Martin v Zagreb. Martin iz Zagreba.

Pisala sam. Pisala sam. Čitala sam. Čitala sam.
Oj oj oj
Kupila sam knjižice, ružnjikave im korice
Oj oj oj

a onda sam htela da pijem jogurt. Dan je grozan. Jogurta nije bilo. Prevođenje može biti jako naporno. Bio je tetrapak sa mlekom u frižideru. Ajme avanture! Kada sam ga sipala u čašu, videla sam da je to jogurt. Pogledala sam u tetrapak. Tako je kad u sebe posumnjaš zbog sitnice. Piše na njemu ''trajno mleko''. Ne dugotrajno, ne jogurt. (trajno mleko, marka: Dukat) Potom se u sobi, na monitoru, umesto kornjače koja nosi grad na oklopu prikazala slika drveća koje na vrhu grana ima pečurke (vista program ima taj desktop, nije do mene). Pijem, dakle, jogurt i ono šta ne bih skoro nikada slušala ni odmorna ni umorna jeste priča o ekonomiji (nedavno je mala sestrica rekla: mene ne zanima sociologija, filozofija, teorije, kapiraš, ja mogu da naučim best of od filozofije, sociologije ili da pogledam kad se neko rodio čisto da tebe ispoštujem), nikada, i odjednom se čuje glas koji na engleskom jeziku govori o nekakvim principima zarade. Da, otvorila sam previše prozorčića (en. tabs). Na nekom je sigurno stajao taj mladi Azijat, sigurno je Azijat, i nedvosmisleno je pričao o nekim principima kako treba brzo sakupiti novčanice. Meni tu zapravo ne smeta mladi Azijat, već ravni glas koji je nekom tonskom pupčanom vrpcom vezan za ekonomiju: algoritam, berza, algoritam govori kompjuteru informacije šta da radi, komplikovana trgovina, svaki je sekund važan, da li je algoritam samosvestan, to ne znam. Frustrira. Nisam znala šta sam pritisla i na kom je prozorčiću on tačno sedeo (verovatno je sedeo dok se snimao), samo sam malo viknula: ne zanima me i glas se ućutao. Pored čaše je sveska. Jedna stranica je ispala. Ne razumem šta piše. A moglo bi biti ovo: 

Izgubljen u Springfildu

Išao je ispred mene i jako ozbiljno posmatrao gorgojle. Išla sam za njim i posmatrala gorgojle. Jedan se ljutio, i drugi je bio ljut, ne bih znala da kažem koji je bio najljući. Nešto je rekao, ne sećam se više. I' m gonna get you, mislim da sam se setila te opsesivne tuc-tuc pesme. Sećam se da smo potonuli u grad i onda se popeli na neko brdo. Nisam više srela to brdo. Gorgojle sam ponovo videla. On je išao ispred mene, dodirivao neke nevidljive pojave, išao je ivičnjakom, stopalo ispred stopala, ruke raširene, ja iza njega gledam ruke i marame. Jednom me poveo u umetnost. I tako smo ceo dan bili tamo. Prvo su to bile neke figure od mesinga, pa skulpture, pa još veće, stvarno velike, obojeni lavirinti, jedan čovek koji svira violinu, ima kćerku koja svira violinu, pričali smo i listali knjige na francuskom. Desno je Venders, a sa leve strane, kao što vidite, tu su polica i gramofon. Posle smo bili u grafitima, u manje obojenim lavirintima, pomalo uflekani, gladni, jeli smo u meku, koji je do tada bio samo pišaonica, jer nismo više mogli ostati gladni a ništa drugo nismo videli u blizini, ja sam dobila mali poklon-kupon, sledeći put mogu uzeti pomfrit besplatno.Ura! Onda se putovalo. Ne znam u detalje kuda, nikada neću umeti da ispričam tu priču tačno. Slušala sam ga, 11 sati sam ga slušala. Držali smo se za ruke i kao da je vozio neko treći, nevidljivo. Posle smo igrali bilijar, pili pivo sa limunom, on je bio blag, ja dražesna i tako smo se zaljubili.

Šest sam sijalica upalila. Čekaj. Sedam. Lepa je sveska, bela, sa ispisanim stranicama tu i tamo. Sa crtežima. Na desktopu je umnožena slika neke male devojčice izvanzemaljske koja ima keramički efekat. I baš je grozna. Dovoljno grozna da ti dam da ovo pročitaš:

Stereotipi rano lete

Sedim i svetlo je.  Da, reč je o prošlom i sadašnjem. U onom prošlom smo i ti i ja nosile pantalone. Ja ih i danas nosim. Ti nosiš haljinu sa malim brošem. Broš ne daš, broš će te ubosti. Na tvojoj lepoj, lakoj haljini maleni broš. Sedim pored tebe. Ti mi kažeš kako treba da se gleda taj broš. Onda si svojim slabim rukama, koje jako mirišu na bukete onog sitnog cveća, pokazala broš koji je postajao veći od tebe, veći od mene. Ljutiš se što ne vidim isto, da, rekla bih da si razočarana. Meni je žao što ga dugo gledaš, usudiću se: izvini, zašto misliš da treba da ga nosiš? Mislim da ne treba ništa da posuđuješ. Brinem se, kako ne razumeš, kako ćeš ti sa haljinom i brošem u svet? Skini, molim te, tu odeću. Obuci pantalone, svoje.

Da, ti stereotipi ne biraju godište, to je tragedija. Dalje u svesci su na jednoj stranici kosinusi, sinusi, i tangensi, nešto je u trećem kvadrantu povučeno, izračunata je površina nečeg što liči na pauka ili na vatromet- pahulju. Nekad pomislim da sam imala jako puno života kojih se sada sećam kao udaljenih priča. Sve stvarno, nije stvarno, ali o tome drugi put. Piše pored onog nacrtanog vatrometa: pronaći jednačinu za vedar tekst. Jedan vedar tekst je dobio Vasilis i uzvratio je veselom slikom. Potom je Vasilis dobio veselu pesmu koja je imala dvostruko značenje: jer je pesma bila pisana posle koncerta, posle prelazaka nekih strašnih tačaka sa nekim čudnim biljkama, negde oko pola šest ujutro, kada je koncentracija bila već za taj dan ostarela. Vasilis je onda uzeo drugi ton, manje veseo, više smešan. Ovo nije takav tekst.

