Wednesday, March 28, 2012

Jug i Jan



Kada dođe proleće nekome je sve sjajno i divno se oseća. Međutim, ja nisam u grupi tih srećnika. U ovom prelaznom periodu dosta ljudi se oseća kao da je od govana i ja tu nisam nikakav izuzetak. Nedaleko sam od ukočenja, al' se držim. Uključim tv a tamo ''Osmi kat'' (hrvatski šou koji sliči Opri) i uhvatim gošću, ne znam šta je tačno po profesiji, poziva jednu ženu iz publike i kaže: Vi imate probleme, ne možete baš ruke da pomerate, a i oči su vam spore. Hajde kružite očima, levo, desno, pratite moj prst?, tako, sad, pratite prst! Osjećate li umor? Siđite i nastavite u publici da vježbate.
I kako vi to radite- raspituje se voditeljka. Pa jako je bitno da se čovjek prihvaća i gledajte, uzmite svoju lijevu ruku i pipajte desnom rukom lijevi kraj dlana, znate ovaj dio kojim karatisti udaraju grede, kuckajte, lijepo sjedite i kažite sebi da se prihvaćate. Kažite: Ja se prihvaćam sa ovim bolom, ja se prihvaćam. Hajdete, svi iz publike, ponavljajte. I onda se cela publika prihvaća na mestu. Gledam i pitam se da li se prihvaćam. E sad, dođite vi iz publike i kažite kako je. Oh, ja ne mogu vjerovati, sve je bolje- kaže crvenokosa gospođa a vidi se da laže.
Divno, naša sljedeća gošća je______ i ona će vam pokazati tehnike kako da se opustite, ako ne možete zaspati, treba da udarate blago okolo nosa... a ako hoćemo da se razbudimo onda se kucamo odmah ispod donje usnice, tako, hajdemo se svi razbuditi... Ugasim tv, nije mi do lupanja sebe.
Doktorka mi je nekoliko dana kasnije rekla da mi se upalio rameni nerv (nije pomenula da li se prihvaćam ili ne). U dijagnozi ne stoji ništa slično. Sve sam šifre na internetu proverila (ima ih dve, druga je dopisana zbog nepraktičnog sistema izdavanja recepata koji se ne odnose na veći broj šifri već samo na pojedine).
I tako, ovih dana možeš po danu u majici kratkih rukava da šetaš a noću da se jorganom pokrivaš. Ako ti nije ništa, bravo. A kako je na dalekom severu u proleće i ko se tamo kako prihvaća to je već druga priča.

