ja sam jedan pauk mali

Sve bih neke reči pisala ali da priča i ima i nema značenje. Da je prazna i tek malo puna, ali uglavnom prazna. A onda kada malo pogledaš na desno ono vidiš da ima nešto. Nešto malo belo u uglu. Papirić presavijen. Neku tako priču koja se sastoji samo od reči običnih, nanizanih bez smislenog nizanja, bačenih bez reda. Kada pokušaš da sabereš i oduzmeš da ti baš ništa ne pođe od ruke. Neku tako priču kad te baš uhvati umor pa bi samo da preletiš preko redova i uhvatiš nešto iracionalno što ćeš posle u snu da razumevaš a u svetlosti će sve da nestane i opet se ničeg nećeš sećati. Kao kad uđeš u kupatilo, a tamo kraj kade neki maleni papir na zelenim pločicama nestane kad okreneš glavu. Uglavnom, nešto su oko mene reči koje su stvarno jako prazne, toliko prazne da će uvo da me zasvrbi od vetra što duva oko te praznine i zato moram da pomerim glavu malo unazad. Preterujem, da. Pokušavam da se setim neke potpuno prazne priče, ali ne znam koju pre da ispričam, i eto, ne ide mi. Možda bi trebalo nešto da napišem zapravo. Kao idem ja ulicom a vetar duva a oko mene nešto belo što ne razumem, a ono neki čovek kraj kapije kaže: izvinite, moja je majka isekla Dormeo. Ona je već senilna, i ne zna ni ko sam ja ni ko je ona ni ko je mače što se igra sa sunđerom, ja sam joj kupio, znate, onu memorijsku penu, i eto sam bio kod komšija na kratko, a ona je ustala i isekla tu penu. Ne znam, sve tako nešto prazno mi dolazi. Kao bio jedan čovek pa napravio veliko biciklo veliko 5 ili 10 metara, jesam pričala nekada o tome, da, on je to napravio i niko ga ne vozi, pa može samo Bog da ga vozi, ali on kaže da nije za Boga već je to umetnost, kaže interaktivna umetnost. Ili ono kada je čika Paja rekao da nikom ne kažem da su vanzemaljci u Sibiru napravili veštačku oluju ili zemljotres, a on ima dokaze o svemu, ja drhtala od vetra i kiše i pajine priče. Čekaj, ima i ono što mi više ne fali neki parametar pa da idem na pecanje i picu. Uglavnom su sve ove reči jako prazne, poput naličja onog belog papira koji je u nekom od gornjih redova stajao presavijen. Treba se malo smejati, neko je rekao, ne malo već puno, svakakvih priča ima. Kao ono da je čovek decentriran, ekscentričan, izbačen iz svog centra pa zato stalno osciluje i pokušava da namiri svoju nenamirenost, zato ima nemira a sasvim je u redu čovek s nemirom, ili da je čovek manjkavo bivstvujuće pa pokušava tu svoju prirodu nečim da kompenzuje, pa stvara ali se uvek stvorenim razočara, to je ona neprevladiva razlika između čoveka i stvorenog dela. Prazne reči treba neku prazninu da popune ili neku puninu, što je svojevremeno napisao onaj što se za kulturologa izdavao, dakle punoću da opuste, da prevladaju, uspore. Ali ništa na silu ne može. U praznom ritmu tako hoda, prazno zvecka ali zvecka i šta da radim ja kraj kase. Nešto mi prazno danas kroz ruke prolazi i sve se tako već danima preliva, ni rečenicu smislenu da kažeš da prozborim. Ničeg smešnog da se setim. Samo nešto nedotupavno, nejasno, a namerno je sigurno nejasno, svakakvih ljudi ima, pa tako i mene. Pokušali su neki da mi objasne kako je kada si stalno odlučan i isti i u modu, ali ne vredi ja nisam za vojsku iako je jedan general od teče kazao da sam nekom oficiru mesto zauzela, to je bila baš prazna rečenica, ili ono kada je ona žena rekla da ide sa koferima kod ljubavnika a stajala je u ulazu zgrade jer ljubavnik nije postojao. I tako me sve danas uhvatilo nešto razvejano, kažu tako dođe kad ti je mesec u blizancima, u svakom slučaju da napišem šta bih: skuvala veliku nes kafu i jednu veliku ice kafu i jednu tursku veliku kafu, stavila dve kugle sladoleda od vanile na tacnu i neki sos ili krem, kako se već kaže, od maline, vozila bih biciklo bar sat, a da mi to niko nije tražio, pomerila bih krevet naopačke, stavila točkiće pa bih se od zid odgurivala, uopšte ne znam zašto to nisam do sada uradila, da, jer je sve drugo u sobi na točkiće. Ne znam šta bih radila drugo, sve nešto prazno i s malo koncentracije, možda neki rad na automatima, ništa manual, zapravo, kad bolje razmislim treba da pročitam šta je na onom presavijenom papiru. ''psihoanaliza predstavlja heuristički deficit totalizujućeg uma i doprinosi dijalektici apsolutizujuće stvarnosti''. Sranje. Zaboravila sam da kažem, moja mala teza raste. Pletem, platem mrežicu, da napravim kapicu, od kapice čizmice da idemo popolje a popolje razno briga nas za prazno.  

                        ne znam.

Posted in: igra