao

i smeješ se oblacima

i sa drugima

i sebi

A nekeda vidiš i gde je blago na nebu ili ono blago koje putuje nebom

maštajući o pustinji.

 

Read more »

Praznici

Ne tako davno mesec bio paučinast. Svetao a oblaci se tako nekako razredili da nisam u trenutku znala da li je to krvotok meseca, al' opet, nije do sad pokazivao zapaljenje vena ili neku bolest. I onda zaključim da i oblaci kada prođu nebom, ostave za sobom neku prašinu. A to liči na paučinu, kad ti kažem. Samo se o tome ne priča mnogo i ne slavi se, što je opet, malo čudno.

Ne tako davno bio jedan Šopenhauer koji je svirao u um! U um!
I voleo Vede, Budizam, mačke. Nije voleo Hegela, žene, pse.
I kad smo se družili, pokušavala sam da ga ubedim da ne bude toliki pesimista kada su žene u pitanju,
a on je mene ubeđivao da ne treba toliko da se vezujem za Platona (nemam pojma kako je to zaključio), i ako već razmišljam o prolaznosti da nije dovoljno to što čitam Heraklita već i Kanta treba. Pomnije! (Nije nam odnos bio toliko ambivalentan, kako se može pomisliti)... Zadnji put smo se sreli u Gradskoj biblioteci gde sam ga ostavila u društvu Froma, kada je najavio: ''Ono o čemu ćemo debatovati jeste svet kao volja i predstava'', i odmah je dodao '' zapravo, reč je samo o jednoj misli.'' Dakle, nadugačko objašnjenje je sledilo, a ja sam se setila da je to dan kada se stvari čudno izdužuju i dvaput dužim, nego obično, koracima sam izašla iz hola.

Ne tako davno praznovao se, prema slovenskoj mitologiji (plemena trećeg migracionog talasa), dan kratkih pozdrava, a danas na isti datum je sasvim u redu da se svima koje znaš na kratko javiš i spustiš slušalicu. Inače, tajno se priča po zemlji, da je ranije zevanje bilo znak pozdravljanja, (najkraći oblik!) i da iz tog razloga nesvesno zevnemo odmah nakon što neko prvi zevne. Šteta što se ne praznuje bar jedan dan pozdravnog zevanja.

Ne tako davno slavio se i dan vetrova (15. jun) i tom prilikom su se mnogi žalili da im je čelo mokro jer se šiške nisu pomerale a vetrovi su pirovali kako slavljenicima već dolikuje. A već je postalo uobičajeno da se svima na ovaj dan poželi da trče kao vetar (mislim da bi Virilio na ovom mestu značajno kašljucnuo).

Ne tako davno sam bila u oblacima i mislila kakva bi sreća bila putovati u prozirnom avionu. Ali takvom da, po želji, ne vidiš ni onog pored sebe, ukoliko, recimo naklapa pa ne možeš ni da se nagledaš oblaka ako ih jako voliš. I predlažem da taj dan nema ime, već da bude svakodnevan.

I ne baš tako davno, već evo, koliko danas odem na krov i vidim jedno ostrvo, koje u mraku sija, a aviona kao svitaca ima. Po danu oblaka malo a aviona i helikoptera, tada, ima kao i ptica.
Pored signalnih odašiljača obično sednem i emitujem radost. I onda slušam kako to bruji


sreća, ples, bajka,
sloboda, igra, pesma.

Vićaaa

Onda se spustim sa tog veselog krova i igramo se najozbiljnije i iz petnih žila radosno, dok nas snaga drži, jer tetkica mora da bude vrlo ozbiljan drug u igri. I mislim da treba da postoji dan tetkica i sestrića kada bi bilo zgodno da ih se odvede pored okeana ili mora, gde će u pesku da prave gradove i neka čuda i da ih rasturaju nogama vrišteći od sreće. Ili da samo spavaju i da ih u snu drugi hrane. I tako taj jedan dan. A onda ide sledeći praznik.

Read more »

Magarac Maga

Magarac Maga,
s ostrva Paga,
nestao bez traga.

Pitaju se ljudi
gde je Maga ludi
ko će nas da budi?

Maga nema mira
stalno se ludira
hoće da studira.

Zato Mage nema,
možda ispit sprema
ili negde drema.


Branko Petrović

(Ja nemam pojma kako je ovaj Branko
čuo za veseli slučaj jer u
stvarnom životu reč je o Tetkici, a ja nikako ne bih
da ljudi žive u neznanju.)

Read more »