Početnici u vremenu

U novembru nema trešanja, a trebalo bi da ima situacija toliko ludih da dođe neki pop koji se dere, užasno sporo viče: hej, imam trešnje!, baš tu pod tvoj prozor. Onda bi ga ti pozvao gore na sprat na džez, utišanu svetlost sveće, malo vina? Nemoj da se smeješ. A on se smejao, on za sebe kaže da je stari isluženi brod. Sve njegovo govori da neće da bude sam, ali kada ga pitaš ne, on je stari izlupani brod. On sav treperi, on često treperi, nekada ne treperi pa zatreperi. Kaže da je pre bilo strašno, toliko strašno da je osećao da nije imao šta da izgubi pa je napustio jedan fiksni život i sada ih ima nekoliko mobilnih. On ne shvata da mu treba vreme, veće vreme da razume sve te živote jer čoveku je potrebno vreme da shvati šta mu se dešava. Čovek samo naknadno može da kaže šta mu se desilo. Ali on ne pravi pauze jer se onda oseća kao brod bez jedara. Hoćeš da sednemo na klupu?  Žena do mene prekida vezu i kaže: Pogledaj Begginers. It's a must!

Šta će biti sa kaligrafima? Sve se menja, ili font ipak nešto o čoveku govori?  Rukopis mi je sitan, dobila sam buket komentara: ti sitno pišeš ili ti baš sitno pišeš. To bi moglo nešto da znači. Dešava mi se da sam počela da pišem na stikerima. I samo na nekim malim papirima. Hoću to da menjam. Danas sam kupila veliki blok za pisanje. Treba zapisivati ponekad svoje misli i na papiru. Iznenadićeš se jednom. Ova rečenica bi pre samo pet godina zvučala ludački. Ako uspeš da pročitaš iznenadićeš se dva puta. Svemir je samo preludij za ono što nam još valja reći, to je smislio neki Ihmad. Evo, ja ću početi da mešam za sebe jedan zalazak sunca, još jedno opšte mesto, malo mirisa jorgovana, ne, već dva opšta mesta, jedno brzo skretanje  i tri poskakivanja bez praška za pecivo (i sve ću izručiti na papir). Sitno. 

Read more »

O zaokruženima i puknutima na očajni četrvtak

danas je dan za očaj. iako je četvrtak.


Medijima treba poljuljan čovek

Crkvi treba poljuljan čovek

Ekonomiji treba poljuljan čovek

Mediji posreduju stvarnost. Nisu samo agresivni, oni danas demonizuju čoveka. Priželjkuju zemljotrese, poput lešinara jure na netaknuto, lepo, čisto i pretvaraju ga u nešto iskidano, iskomadano i onda ga bace. Stvarnost postaje zasićena istovetnim interpretacijama, čovek ima osećaj gušenja, jer stvari nalikuju jedne drugima u raznim tačkama sveta. 

Postoji u Americi dr G, ona je forenzički patolog. Ima svoju emisiju koju emituje program ID, to je ono strašno. Ona je tumač teksta: telo je tekst, ona čita bazične stvari, otvara telo i čita prisustvo i odsustvo povreda, stranih elemenata, ne čita snove, uverenja, nadanja, strahovanja, ulaganja. Šta se dešava sa životom? Preko akcionih filmova gde se ljudi cepaju, uništavaju, seku pa sve do polu-punjenih ljudi današnjice, koji nisu zombiji, ali su punjeni silikonom, život dobija drugačiju vrednost. Bezvrednu, upotrebnu, zamenjivu. Dr G ima puno posla.
Mediji kamere usmeravaju ka polu-punjenim ljudima. Ne osuđuju. Polu-punjeni nedostojanstveni ljudi mrze znanje, zapravo mrze svaki napor koji ne donosi instant rešenje, oni za drugo ne znaju, njihova tela predstavljaju narative koje oni nesretni (nedovršeni) čitaju kao uspeh, oni zaokruženi (''sa solju u glavi'') kao poniženje/ poništenje čoveka (zapadnjaci ne kontempliraju.) Silikoni popunjavaju nesigurno samopouzdanje, mediji brojnih zemalja danas na to računaju i neće pričati o tome kako treba sebi pomoći na drugačiji način, kako sebe zaceliti, kako biti na svojoj strani jer bi onda ekonomija pala, stala, jer ti ne bi više kupovao, čitao bi, a kome to treba? Promoteri tekst-tela doteruju fizički izgled, teže da nalikuju barbi-brac-ken lutkama; bilduju se (rezultati studija upućuju da se ovo dešava isključivo kod pripadnika radničke klase koji gaje dubok samoprezir, preziru svoj status i klasnu pripadnost, kao i kod muškaraca koji su latentni homoseksualci), postaju promoteri hiperrealizma- nosioci su brojnih tetovaža, pirsinga, remontuju svoje telo i ulažu se za eventualnu buduću premiju, ako budu lucky enough da neko na prvi pogled razume njihovu vrednost. Look at that face, it's a  money machine!

Evro, novac, novac,moć, ubiti, prisvojiti, posedovati, dolar, novac, moć
Ekonomija mora da raste i tačka. Tako verovatno misle oni koji više nisu samo ljudi, koji su sebe kondenzovali, apstrahovali do nekih CEO jedinjenja. Poštovaoci ekonomije veruju da će postati moćni poput bogova putem uvećanja ekonomskog kapitala. Da bi ekonomija rasla, mora da raste proizvodnja, da bi proizvodnja rasla mora da raste potrošnja. Potrošnja može da bude uspešna ako nije nasilna, ako postoje magovi za reklame koji mogu sve da učine privlačnim (mik-mik!). A posle, magovi nisu ni potrebni, navika je lenjost, navika je čudo. Čovek se čini robom! Postoji jedna anegdota o Diogenu (412–323. stare ere), a njega pominjem jer nije srastao sa svojim vremenom, koja kaže da se on, koji je u buretu živeo, jednom našao ''u jednoj prelepoj vili ukrašenoj skupocenim predmetima, pa je pljunuo  vlasniku u lice, a odmah zatim mu obrisao obraz svojim ogrtačem i izvinio se govoreći da u celoj kući nije našao tako ružno mesto gde bi mogao da pljune.''

