nesabranost u pribranosti

Kao sam u nekoj vizantijskoj kući, tražim neki svitak. Neki rukopis pisan na jeziku koji nije mnogo poznat. Neka u haljini boje kraljevskog fazana mi se smeši: Paramith shteam (Znam priču). Sednem kraj njene haljine. Ona skine haljinu i onako gola kaže: ljudi u meni putuju, daleko, neki se vrate jer vole biti unutra i napolju, vole biti na granici, oni su oprezni. Odu tamo gde su orlovi, visoko, u planinu, i niko to ne zna, a oni planinu urbanizuju, još pre gradova, pre polisa, tamo ima zakona, i demokratije kakve nema u ravnici. Putuju, kreću se, prvo su to ograničeni prostori, a onda se šire, onda se usude na beskonačno i odu daleko. Više se nikada ne vrate. Nije ih briga za ime i veru. A neki drugi opet, oni isto oduvek putuju. Oni veruju u dobro. Možda su Evropljani, provode sate i sate u psihološkoj pripremi za jedno kratko projektovanje u onostrano. Odbijaju tuđe, odbijaju sagrađeno, trošno, materijalno. Traže svoju zemlju, novim mestima daju epitet ‘’star’’ verujući da dolaze u neke mitske predele. Svaka grupa ljudi ima svoj unutrašnji jezik kojim se dogovara, prepričava snove i na kom sanja nove obale.
- Oni na kraju umiru?
Da, svi na kraju umiru. Ali to ne treba da obeshrabri. Veruju da će stići jednoga dana tamo kuda su krenuli. Paramith aspush (ispričala sam priču) i obuče haljinu.


***

Sunce obasjava prozor.
Jedan lepi mladi čovek rekao je nedavno da ne smem sabirati. Da treba da množim. I ako negde zapadne nula, da će ona sve u ništa pretvoriti. Dakle, ne treba sabirati. O tome sam mislila do reke. Tamo je stajao neki čovek sa koferom ispred sebe. Tu ne staju brodovi. Možda ponekad čamac. On je bio sam, pored obale, sa koferom sam. Migrira. Nije nikuda otišao jer ne zna kuda treba da ode. Provocira. Ne znam šta čovek sa koferom radi na obali reke sam. Ne znam ni otkud ja tu.

            

                        ne znam.

Posted in: igra, Migracija