Martin v Zagreb. Martin iz Zagreba.

Pisala sam. Pisala sam. Čitala sam. Čitala sam.
Oj oj oj
Kupila sam knjižice, ružnjikave im korice
Oj oj oj

a onda sam htela da pijem jogurt. Dan je grozan. Jogurta nije bilo. Prevođenje može biti jako naporno. Bio je tetrapak sa mlekom u frižideru. Ajme avanture! Kada sam ga sipala u čašu, videla sam da je to jogurt. Pogledala sam u tetrapak. Tako je kad u sebe posumnjaš zbog sitnice. Piše na njemu ''trajno mleko''. Ne dugotrajno, ne jogurt. (trajno mleko, marka: Dukat) Potom se u sobi, na monitoru, umesto kornjače koja nosi grad na oklopu prikazala slika drveća koje na vrhu grana ima pečurke (vista program ima taj desktop, nije do mene). Pijem, dakle, jogurt i ono šta ne bih skoro nikada slušala ni odmorna ni umorna jeste priča o ekonomiji (nedavno je mala sestrica rekla: mene ne zanima sociologija, filozofija, teorije, kapiraš, ja mogu da naučim best of od filozofije, sociologije ili da pogledam kad se neko rodio čisto da tebe ispoštujem), nikada, i odjednom se čuje glas koji na engleskom jeziku govori o nekakvim principima zarade. Da, otvorila sam previše prozorčića (en. tabs). Na nekom je sigurno stajao taj mladi Azijat, sigurno je Azijat, i nedvosmisleno je pričao o nekim principima kako treba brzo sakupiti novčanice. Meni tu zapravo ne smeta mladi Azijat, već ravni glas koji je nekom tonskom pupčanom vrpcom vezan za ekonomiju: algoritam, berza, algoritam govori kompjuteru informacije šta da radi, komplikovana trgovina, svaki je sekund važan, da li je algoritam samosvestan, to ne znam. Frustrira. Nisam znala šta sam pritisla i na kom je prozorčiću on tačno sedeo (verovatno je sedeo dok se snimao), samo sam malo viknula: ne zanima me i glas se ućutao. Pored čaše je sveska. Jedna stranica je ispala. Ne razumem šta piše. A moglo bi biti ovo: 

Izgubljen u Springfildu

Išao je ispred mene i jako ozbiljno posmatrao gorgojle. Išla sam za njim i posmatrala gorgojle. Jedan se ljutio, i drugi je bio ljut, ne bih znala da kažem koji je bio najljući. Nešto je rekao, ne sećam se više. I' m gonna get you, mislim da sam se setila te opsesivne tuc-tuc pesme. Sećam se da smo potonuli u grad i onda se popeli na neko brdo. Nisam više srela to brdo. Gorgojle sam ponovo videla. On je išao ispred mene, dodirivao neke nevidljive pojave, išao je ivičnjakom, stopalo ispred stopala, ruke raširene, ja iza njega gledam ruke i marame. Jednom me poveo u umetnost. I tako smo ceo dan bili tamo. Prvo su to bile neke figure od mesinga, pa skulpture, pa još veće, stvarno velike, obojeni lavirinti, jedan čovek koji svira violinu, ima kćerku koja svira violinu, pričali smo i listali knjige na francuskom. Desno je Venders, a sa leve strane, kao što vidite, tu su polica i gramofon. Posle smo bili u grafitima, u manje obojenim lavirintima, pomalo uflekani, gladni, jeli smo u meku, koji je do tada bio samo pišaonica, jer nismo više mogli ostati gladni a ništa drugo nismo videli u blizini, ja sam dobila mali poklon-kupon, sledeći put mogu uzeti pomfrit besplatno.Ura! Onda se putovalo. Ne znam u detalje kuda, nikada neću umeti da ispričam tu priču tačno. Slušala sam ga, 11 sati sam ga slušala. Držali smo se za ruke i kao da je vozio neko treći, nevidljivo. Posle smo igrali bilijar, pili pivo sa limunom, on je bio blag, ja dražesna i tako smo se zaljubili.