Ne znam da li su svi teolozi crkvenjaci, ali znam da crveknjaci ozbiljno i pred svakim pričaju o drugom svetu i na taj način ''pune kesu''. Tako ozbiljni mogu biti ozbiljno poljubljeni u ruku. A nose haljine i čitaju jednu knjigu, dugo. Da, verujem da znaju kada su se odigrali koji sabori, kada su se desili prevodi biblije na druge jezike, da, možda imaju i neke predmete o komparativnim religijima, možda nešto o filosofiji religije, da, vole maskiranja, vole da dođeš u crkvu maskirana- u suknji i sa maramom, neprekrštenih nogu. Naravno da ovi običaji nisu svugde isti, ista je priča o heruvimima, serafimima, tko preljubu čini s ženon svojon, itd. Da, svakoj crkvi treba polupuknut čovek. Da, pomalo načet i čvrknut jer ''sve je u rukama tvorca našega, on zna zašto šta čini''. Postoji mala anegdota da je isti onaj Diogen sreo nekog učenog čoveka, koji je naširoko raspravljao o nebeskim stvarima, pa ga je saslušao i zapitao: "A kada si ti sišao s neba?" Teolozima, čini se, nije potreban čovek, oni imaju svog Boga. Ali da bi crkvenjak živeo potreban mu je poljuljani čovek. Čoveku koji veruje ne treba posrednik.

U internet izdanju ''Blica'' ne pišu na osnovu činjenica, tamo neki ljudi pišu kako se njima učini da treba ili je moguće, a svaki čovek ima razne tripove, gazda posebno. Svako od nas može da da neku verziju bilo čega, ali bi bilo logično da novinar da neki uvid blizak istini. Novinarstvo doživljava ozbiljne potrese, jer istina je prepreka manipulaciji svake vrste. Na ovom mestu se klanjam dvojici američkih velikana. Ali takvih novinara ovde nema (S&S jako poštujem). Dakle, pre nekoliko dana je jedna devojka ubijena. U dnevnim izdanjima Blica, Presa je prikazana kao dobra i slaba devojka, dobitnica sedmice koja je trpela dugogodišnje nasilje. Objavljene fotografije prikazuju nagu mladu ženu koja ima silikone, plavu kosu i lažne trepavice, žrtvu mtv-a, erotskih magazina, bednog ubeđenja o inferiornosti žena itd. Mladi čovek koji ju je verovatno ubio je njen mladić; bio je u zatvoru, pa je izašao nešto pre ovog slučaja. Svoje utiske o ubistvu je ostavio na društvenoj mreži facebook. Neznanje je nasilje, to potvrđuje ovaj slučaj kao i nekultura, neosvešćenost, lenčarenje na sebi. Ubijena devojka je razvučena preko novinskih članaka, internet izdanja, komentara društvene mreže. Njena smrt je iskidana, fragmentisana, izbanalizovana, poljuljana i čak je sve prestalo da liči na izveštaj o ubistvu, novine orgijaju orgazmički. She had the whole damn package! 

Satanistički mediji, crkva i sve ekonomske i nečasne političke apologete, čistači lepih emocija, agituju protiv obrazovanja, individualnosti, razvoja, apstraktnog i kritičkog načina mišljenja, slobode čoveka. U današnjem svetu mnogi se ljudi osećaju loše, iako su dobri, plemeniti, dostojanstveni i zdravi. Ako se osećaš loše, sputano, verovatno si mentalno zdrav čovek, ali imaš problem- kako da se nosiš sa okolinom. Obrazovanje i dalje osvešćivanje će ti verovatno pomoći. Sposobnost razmišljanja. Odustajanje ti neće pomoći jer, ako ti nije dobro, očigledno nemaš kapacitet za srastanje. Deluje da ovaj svet nije za zaokružene, ali da li je moguće da se kroji samo za puknute?

sutra je novi dan.

možda manje očajan.

Read more »