  Jug i Jan

Jedne večeri poput ove, kada je emitovana emisija o Fritjofu Nensenu, neobičnom polarnom istraživaču, u Svalardu, Longjerbijenu dečak Jan je ležao na krevetu. Njegov mačak je spavao. Jan nije mogao da zaspi. Razmišljao je koje je najjužniji grad na svetu. U najsevernijem na svetu je živeo i znao je tačno čega ima. Ali jug nije poznavao. Maštao je o igrama koje njegovi drugari na drugom delu sveta igraju, u nepoznatoj Patagoniji koju je nameravao jednom da poseti. Čvrsto je odlučio da će da ostane ako mu se dopadne. I onda je zaspao. (Nepoznati jug Amerike je vremenom postao siguran prolaz za san.)
Ujutro ne bi bilo traga od večernjih misli. Jan bi pomilovao mačka Osvalda i onda bi zajedno otišli u dan, svak svojim putem. Jan Erik je išao u školu koja se nalazila unutar crkve i nije voleo domaće zadatke. Voleo je da gleda turiste i da ide iza njih, da sluša nepoznate jezike, da se pravi da je i sam turista. Nije voleo kada bi čuo svoje ime, a neko bi ga dozivao. Jan je bio čudan dečak- kada su ga pitali šta će biti kada poraste uvek bi odvažno odgovorio: turista. Popodne bi pravio makete koliba ili pričao sa majkom i ocem, ili ako bi baka i deka bili raspoloženi pričali su svoje priče, a priče su često bile neobične. Deda je pominjao nekog Torstena Veblena koji je godinama ranije dolazio u jednu knjižaru i tražio fin papir ili zbirku japanske poezije, a sam knjižar ga je dugo molio da počne da piše svoju teoriju o klasi dokoličara, što je Torsten kasnije i uradio. Ali deda bi to samo usput pomenuo, u onim pričama kojima je hteo da ukaže kakvih sve ljudi ima, a onda bi se zaustavio i glasno mislio o norveškim kraljevima. Međutim, Jan bi skočio zbog neke nepravde, a deda bi se blago nasmešio, srećan što u Janu kuca pravednost, tako bi rekao svojoj supruzi. Baka je ponekad pričala o skandinavskoj mitologiji i te je priče Jan obožavao. Ali negde, duboko u sebi, hteo je da sazna priče juga. I uveče bi sebi šaputao u bradu, ili nekada mačku, koji bi ga pogledao kao da kaže ''hajde, šta čekaš, idemo''. Onda bi ponovo zaspao.
Jednom je iz njegove sobe dolazila buka, majka je došla u sobu uplašena, ali onda se nasmejala. Jan je pričao u snu. Kada je nekoliko dana kasnije obuvao čizme, majka ga je pitala da li u školi uče o Argentini. Ne, kratko je odgovorio. I onda mu je ispričala šta je sve buncao i smejala se i rekla da je i tada pucala od smeha. Jan se u početku postideo, ali se onda njegov smeh pridružio majčinom. Nedugo potom stigla je poručena knjiga o Južnoj Americi i sada je Jan mogao da čita sam i da razumeva bolje taj predeo po kom se kretao pre no što se vrata sna zatvore. Svašta je naučio, začudio se kada je video da su Argentina i Urugvaj siromašni rudama, čak ni u Pampi nije bilo rudnika, ali je shvatio da se ovce mogu divno gajiti, i onda je našao podatak da se najjužnije naselje na svetu zove Ushuaia. Te večeri dugo nije mogao da zaspi. Zamišljao je čega tamo sve još ima, i sigurno ima mnogo više stvari nego u njegovom gradiću. 
U samom Longjerbijenu se nije mnogo toga dešavalo, smrt je zaobilazila malo mesto, u gradiću se nije čak ni umiralo, na malom groblju niko nije pokopan već više od pola veka i nakon nekoliko godina, iz mnogih razloga, Jan je otišao u Bergen sa roditeljima i bakom i dekom. Tu, u Bergenu je završio srednju školu, bio je vođa i učesnik raznoraznih avantura, svugde je sa sobom nosio mnogo smeha i dobijao neke male tuge koje su se videle na licu, posebno onda kada se zaljubio u Ulu kojoj je ostavio na klupi pesmu, a ona nikada nije ništa rekla o tome. Onda je upisao antropologiju na Univerzitetu u Bergenu i u bibliotekama i slušaonicama je nailazio na važne podatke. Pošto ih je bilo mnogo, a dolazili su iz knjiga, filmova i glasova drugih ljudi, dešavalo se da ispusti jedan u zamenu za drugi, drugi za treći i tako je godinama imao repove podataka koje je na čudan način povezivao. Voleo je strane studente, i uopšte, ljubav prema turistima ga nikada nije napustila. Sada je na neki način i sam bio polu-turista, ali je imao želju da putuje više i dalje. I tako je počeo u mnogo većoj meri da proučava Južnu Ameriku, da se i u toku dana premešta u nepoznate krajeve, da otkriva tekstove i predanja i da se čudi lumperajki sa stranica. Neke tekstove nije morao dvaput da čita, imao je sreće, bila su to upečatljiva predanja poput onog koje je patagonsko pleme Ona sačuvalo o Potopu: ‘’Došao je potop, koji je pokrio svet. Ljudi su se batrgali u hladnoj vodi. Neki su se penjali na sante leda i pridružili se pingvinima, i jeli ribu kao i oni. Vremenom, oni su se pretvorili u velike pingvine. Kada se voda spustila, neki ljudi su se ponovo pretvorili u ljudska bića, a neki su ostali veliki pingvini.’’
Interesovala su ga i istraživanja koja su odgovarala na pitanja u kojim se sve situacijama stanje uma ne reflektuje na izgled lica. I tako dalje, i dublje i svuda. Samo ne u Patagoniju direktno.
Jednoga dana ga je profesor Jort pozvao da potpiše dokumente o stipendiranju letnjeg seminara, trebalo je da Jan ode u Javaskulu, u Finsku i Jan se tome jako radovao. U Javaskuli je upoznao ljude iz mnogih delova sveta, bilo je oko četrdeset učesnika iz raznih zemalja koji su sa sobom poneli i svoje snove, osmehe i pesme. Na večeri nacionalne kuhinje svako je pripremao neko tradicionalno jelo, a na večeri nacija Jan je zapevao. Po povratku je nastavio da istražuje i onda je jednog prolećnog dana nestao. Kažu da je zauvek napustio sever. Niko ga već godinama nije video, niko u parku, niko od prodavaca male radnje u ulici Strandgaten gde je često svraćao, ni u restoranu Vaskerelven 14, ni u muzeju, ni u pozorištu.
Možda je postao pingvin- nasmejao se profesor Jort, koji nije imao blagog pojma gde se Jan nalazi. Kada je sreo Janovu majku ona je sa osmehom rekla: Znate profesore, Jan više nije mogao da čeka i sada je... turista... Profesor Jort je ispričao ovu priču svom sinu Erlendu, u samom centru Bergena. Erlend je otišao u sobu. Uzeo je papir i nešto zapisao. Potom je pozvao Ejrika.
Ono što je od celog slučaja za sada na internetu dostupno je ova pesma:




5 comments:

etotako said...

Bravo za izbor muzike! Jedna od mojih omiljenih pesama.
Prihvacena :)

I od svih recenica u glavu mi se urezala: Voleo je strane studente!!!! :)))

Vanja Todorović said...

'De s'? :)))Da!!!
Priznaću ti ta je dobra, ali meni se urezala '' pre no što se vrata sna zatvore''. Turističi sasvim. :)))

DEVENDRA said...

ja baš maloprije slušah whitest boy alive i "i'm done with you", odlican izbor muzike. <3 a šta se tiče proljeća ono ne bira momenat kad će da ujede za guzicu :D

Vanja Todorović said...

Odlična pesma!;)Možda te drmne proleće u glavu na onaj lep način i možda to zapravo bude ono ''my own sweet way''.
I'm keeping my fingers crossed for you. U-la-la!

DEVENDRA said...

Neka bude tako. Hvala ti. <3

Post a Comment

Twitter Delicious Facebook Digg Stumbleupon Favorites More

 
Design by Free WordPress Themes | Bloggerized by Lasantha - Premium Blogger Themes | Premium Wordpress Themes