Razgranati identiteti

U šumi- šuma stabala. U šumi, šuma priča. Kraj šume sipi kiša. U brdu malenom gde su jagode nekada rasle, tamo na desno stoji bela breskva a sasvim desno je polje oraha, šljiva i priča. Za početak, ako osećaš protivrečnost u svojim uverenjima, dobro je da odeš, prvo, na levu stranu, sasvim u levo, gde je polje primarnih iskustava. 

Približi se. Pogledaj ono stablo. To sam ja. Pokušala sam biti nevidljiva, odlazila sam u radnju i nikome se nisam javljala. Kada sam nestala sa ulica grada u kome nisam htela da dišem, neko je majci rekao: ona je zatvorska službenica zapravo?

Tako nevidljiva, mislila sam o drugim stvarima. O talentu za unošenje u svaku priču. O dugom povraćanju za ono bez duha. Jednom sam čak upala na neki prijem. Mnogi su sedeli oko stola, uzeli su viljuške, potom su uzeli noževe, i seckali mesa u ćutnji. Tada sam shvatila gradaciju alijenacije. Jednom je prijem bio u mojoj glavi. Dva Arapina su sišla sa kamile i pitala me kako se usuđujem biti toliko drska da ih nijednom za četrnaest godina ne pozdravim. Kada je reč o identititetu, pogledala me kamila, prvo se mora duboko zagledati u alternitet a onda u alijenaciju. 

Identitet je promenljiva struktura. Menja se sa kišom. Sa šetnjom u društvu po kiši. Rešava se i redefiniše u interakciji i stalnom pregovoranju sa knjigama, ljudima, sobom. Ja nisam dve. Ja nisam mi. Ali nas je dve koje ličimo. Jednom smo se šetale, pričale o knjigama. Protresli su nas isti autori. Drhtale smo misleći na sve knjige koje nikada nećemo videti. Ne, već smo nehrabre i time nepotrešene. Ona je moj unutrašnji glas, a ja sam njen. Tek kada razgovaramo uspemo da shvatimo šta nam se dešava.

Ja sama samcita mogu da se zagledam duboko. Mogu da odem daleko. Da prepoznam  poroznost granica. Nekada me privuče tuđa snaga. Posebno snaga koja može biti snaga centra, ali se svojim izborima našla na margini. Tek zaustavljena na obali, u pokušaju da razumem tuđu, uspem da shvatim svoju. 

Opasnost od zaboravljanja stalno preti da poplavi sve velike površine vremena i prisiljava da one veze između izgrađenih delova sveta ostanu otvorene. Otuđenje od vlastitih predstava iz prethodnih faza ugrožava integritet.

Ako se u kolektivno življenoj memoriji ne poštuju lični rituali, nastali u vremenskim uslovima, dolazi do destabilizacije fiksnih tačaka, a suživot ostaje osuđen na praćenje otkucaja časovnika.

jer identitet se ne kupuje u radnji.

niti posuđuje iz reklama.

Eto, to je rešeno. Ali imam još fotografija i treba nešto da ubacim. Improvizovanje je deo otkrivanja. Ko otkriva? Ljudi.  Svugde ima Ljudi. Smeju se. Plaču. Nekada govore jezicima izgubljenih ptica. Hrabre. Misaono gravitiraju, emotivno migriraju, amplitudno, jer su posve nelinearni.

Mrze ograničenja, poput Strele hteli bi na drugu obalu, hteli bi u sebi ''bezobalnu povjest njemačke filozofije'', hteli bi da im niko ne krši grane, a ako pokuša videće golo srce, nema šta drugo.

Samo je jedna stvar jedincata i nenadoknadiva u svemiru: to je ja, rekao je Vladan Desnica.  

Ne postoji nikada jednom do kraja življen identitet. Čovek skida slojeve. Otkriva sebe. Fludian je i promenljiv, razgranat. Identitet koji imaš u snovima je verovatno katkad sličan onom kada šetaš ispod breza ili je sam breza. Moj je ona bela breskva. Listovi joj trepere. 

  

Posted in: fotografija priča, granice, Identitet, slike, snovi