ja sam jedan pauk mali

Sve bih neke reči pisala ali da priča i ima i nema značenje. Da je prazna i tek malo puna, ali uglavnom prazna. A onda kada malo pogledaš na desno ono vidiš da ima nešto. Nešto malo belo u uglu. Papirić presavijen. Neku tako priču koja se sastoji samo od reči običnih, nanizanih bez smislenog nizanja, bačenih bez reda. Kada pokušaš da sabereš i oduzmeš da ti baš ništa ne pođe od ruke. Neku tako priču kad te baš uhvati umor pa bi samo da preletiš preko redova i uhvatiš nešto iracionalno što ćeš posle u snu da razumevaš a u svetlosti će sve da nestane i opet se ničeg nećeš sećati. Kao kad uđeš u kupatilo, a tamo kraj kade neki maleni papir na zelenim pločicama nestane kad okreneš glavu. Uglavnom, nešto su oko mene reči koje su stvarno jako prazne, toliko prazne da će uvo da me zasvrbi od vetra što duva oko te praznine i zato moram da pomerim glavu malo unazad. Preterujem, da. Pokušavam da se setim neke potpuno prazne priče, ali ne znam koju pre da ispričam, i eto, ne ide mi. Možda bi trebalo nešto da napišem zapravo. Kao idem ja ulicom a vetar duva a oko mene nešto belo što ne razumem, a ono neki čovek kraj kapije kaže: izvinite, moja je majka isekla Dormeo. Ona je već senilna, i ne zna ni ko sam ja ni ko je ona ni ko je mače što se igra sa sunđerom, ja sam joj kupio, znate, onu memorijsku penu, i eto sam bio kod komšija na kratko, a ona je ustala i isekla tu penu. Ne znam, sve tako nešto prazno mi dolazi. Kao bio jedan čovek pa napravio veliko biciklo veliko 5 ili 10 metara, jesam pričala nekada o tome, da, on je to napravio i niko ga ne vozi, pa može samo Bog da ga vozi, ali on kaže da nije za Boga već je to umetnost, kaže interaktivna umetnost. Ili ono kada je čika Paja rekao da nikom ne kažem da su vanzemaljci u Sibiru napravili veštačku oluju ili zemljotres, a on ima dokaze o svemu, ja drhtala od vetra i kiše i pajine priče. Čekaj, ima i ono što mi više ne fali neki parametar pa da idem na pecanje i picu. Uglavnom su sve ove reči jako prazne, poput naličja onog belog papira koji je u nekom od gornjih redova stajao presavijen. Treba se malo smejati, neko je rekao, ne malo već puno, svakakvih priča ima. Kao ono da je čovek decentriran, ekscentričan, izbačen iz svog centra pa zato stalno osciluje i pokušava da namiri svoju nenamirenost, zato ima nemira a sasvim je u redu čovek s nemirom, ili da je čovek manjkavo bivstvujuće pa pokušava tu svoju prirodu nečim da kompenzuje, pa stvara ali se uvek stvorenim razočara, to je ona neprevladiva razlika između čoveka i stvorenog dela. Prazne reči treba neku prazninu da popune ili neku puninu, što je svojevremeno napisao onaj što se za kulturologa izdavao, dakle punoću da opuste, da prevladaju, uspore. Ali ništa na silu ne može. U praznom ritmu tako hoda, prazno zvecka ali zvecka i šta da radim ja kraj kase. Nešto mi prazno danas kroz ruke prolazi i sve se tako već danima preliva, ni rečenicu smislenu da kažeš da prozborim. Ničeg smešnog da se setim. Samo nešto nedotupavno, nejasno, a namerno je sigurno nejasno, svakakvih ljudi ima, pa tako i mene. Pokušali su neki da mi objasne kako je kada si stalno odlučan i isti i u modu, ali ne vredi ja nisam za vojsku iako je jedan general od teče kazao da sam nekom oficiru mesto zauzela, to je bila baš prazna rečenica, ili ono kada je ona žena rekla da ide sa koferima kod ljubavnika a stajala je u ulazu zgrade jer ljubavnik nije postojao. I tako me sve danas uhvatilo nešto razvejano, kažu tako dođe kad ti je mesec u blizancima, u svakom slučaju da napišem šta bih: skuvala veliku nes kafu i jednu veliku ice kafu i jednu tursku veliku kafu, stavila dve kugle sladoleda od vanile na tacnu i neki sos ili krem, kako se već kaže, od maline, vozila bih biciklo bar sat, a da mi to niko nije tražio, pomerila bih krevet naopačke, stavila točkiće pa bih se od zid odgurivala, uopšte ne znam zašto to nisam do sada uradila, da, jer je sve drugo u sobi na točkiće. Ne znam šta bih radila drugo, sve nešto prazno i s malo koncentracije, možda neki rad na automatima, ništa manual, zapravo, kad bolje razmislim treba da pročitam šta je na onom presavijenom papiru. ''psihoanaliza predstavlja heuristički deficit totalizujućeg uma i doprinosi dijalektici apsolutizujuće stvarnosti''. Sranje. Zaboravila sam da kažem, moja mala teza raste. Pletem, platem mrežicu, da napravim kapicu, od kapice čizmice da idemo popolje a popolje razno briga nas za prazno.  

                        ne znam.

Read more »

nesabranost u pribranosti

Kao sam u nekoj vizantijskoj kući, tražim neki svitak. Neki rukopis pisan na jeziku koji nije mnogo poznat. Neka u haljini boje kraljevskog fazana mi se smeši: Paramith shteam (Znam priču). Sednem kraj njene haljine. Ona skine haljinu i onako gola kaže: ljudi u meni putuju, daleko, neki se vrate jer vole biti unutra i napolju, vole biti na granici, oni su oprezni. Odu tamo gde su orlovi, visoko, u planinu, i niko to ne zna, a oni planinu urbanizuju, još pre gradova, pre polisa, tamo ima zakona, i demokratije kakve nema u ravnici. Putuju, kreću se, prvo su to ograničeni prostori, a onda se šire, onda se usude na beskonačno i odu daleko. Više se nikada ne vrate. Nije ih briga za ime i veru. A neki drugi opet, oni isto oduvek putuju. Oni veruju u dobro. Možda su Evropljani, provode sate i sate u psihološkoj pripremi za jedno kratko projektovanje u onostrano. Odbijaju tuđe, odbijaju sagrađeno, trošno, materijalno. Traže svoju zemlju, novim mestima daju epitet ‘’star’’ verujući da dolaze u neke mitske predele. Svaka grupa ljudi ima svoj unutrašnji jezik kojim se dogovara, prepričava snove i na kom sanja nove obale.
- Oni na kraju umiru?
Da, svi na kraju umiru. Ali to ne treba da obeshrabri. Veruju da će stići jednoga dana tamo kuda su krenuli. Paramith aspush (ispričala sam priču) i obuče haljinu.


***

Sunce obasjava prozor.
Jedan lepi mladi čovek rekao je nedavno da ne smem sabirati. Da treba da množim. I ako negde zapadne nula, da će ona sve u ništa pretvoriti. Dakle, ne treba sabirati. O tome sam mislila do reke. Tamo je stajao neki čovek sa koferom ispred sebe. Tu ne staju brodovi. Možda ponekad čamac. On je bio sam, pored obale, sa koferom sam. Migrira. Nije nikuda otišao jer ne zna kuda treba da ode. Provocira. Ne znam šta čovek sa koferom radi na obali reke sam. Ne znam ni otkud ja tu.

            

                        ne znam.

Read more »

speaking in tongues

Naći će mene naći će ako potraži nadu, naći će, da ima ljudi, ženskoljudih, koji su ljudi sa verom postoje. U nadi nadanja tražeć' sa slutnjom komade prevali sveta u nadi da nać' će onu što traži da nikada ne padne sam. Ako u nadi nadanja potraži prolaz za prikaz svetodrugi što srcu je prisan, o svete, ako ga bude, verujuć šepa po hladu mraza, namet reči ostaće za nemom uspravnom strogoćom, neka ih bude. Neka se stope! Jer mora proći taj čas kad dođe, cepanje šumno uzneće ljude. To biće prvo! Kad čuješ pad pahulje na plastiku nemu, poput snega plastike nerečiv, nova će vera mesta naći u srcu ljudi. A ako u traženju tada udvostručiš sreću, šta ćeš izabrati? Prvu nadu il' susret drugi? U nadanju tražnje za svetom svojedrugim, duh će ti reći, srce će znati da prvi je vetar od susreta nehajnog veći. Veruj u nepare, jer sudba jest takva, nemnoživa blaga ostaće u kutku ugaonih sreća. Ti si čovek što promere sreće ne gleda. Ne sluti. Sve tako jest.

ahtana snt štali milis k verid 

janika ali štamp hteri, o ahtana

semina ker. Aberi vanas isima na udi, 

o ahtana kmel.