Šest sam sijalica upalila. Čekaj. Sedam. Lepa je sveska, bela, sa ispisanim stranicama tu i tamo. Sa crtežima. Na desktopu je umnožena slika neke male devojčice izvanzemaljske koja ima keramički efekat. I baš je grozna. Dovoljno grozna da ti dam da ovo pročitaš:

Stereotipi rano lete

Sedim i svetlo je.  Da, reč je o prošlom i sadašnjem. U onom prošlom smo i ti i ja nosile pantalone. Ja ih i danas nosim. Ti nosiš haljinu sa malim brošem. Broš ne daš, broš će te ubosti. Na tvojoj lepoj, lakoj haljini maleni broš. Sedim pored tebe. Ti mi kažeš kako treba da se gleda taj broš. Onda si svojim slabim rukama, koje jako mirišu na bukete onog sitnog cveća, pokazala broš koji je postajao veći od tebe, veći od mene. Ljutiš se što ne vidim isto, da, rekla bih da si razočarana. Meni je žao što ga dugo gledaš, usudiću se: izvini, zašto misliš da treba da ga nosiš? Mislim da ne treba ništa da posuđuješ. Brinem se, kako ne razumeš, kako ćeš ti sa haljinom i brošem u svet? Skini, molim te, tu odeću. Obuci pantalone, svoje.

Da, ti stereotipi ne biraju godište, to je tragedija. Dalje u svesci su na jednoj stranici kosinusi, sinusi, i tangensi, nešto je u trećem kvadrantu povučeno, izračunata je površina nečeg što liči na pauka ili na vatromet- pahulju. Nekad pomislim da sam imala jako puno života kojih se sada sećam kao udaljenih priča. Sve stvarno, nije stvarno, ali o tome drugi put. Piše pored onog nacrtanog vatrometa: pronaći jednačinu za vedar tekst. Jedan vedar tekst je dobio Vasilis i uzvratio je veselom slikom. Potom je Vasilis dobio veselu pesmu koja je imala dvostruko značenje: jer je pesma bila pisana posle koncerta, posle prelazaka nekih strašnih tačaka sa nekim čudnim biljkama, negde oko pola šest ujutro, kada je koncentracija bila već za taj dan ostarela. Vasilis je onda uzeo drugi ton, manje veseo, više smešan. Ovo nije takav tekst.

Početnici u vremenu

U novembru nema trešanja, a trebalo bi da ima situacija toliko ludih da dođe neki pop koji se dere, užasno sporo viče: hej, imam trešnje!, baš tu pod tvoj prozor. Onda bi ga ti pozvao gore na sprat na džez, utišanu svetlost sveće, malo vina? Nemoj da se smeješ. A on se smejao, on za sebe kaže da je stari isluženi brod. Sve njegovo govori da neće da bude sam, ali kada ga pitaš ne, on je stari izlupani brod. On sav treperi, on često treperi, nekada ne treperi pa zatreperi. Kaže da je pre bilo strašno, toliko strašno da je osećao da nije imao šta da izgubi pa je napustio jedan fiksni život i sada ih ima nekoliko mobilnih. On ne shvata da mu treba vreme, veće vreme da razume sve te živote jer čoveku je potrebno vreme da shvati šta mu se dešava. Čovek samo naknadno može da kaže šta mu se desilo. Ali on ne pravi pauze jer se onda oseća kao brod bez jedara. Hoćeš da sednemo na klupu?  Žena do mene prekida vezu i kaže: Pogledaj Begginers. It's a must!

Šta će biti sa kaligrafima? Sve se menja, ili font ipak nešto o čoveku govori?  Rukopis mi je sitan, dobila sam buket komentara: ti sitno pišeš ili ti baš sitno pišeš. To bi moglo nešto da znači. Dešava mi se da sam počela da pišem na stikerima. I samo na nekim malim papirima. Hoću to da menjam. Danas sam kupila veliki blok za pisanje. Treba zapisivati ponekad svoje misli i na papiru. Iznenadićeš se jednom. Ova rečenica bi pre samo pet godina zvučala ludački. Ako uspeš da pročitaš iznenadićeš se dva puta. Svemir je samo preludij za ono što nam još valja reći, to je smislio neki Ihmad. Evo, ja ću početi da mešam za sebe jedan zalazak sunca, još jedno opšte mesto, malo mirisa jorgovana, ne, već dva opšta mesta, jedno brzo skretanje  i tri poskakivanja bez praška za pecivo (i sve ću izručiti na papir). Sitno. 

Posted in: igra