Plavi zalazak sunca ili Jorisova poruka

Pismo sestri, pisano u utorak, 17. septembra,  2002. 
(pismo kasnije poslato i Prijatelju).


Neko bi rekao sa mnom u glas: 
Najviše je volela da piše, da traži kontraste (hej, kontraste!) u 
pesmama i da ih traži samo ukoliko joj je veče naklonjeno.
Slučajući Canon in D, rekla bi: evo, ovo je isto kao kada bih rekla: ja
volim bicikle i kao kada bih pomislila: tabure. Ostaviću svoje nove
karuce ispred ovog prozora i pisaću ti o plavom zalasku sunca. Danas
neću tražiti kontraste!
Znaš, kada sam išla u daleku zemlju Nigozeti jedino šta mi je bilo
interesantno jesu bile brojne kombinacije slova na ostacima
nekadašnjih mostova. Naravno da nisam naišla na hijeroglif radosti!
I tako bih verovatno pamtila i danas, da nisam došla do knjige,
zapravo vrlo interesantne  prepiske o prepevu Cantao iz XVI stoleća, 
zapravo do momenta u kome Alebeana moli Leandra za jedan dan radosti. U
tom trenutku Alebeana pada sa postolja vredonosnog, nazovimo ga moral,
 gde se sada pojavljuje jedan nov oblik njenog duha, kojim ona
traži dan u jednom danu. Zapravo stvar je vrlo jednostavna, taj susret
svesnog i inženjerije u brodu uticao je na pojavu teorije o strahu
koja je mogla biti izbegnuta da skromni Leandar nije dozvolio novi
oblik u geometriji, popularno nazvan spirala. Ali kako sam ti već
govorila, kasnije se ovim pitanjem duboko pozabavio Štajner. Upravo
novi geometrijski oblik stvara paniku, jer kako drugačije objasniti
mehanizam straha, eto, stvorilo se nešto o čemu se izbegavalo i
misliti.
U suštini, vrlo je jednostavno, Alebeana stvara haos uz dozvolu
skromnog Leandra, koji je naravno bio osuđen na smrt. Pa ljudi su bili
osuđivani zbog banalnijih izjava, seti se samo sirotog Đordana.
U zemlji Nigozeti nisu bili čuli za ovaj slučaj, tako da su se
spremali i mene da stave na lomaču, ali, naravno, uvek uz sebe nosim
moje bočice u kojima držim vetrove i tako sam slučajno pustila
tornado, sve je odneo, čak i naziv zemlje! Užasne muke sam imala da ga
vratim u bočicu, uzalud želela da popravim učinjeno, spasa nije bilo.
Tornado je odneo sve. Ja sam se naravno bila sakrila, ali Nigozećani su
bili potpuno izgubljeni. I znaš, više nije ništa važno,osim toga da
legenda još uvek živi, valjda je vrlo jasno da bi Leandar, da je i
danas živ, branio Alebeanu svojim životom, jer je zapravo on učinio da
pustim tornado. Ljudi se tako jako plaše straha.
Kada sam ostala tamo sama, morala sam da pozovem mog dragog prijatelja
Jorisa da me povede iz te pustinje, a Joris, kao što znaš, uvek dođe
kad treba .On ide po svetu i spašava ljude, o prijateljima da ne
govorim. I tako dođe Joris u pustinju, u tri skoka me dovede dovde,
svakako da sam mu skuvala čaj i to indijski, za kiflice nije imao
vremena, mada ga je i gospođa mama nudila. Pozdravio te i rekao "reci
joj da mi se javi, nekako je ne viđam u poslednje vreme" A ja mu kažem
"Jorise, ona sada isto obilazi svet, kada završi putovanje javiće ti
se, samo me čudi da je nisi sreo."
On na to meni kaže "ma, da sam ja sada obilazio zemlju, ja bih je možda
i sreo, ali nisam, reći ću ti zašto - išao sam da vidim gde se nalazi
najveća riba, a da li ti znaš, šta znači pogledati u sve ribarske
mreže, zaroniti i preroniti sva mora, o okeanima i da ne govorim, a
posle sam morao jednom rođaku da odnesem nešto za rođendan, i dugo sam
razmišljao šta, kad sam se setio- vrhove planina- Triglava, Troglava,
Mont Everesta i da ti ne nabrajam gde sam sve bio i gde sam se sve
peo, i kada sam konačno sve uvio i odneo, on mi kaže "pa zašto si mi,
Jorise, doneo kamenje na rođendansku proslavu" a ja mu kažem 'oj, bože,
pa to su ti vrhovi planina, a on će meni, ma da vam ne pričam, eto zato
je nisam video, ali sada ću krenuti, da li treba nešto da joj
odnesem?- "Pa, Jorise, može li ova poruka?"

Posted in: bajke, ljubav, tornado