Read more »

smislene pojave

isuse dragi, koliko ima ovih trenera što sve znaju o životu! ''pespektiva- percepcija-neustrašivost''
sve je povezano. ''očekivanja- sreća- rad''. sve je jednostavno. ''ponavljaj vežbu i postavi sebi izazov''.
druga kultura. ''strah je samo ideja''. treba se usuditi da budeš neko drugi. ''Postaćeš najbolja verzija sebe. oslobodićeš svoju veličinu''. auf viderzen, poznati svete. Krećem u osvajanja, pokoravaću druge.
postaću tarzan. neaboridžin. veliki majmun, izvini, masturbiram kompulzivno. ''dozvoli da sa tobom krenem u avanturu. ja ću ti biti vodič. moj je trip, ali ja sam čovek koji je proživeo mnogo''. ne znam da li mi treba trener, ja sam lucidna. sve imam zavisno od srećnog sata. do svega imam par milja svetlog hoda, zavisno od kazaljki srećnog sata, i na kraju od mene. da li bi neki trener svojim polaznicima veselo rekao: ako imate osobne smetnje, možete zaigrati kakvo kolo i ponavljati ''ja nisam moj poremećaj'', kao u onoj elektronskoj muzici gde se glas čuje na svakih 5 sekundi. da, ja bih to htela čuti. da, u svojoj sam glavi čisti uspeh. često. nakon ovog osvešćujućeg trenutka, volela bih nekom biti trener, pa da kažem sedi lepo, ispravi leđa. samoudeljuj u tišini komplimente, obuci se za uspeh jer tako ćeš se uvek osećati vrhunski, pomozi drugom da se oseća manje bedno jer se dobro dobrim vraća, pretvaraj se dok ne postaneš zamišljena forma i praktikuj srećan kraj... ali ima nešto jače u meni, kao nekakva lopta što poskakuje, na svaku glupost, sranje, nepravdu. gde je vaš altruizam, treneri, kamo vaša tolerancija?

Read more »

Vožnja II

Uđem kod Filološkog i naiđe kontrola, sada stalno kontrolišu, i masa ljudi izađe, prepadnuta. Jedan čovek uđe, u beloj košulji kratkih rukava, sedokos i proćelav, gleda ljude što brzo odlaze i kaže kontroloru: ''Prepad, a? E, kada su Srbi toliko trpeli Turke, normalno je da je to ušlo u vene, krvotok, ta dekonstrukcija i razaranje, pa znaš kada će Srbi da nauče da plaćaju karte, nikad! Srbi nikada nisu bili konstruktivan narod, eto, pogledaj i Crnogorce. Za nekog Crnogorca možeš da kažeš da je ili čovek ili gorštak, nema trećeg. E, da nam je sada neki Apis, pa da tokom noći pokoka ove kretene...'' I neki mladić što je sedeo ispred mene kaže: ''ne Apis, već asteroid, samo će asteroid ovo da izleči.'' I okrene se ka meni. Kontrolor mu zatraži kartu, nije je imao, i opet se okrenu ka meni. I onda se treći put okrene i kaže: ''ja sam Mladen. Jako si lepa. Iz kog si kraja?'' Kažem da je to pitanje na koje ne mogu da odgovorim. Sve to sluša čovek u ružičastoj košulji sa kratkim rukavima, koji sedi pored mladića. Izlazim, a čovek u beloj košulji kaže mladiću:'' pa ti, dečko, kao da nisi obavešten, devojke sada biraju, je l' tako? '' Osmehnem se čoveku, izađem. Izađe i mladić. I kaže ''eto, u ime ovog lepog dana, pozivam te na sladoled'', a ja kažem da ne mogu to da prihvatim. I on deluje čudno, deluje da mu nešto fali, ali isto tako osećam da nikuda ne žuri, da ga kapitalizam ne dotiče, kao ni internet i žurba. I tako on stoji pored mene na stanici preko puta Hrama i gleda me. I kaže da se nada da ćemo se nekada sresti, još u nekom životu. I čeka da mu kažem hoćemo li ili nećemo. I kažem da hoćemo. Kaže da bi voleo da to bude ipak u ovom životu...''znaš, ja nikada nisam nikoga voleo, ja sam domsko dete''. I zaćuti. Preseče me ta njegova smirenost. Ima nešto u sebi jako lepo. I ja mu to kažem, i dodam da moram da krenem. Uđem u tramvaj. Onaj čovek što je sedeo kraj njega, u ružičastoj košulji, sada stoji pored mene, u tramvaju. Kaže ''jeste li vi psihijatar ili psiholog?'' Pogledam ga. ''Ne, vidim da ste ubeđivali onog mladića. A nešto nije u redu sa njim, na nekim je supstancama. Vene su mu u redu. Pogledao sam. A vi imate limfatom na leđima, ostaće vam ožiljak kada operišete, sada vas ne boli, ali kada se upali, to je druga stvar. Oprostite, medicina je moja oblast. A dokle vi idete?'' I kažem da ne mogu na to da odgovorim. ''Niste psihijatar?'' - Nisam. ''Onda se usavršavate u nekom polju koje zahvata psihologiju. Znate, kada je Nikola Pašić išao da se dogovori oko podele Banata on povede sa sobom jednog poznatog lingvistu, i kaže mu: ''Vi se na ovoj sednici samo čudite.'' Lingvista ga gleda. I onda, Rumuni došli pa kažu: mi hoćemo deo teritorije, Bugari kažu mi hoćemo, i lingvista ostao zapanjen tolikim pomeranjem granica, i stvarno se samo čudio. i znate šta mu je nakon toga Nikola Pašić rekao: ''nemojte nikome govorite o ovome''. I čovek u ružičastoj košulji, koji deluje kao neki hirurg, ili ekspert klimnu mi glavom i izađe iz tramvaja.

Read more »

Terapija, 25

Ležim na stomaku

Ruke su pored bokova.

Glava gleda na desnu stranu.

Tu je neki aparat pokriven čaršavom.

Moja torba i bluza.

I zid, zelen i na vrhu beo.

Pored je jedan krevet, tuđi,

uvek nekoga bude na njemu.

