ništa strašno

Pričao je i Cioran o tome da čovek postane genijalan mučitelj sebe u situacijama kad se pusti strahu, a ovaj ga smota oko nogu, pa ga gura sve iznutra, pa mu prevrće život, pa ideje, potrebe, navike, reči, rečenični ton i glas potom sav, i čovek tako uplašen krene da misli šta će biti i predstavlja sebi strašnu sadašnjost i kratkotrajnu budućnost.

I ni makac.

Ništa od straha ne može. Ni da misli, ni da se nada, samo da stražari, da pazi da se nešto ne desi.

Kalendarsku sliku menjaj, on se neće setiti.

Zastrašivanje je stalno prisutno.

Pogledaj vesti, svi te plaše, i osetiš kao da si u loncu kuvan. Pazi! Pazi! Histerično: pazi! Da li si svestan najjezivijih mogućnosti? Nisi?, čekaj da ti predstavimo neke, sam ćeš ionako posle misliti o tome.

Da li su te vesti tačne ili ne, kasnije se ispostavi. (Svaka ona vest gde te pripremaju za najveće užase je do detalja promišljena stvar).  Za to vreme dok si ti u panici, sistem je i dalje jak i tvojim se strahom hrani.

I onda izluđen silnim panikama još čuješ da je nešto što smatraš prirodnim zapravo drugačije. Na primer, da svoj dom treba ponovo da kupiš. Apsurd, da, ali apsurd postaje zakonski legitiman.

Zaboravljamo kako se stvari brzo menjaju.

Zaboravljamo kako je bilo pre bar 50 godina.

I tako zaboravljeni sanjamo da ćemo odživeti bar na kratko onaj život kom se osmehujemo.

I gledamo one koji su basnoslovno bogati.

I težimo da budemo kao oni, jer ako su oni uspeli, onda ćemo i mi.

I biće prilike za sve. Ne, neću se nervirati, neću da rizikujem, biće, biće, jednog dana će biti.

Jasno je da u ovakvim okolnostima neće biti. Jasno je da ti je prodata slika nečega što se zove ‘’američki san.’’ A ti si je kupio i ona ti za vratom diše. I šta su ti potrebne sve te stvari, svi komadi nameštaja i automobili? Šta će ti? Da te čovek lepo pita, šta će ti? 

Treba da imaš dovoljno za normalne potrebe, zar ne?

I reci svakom bogatom na svetu: sram da te bude! Ko je danas bogat i kakvog je porekla to bogatstvo? I ko se to bogati?

I treba se buniti. Glasno.

I reći: neću. Neću, ne želim

Ne želim da živim ideju koja nije moja

ne prihvatam da je novac najveća vrednost

Neću da gledam na drugog čoveka kroz njegova sredstva

Ne želim da dirinčim i da dajem 210 % sebe a da nemam za normalne potrebe.

Neću da od mog života ili smrti bilo ko ima koristi ako ja to nisam odredio.

To je jedan od dva načina da se kapitalizam sruši.

Drugi je da čekaš da se sam polomi. Nije izvesno kad će to biti.

Posted in: Bunt