Bila je neka žena, kaže da njoj treba zahvaliti za... to što je nekoga nekuda uputila, a taj neko sjajno prošao kod tog nekog... i onda je rekla švajcarska, nemačka, da može da ode u oba pravca, kao da se stvorila šansa da živi istovremeno dva života, a ona je zaparavo stidljiva, kaže, i voli novac... i uopšte se jako nervira jer nije studirala nešto što je volela... nisam okrenula glavu. Savladaj se, nepoznata, ćuti, nepoznata, ostani nepoznata.

- Je l' treba da se pojača struja?

Taj krevet je bio tuđ, nedeljama je ostao tuđ.

Šef elektrovarilaca, Jovanović, je ćutao na njemu, radio je u Kini, Vijetnamu, Nemačkoj, posle bowena je otišao u Italiju. Bokser je povredio vrat a trener plaća dva evra manje po svakom mladiću za taj krevet, neki deda Velja je uspeo da prohoda, neka žena na njemu stenje, jedna ćuti i leži sa naočarima.

- Možeš preći ovde.

Sednem,

- ipak lezi.

- Gadafijev brat je bio ovde...Seid... ali ta žena, ta žena maslinaste kože, njegova sestra, prva žena koja je završila fakultet u Libiji, lepotica, ja nikada posle nisam video takvu ženu...

- Sad ćemo te obesiti.

I u danima  vešanja sam prolazila kroz druge zemlje, gradove, lisabon, turska, španija, poljska, tako okačena sam gledala brodove u vodi, i opet italija, i još dalje...

- Još dva minuta.

Desilo se da nisam mogla više da dišem, izvini, nisam rekla, izvini, neću saslušati do kraja, a baš je lepo u pustinji...  Znaš, orijentalistički diskurs zapravo podrazumeva sliku u kojoj je svaka nezapadna zemlja ‘’druga’’, pasivna, licemerna, ništa nisam rekla, molim te, ugušiću se…

- Bravo, sutra ćemo duže.

- Evo ti voda, imam filter iz Švajvarske, sjajan je. Pij dosta vode.

Ti nešto kuvaš, je l’ to čokolada?

- Blato, iz vulkana, kuva se na 60 stepeni, vidi kako izgleda blato, ne miriše. Stavi se tanko na foliju i onda se aplikuje ... deset minuta.

- Kada ovde pritisnem udahni.

-Udahni,

-Izdahni

- Je l' osećaš?

***

- Ne mogu više, ovo je da poludiš, ne znam šta da radim

Ženski glas je doadao: ti si se baš opteretio tim bolom

Drugi ženski glas je uzdahnuo, kao nakon dugog kopanja ispod sunca koje odlazi.

Kotlić je sasuo vodu u šolju,

- Da, dobro, nema problema, govorio je čovek u slušalicu

- Nije sporno i da je nedelja, kad hoćeš

Glasovi su bili strašno bučni, bilo ih je mnogo

Majkl Džekson je pevao: I'm bad, I'm bad

Molim vas, budite tiši, nisam se pomerila, rekla sam

Postalo je na minut tiho, a onda su se glasovi pojačali, i htela sam da ustanem da odem, da se brzo izvučem, da viknem, da ih prepadnem.

Nisam. Glasovi su još malo postojali, a onda je nastupila tišina.

- Da, treba da bude tišina, izvini, gužva je, evo biće mračno.

I bilo je tiho kao i pre.

- Pređi.

- Vidiš, ovo je neprijatno, piše potrebno je i treće lice, je l' potrebno treće lice? Nije. Sad ću da pritisnem ovaj kanal, malo je neprijatno, ali izdrži deset sekundi.

***

Možda se ja plašim smrti, i toga da jednom ništa neću moći da uradim

- Nije to, već dugo ležiš i to zamara…

- Ovde izvuci ako se osećaš depresivno.

- Stavićemo indijsku travu.

- Evo ineskt tehnike.

- Evo sudžok tehnike.

- od ponedeljka radimo bowen.

***

Kada sam poslednji put postojala?

Na placu, šuma preko reke je disala.

***

jutros sam bila na bowenu.

imam obavezu da 

pijem vodu.

i još more drugih stvari

koje nestane kada 

kada

kada...

postanem manje 

stvarna, i zato pijem vodu

i dodajem čaj

valjda da

ne odletim i ne postanem

kiša

evo, već ima tri meseca,

 još ništa nije izraslo iz ramena.

Read more »

prvoga maja- od dabrova ni traga

Koračam po puteljku

i već sam u krošnji

jedno me magare gleda

i ja gledam magare

jedno pored mene prolazi

a neke šašave svinje

svoj ćef gledaju

patka i labud

dva labuda postaše

a polje maslačka 

miriše bajno

odjednom, gle, straha nesta

idite drugde, krava kaže

tamo gde sede

 dva para nogu

a jedna ribica 

u krugu pleše

gde je mesec do pola jasan

i gde te jedan nemi pogled

sreće

gde ima 

i vrisak malenog cvrčka

u baldahinu mekom

i jedna okačena šuma

u vodi

potom, 

u čamac stupi jednom nogom

 i popni se stepenicama 

do vrha

iz vode će te pozdraviti 

sunčeva sestra

ti reci šta ti je volja

(Hej, mogla me močvara progutati!)

Read more »

Rupa u duši/ Hole in the soul

Rupa u duši/ Hole in the soul (1994.), sjajan autobiografski film Makavejeva.

U filmu ima dobrih ljudi, stepenica, jedna svinja sa minđušama, zvezda, agenata, biranja odeće, telefoniranja, kamenog vina, šansi u kojima se duša gubi  jer ''you are no longer funny''. 
 

Pored svega, mogao je pasti s' vrha Hrama.
Ali nije.

Read more »

kišopadni momenti, cirka 10

1.dan

Sedam na biciklo i krećem u dan

U ono mesto kraj reke, u onom spustu,

U onu ulicu gde piju na tepihu u dvorištu.

Krećem spremna da sretnem

Sve one koje mi misli prizivaju.

Kiša po licu pada.

2. dan, šetnja

Na misli si mi se odazvala a ja sam

izašla da te sretnem.

Ništa prošlo nije i sve se desilo

Život je dobro.

(Kiša pada)

Kako slabosti?

- Pupe, sad će da procvetaju.

(Kiša pada) 

Gledaj, opet je pogledao u ključ

Gledaj, ne vuci me, gledaj

Rekao je nekome da se plaši

Gledaj

Svrbi ga dlan.

Gledaj, živeće taj večno.

3. dan, uskršnja kiša

Pada pada kišica

tik- tik- tak

Ide neki čičica

tik- tik- tak

Brci mu se sjaje

tik- tik- tak

U ruci mu jaje.

4. dan

Ima jedna mladost što me sretne često. 

U neko doba dana uporno u skoku preskačem šare, 

i zadihana ispred ogledala zastanem.

5. dan

Bio jednom mač u kamenu, mladi princ u kamenu, 

devojka u kamenu, cvet u kamenu.

A danas postoji kamen u ramenu.

Kalcifikacija, kažu.  

6. dan, trotoarski potop 

(Mislim srcem)

Sedim i gledam u zid

Zidovi su krem i žuti

(odstraniću zidove)

Da li da se popenjem ili da siđem?

(bataliću pitanje)

7. dan

Biću nasmejanija, hodaću brže

I učiniću sve čega se odričem sada

Da, kretaću se po pravim linijama

Da, biće me na obalama, u šumama. 

Svega će biti u sutrašnjem danu.

Sada puštam jučerašnju setu i 

ležem da uspavam dan.

Kiša je.

8. dan

Da sam ljuta,

Oh, svađala bih se na engleskom

i ljutnja bi prolazila brzo u čekanju pravih reči;

sela bih u fotelju da gledam tu svađu, odvojena od sebe,

i uzela bih malo vina i slušala bajku.

Oh, tako nespojena, sela bih da pišem

na jednom drugom jeziku. 

9. dan 

Ohnula sam čudnim ohačem

ohujem, oham, izohvam,

u ohanju dan prolazi.

Oh... Popila sam tuđe osmehe. 

10. dan

Kiša pada.

Stražarim između prozora.

Sarma se kuva. Kazaljke se pomeraju.

U daljini tama. 

Na rukama svetlost.

podne 10. dana

Kraj reke, ispod oblaka,
ptice udaraju krilima.
Pecaroši ćute.

Read more »

Ljudi magičnog pokreta

Postoje ljudi koji reč ne puste
a ispričaju ti magične priče.

graciozno. brzo.
strastveno.

Nekada slutiš iz pokreta da je reč
o
nadi
početku
predaji
kraju

Nekada vidiš kako tragovi svetle
ili da puštena krv nema crvenu boju
svaki se strah kao kristal zadene
na vrh prsta
a prst zaboli
ništa, duneš

a onda dolazi vreme za let.

Poput divnog plavog vilinog konjica leti.
A plavi vilin konjic leti kao leptir.

Pesnik leda
Stephane Lambiel

Elegantna. Strastvena.
Liči na vilinog konjica Južnog klizača, plave nežne boje, koji
iznad neke, najedanput zaleđene, močvare ni o čemu drugom ne misli
do o sjaju vode.

Trajno neopisiva
Shizuka Arakawa

Snažna. Zapanjujuća.
Kreće se kao leptir limunovac, onaj koji ima moć da se zaledi i oživi.
Trenuci nakon smrti, trenuci vaskrsenja.

Neuhvatljiva
Anastasia Shukhtorova

Trenutak pre metamorfoze,
i prve minute u kojima magično stvorenje puni krila krvlju
dok ne dosegne konačni oblik.

Magični
Dima Shine

Read more »

Junak i margina

Život u Srbiji nije ni lak ni jednostavan i zahteva veliku snagu. Moraš da imaš jake nerve i ako imaš i ako nemaš posao. Moraš u nešto da veruješ, a teško je danas verovati u kontinuitetu.

Ako slučajno moraš da imaš konakt sa nehumanom birokratijom, dobro je da na papir zapišeš da će se to završiti i da će se tvoj život nastaviti. Papir treba da nosiš sa sobom i da ga gledaš kad god ti je mučno. Ako treba i 20 puta, i veruj u napisano. Za bilo šta što je vezano za administraciju za početak je potreban bar jedan formular. Službenik razgovor počinje sa:
Popunite formular.
Koji formular?
Piše na šalteru.
Ima deset obaveštenja, koji formular? Gde da ga nađem?
Ima u Službenom glasniku, pošti.
Imate li vi?
Imamo. (?!)

U čekaonicama nešto čekaš ili popunjavaš formulare. U normalnom životu i zaboraviš da one i oni postoje, međutim, kada si u čekaonicama, a u Srbiji si, treba da budeš svestan potencijalnog gustog dima i trenutno pojavljive vatre (zabrana pušenja je zakonski regulisana.)
Eto, kako živimo- rekla je nevino neka žena koja je pre nekih godina promenila zemlju i komšije.
Od te rečenice je u čekaonici izbio verbalni požar između ‘žutih’ i ostalih. Na kraju je svađa buktala samo oko pitanja Mladićeve izdaje i lojalnosti. (?!)
Pa šta, i drugi su ubijali. On je junak i spasao nas je.
Aman, čoveče, čuješ li ti sebe?

U ambulantama nije ništa drugačije.
Oprostite, da li dugo čekate?
Vi mladi ništa ne možete da čekate. Samo se drogirate.
Je l' vi to meni kažete?
Svi ste vi mladi ludi. Zaveo vas Čeda. A šta ćete kad ne budete imali za drogu?
Znate šta, vi ste stariji od mene, a ja od vas ne tražim da preuzmete odgovornost za to drogiranje mladih.

Samo da dočekam da čekaonicu napustim. I ambulantu...tu atmosferu u kojoj kao da silovanju prisustvuješ. I mislim, ako država već postoji, onda je to stoga što ti prenosiš jedan deo svoje slobode na drugog, a taj drugi treba kao od nečega da te štiti, tako je u osnovi moderne države, međutim, taj drugi te šutira sve u 16 i na bilbordima-uoči -izbora piše: znaš zašto ili istina.  (?!) Da sam juče rođena sigurno bih se jako veselila obećanjima da poslovi više neće biti dodeljivani po političkoj osnovi, kako Dinkić navodi u okviru kampanje Ujedinjeni regioni (k'o Emirati, Američke države (?!)) kojom planira da osvoji i onu ciljnu grupu Beograđana kojima je muka od pridošlica koje su navrle u Beograd a tu i našle posao (jedan od oksimorona u okviru kampanje Ujedinjeni je i rasterećenje Beograda ili stručnjaci- dođoši marš, stručnost više nije na prvom mestu); da dolazi vreme Poslova, investicija i sigurnosti, u šta Tadić na jednom bilbordu uverava neku babu a baba širi ruke… Da sam spavala deset godina pa da se sad budim možda bih poverovala. Svi ti ljudi koji su zajednički ujebavali zbilju i fantaziju, opet kreću da pljuju minule godine i obećavaju da će stvari od sada stajati drugačije i da se ništa zapravo nije ni desilo. Na taj način tretiraju i građane i seljane kao potpuno udrogirane idiote spremne za bilo kakvu objavu koja će u nekom sutra, jer i sutra je dan, postati istina. Izbor za bolji život, kaže opet Tadić, koji bolji život, pitam se, za 127. reprizu istoimene serije? I na kraju, radikali i mutanti- radikali kažu Biram Srbiju, Pokrenimo Srbiju, devojku koju niko neće a koja je imala 126 propalih veza i nikad se nije udala, a htela je strasno.

Nekada se dešava obratno, nekada čovek izabere da se nađe na margini, da imigrira u unutrašnjost, to ne mora nužno da znači involuiranje u ljudskom smislu ili degradaciju, nekada je to način da se preživi u skladu sa ličnim uverenjima. Marginalnost, u tom slučaju, postaje obeležje identiteta.  

U svom malenom životu možeš da izabereš da li ćeš biti čovek ili crv. Biti Čovek danas to dođe kao biti junak. A biti crv, recimo, to je biti neka vrsta operatera koji zove u 18: 57 da reklamira neku firmu;  biti publika u nekom ''šou-ju'' ili ''šou-vu''; biti političar... Uglavnom, crva ima u raznim profesijama i jako brzo napreduju. Parazitske ideje se onda šire i oni koji imaju kapacitet da uhvate parazitirajuću frekvenciju prihvataju sadržaj i stvaraju larve. U nekoj ambulanti, čekaonici, tržnici stvara se adekvatana klima za nalaženje prelaznog domaćina jer to je neutralan teren posebno pogodan za napad na neki nezaraženi element.














Distanca postaje ‘’najbolji drug’’, želja ili potreba, lična i duboka, da se ostane ni napolju ni unutra, a predstavlja i mogućnost da se po potrebi uđe ili izađe iz nečega. Na taj način, granica može da se shvati i kao ‘’pomerenost’’, neopredeljenost, ‘’greška u podudaranju i usaglašenosti između strana, vrsta nesklada između dva polja, koja se ne mogu meriti istim metrom.’’ Ovaj prostor koji nekada izgleda kao simboličan prostor, metaforičkog porekla, pretvara se u tako u ‘’užasno, konkretno mesto, gde vlada dezorijentacija i razočarenje, gde se sukobljavamo sami sa sobom’’.

Na granici između besa i normalnosti stoji uspravljen sve manji broj ljudi u Srbiji. Na onoj granici koja je predstavljala zonu pristojnosti na koju su paraziti računali od svog nastanka. (Sami crvi imaju slabo razvijena čula i smeta im što osetljivi ljudi imaju sposobnost da uočavaju.) Sve više se odlazi u lični svet ukoliko se ne putuje daleko negde zauvek.

Ljudi sa margina, često su odbačeni, smatraju su ‘’opasnim’’, borave na prostoru neobavezne ‘’normalnosti’’ jer za njih taj prostor nudi nadu i život. Nekada neko može biti i gurnut preko margine, i tada postaje stranac, nekakav neželjeni element, kog društvo ne želi da ima u okviru (svojih) granica.

Da li je junak onaj koji odlazi u svoj mali svet ili onaj koji odbija da se zakuca u mali prostor svojih zidova? Koga danas možemo nazvati junakom, često se to pitam. I da li je junaštvo danas marginalna stvar?

Slobodan Novak (Tvrdi grad) određuje junake kao: ‘’Junaci se dugo odriču, zato strasno osuđuju. Oni su tvrdi, nepravedni prema ljudskim slaboćama. Osuđuju za iluzije, za mekoće i zablude, za otete trenutke i male egoizme. Oni kao da se tuđom slobodom osećaju prikraćeni, pa mrze tuđi greh kao otimačinu. Junaci su merilo. Nisu svoji. Oni su uteg i metar, i za njih se ne sme zalepiti ništa. Sežu dokle sežu. Teže koliko teže. Oni su sami baždarili sebe. Određuju sobom meru i doseg drugima.’’

U pokušaju da nađem pristojnu definiciju današnjeg junaka prihvatam onu iz predgovora Bernardijevoj sobi koju je dala Maja Solar ‘’ Junak je, dakle, onaj koji ne radi, koji živi, koji želi biti nadahnut non-stop’’.

Hodaju gradom

sa levom i desnom cipelom

Sa obe čarape zimi

U suknjama ili pantalonama

U bluzama u bojama

I ne deluje da se po nečemu važnom

razlikuju od drugih ljudi koji

Hodaju ili rukama mašu.

Naivno se smeju.

U tišini pljačku nikad 

ne spremaju.

Read more »

prolaz

Dodiruju se tuđi placevi ograđeni i njive sa ukopanim kanalom, malim, plitkim
I setim se mnogih.

Jedna je imala alergiju
Jedna je flertovala na Vračaru
Jedna se Sofiji predavala
jedna se davila u Umagu
ćutala u Kotoru
Trčala po aerodromima
Jedna je na krovu pušila
U parku ležala
U Njujorku bila najsrećnija
Drugde najtužnija

I setim se ponekad gledajući njive
I placeve ograđene
Setim se onih koje sam bila
I koje su vremenom otišle dalje
nekim drugim kanalom.

Desi se trenutak u kom me ništa ne može razgraditi,
Desi se da postanem nešto nalik gustoj magli
I vidim jednu devojku, ne znam joj ime, zajedno smo išle u druge gradove
I možda je više nikada ne sretnem
I ako je sretnem možda je ne prepoznam

Ima jedan trenutak
Kada ispružim nogu i već sam u onom parku
I kažem mu tako jednostavno da on zaćuti
Mrak je.
Onda vidim da ptica leti
I već sam sa nekim čijeg se imena ne sećam više.

Ima jedan trenutak u kom sam kao
Oblak
Nikoga više ne stižem
Sve je oko mene

eho.

Read more »