Jonska atmosfera

Read more »

4129 Hz

***

Jednom je Tadijana rekla da bi se svugde vratila. U gimnaziju, u period teške depresije usled ostavljenosti, u svaku tugu, samo da ne mora biti tu gde jeste, u šezdesetim. Pošto sam bila tužna, to me je na tren nasmejalo. Danas sam se toga setila a godine su prošle od tog razgovora. Danas se nikuda ne bih vraćala. Ne bih otišla u školu i stajala sa strane u haljini cigla boje; nikada ne bih ponovo recitovala iste pesme, ne bih se zaljubila u onog dečaka, ne bih prihvatila rečenicu da sam prestara za klavir sa osam godina. Nikuda se ne bih vraćala. Sve su mogućnosti ispred mene.

***

Jednom je Sonja poželela zelenu haljinu. Mogla je platiti haljinu. Međutim, poželela je da je dobije na poklon. Onda se šetala sa jednim gospodinom. Bila je starija od mene, puno starija tada, bila je vitka i lepa, sa rukom ispod savijene ruke gospodina u crnoj jakni. Posle je gospodin nekuda otišao, a Sonja je plakala. Nije sačekala da je tuga prođe, uhvatila je momka koji je vozio motor i vozila se sa njim. Godine su prošle, mnogo je kola, motora i sanjara prošlo kraj mene. Puno lepih žena. Jednom sam videla Sonju kako u nekoj zelenoj haljini  nervozno kupuje cigarete. U ruci je čvrsto držala privezak lanca koji je dirao njen vrat.

***

Kada bih umela da budem strpljiva, možda bih stigla da napravim nešto lepo. Ovako, ne stižem, sve bude gotovo odmah, i bude ukusno ako je hrana, bude simpatično ako je misao, bude odmereno ako je pažnja. Da sam strpljiva, možda bih skupljajući cveće napravila buket. Ali ja nisam od onih što se čekaju. Jednom sam zamolila oca da ujutro uđe u sobu i da me budi rečima: ide voz. Otac me nije čudno pogledao i sećam se da sam bila zahvalna. Čula sam ''ide voz'', odmah sam se uspravila i krenula u dan. U bilo koji kupe, nije bilo važno.

***

Postoje ljudi ovde koji imaju engleska zvanja. Ne znam koje su škole završili. Oni regrutuju, organizuju, smišljaju strategije, kalkulišu i prezentuju, oni rade još mnoge nepoznate stvari. Muči me dilema, ako sam kulturolog i prevodilac, šta ja sve mogu ovde da radim i kako se sve to na engleskom profesionalno zove. Srbija začudo ne ide u pravcu Engleske ili Amerike, pored svih tih stručnjaka. To me takođe buni.

***

Ima jedna devojka koja čeka pravog. Neki prolaze kraj nje, ali nisu pravi. Jednom je otišla da upozna nekog tipa. Nije bio pravi. Komšinica je ponudila svog sina. Ne, nije bio pravi. Jednoga dana, rekao je jedan umetnik, jednom ću sresti pravu. Ona će biti lepa i prihvatiće me takvog kakav jesam. Inače, ja sam samo tužni brod. Upoznao je devojku iz Belgije, potom iz Austrije, nisu bile prave a nisu mnogo ni govorile engleski. Devojka o kojoj pričam ne govori jezik umetnika koji je u četrdesetim. Drugačije bi možda i bili dobar spoj. Ali ja ne verujem u ''prave''. 

***

Ima ljudi ovde koji su ljudi i koji sa verom postoje. Ima ljudi ovde koji ipak virtuelno prebacuju Menhetn u Beograd,  i sanjaju  ne da su u američkom muzeju prirodne istorije, već da su u East village, ili kod Rokfeler centra, baš kao što ona mala Miroslava Duma sa svojom ekipom sanja da prebacuje Menhetn u Moskvu. A Menhetn, uprkos mogućnostima virtuelnosti, ostaje u Njujorku.  Jednoga dana, svi ti fancy ljudi će se probuditi i biće sebi nešto… nešto kao možda zauvek ružni. Možda će nastaviti da žive svoj reklamni život, izreklamiran po svim stranicama reklamno-društvenih mreža i svih drugih pravougaonih opcija. ‘’Sigurica’’ za nevolju, ‘’tamanica’’ za odsustvo duha. Jadni bedni nosioci brendiranih osmeha, zauvek daleko od Menhetna i njegove buke. Da, ja ne volim izbore bezdušnih reklamnih ljudi.

***

Kristalna kugla sa snegom. Mali gradić u Grčkoj. Malena suvenarnica u hladovini bršljana krije redove staklenih kugli sa snegom. Nekada su ove kugle bile prava retkost, rukama su bile pravljene i koristile su se za zamišljanje, aristokrate su zamišljale, a danas se gledaju mnogo kraće. Protrese se lažni sneg, koji je, kao i onda, padao na neki tropski predeo, ili flamingose, ili mlinove ili u ovoj radnji na malene replike ostrvaca na kojima inače nema snega. Kratka zabava, od 3 evra. Jeftina, kičasta i tužna.

***

Ranije sam mislila da ću jednoga dana nositi srebrnu košulju. U toj slici iza mene je bio meni vidljiv točak od magnetnog polja. O tome je moj otac ponekad govorio. I baš zbog toga sam u tim godinama  mislila o laserima visokog intenziteta, skupim frekvencijama. Onda sam na sve to zaboravila. Na mentalnoj slici sam imala braon kosu. Jednom mi je sestra kupila srebrnu košulju. Obukla sam je i stala ispred ogledala. Nisam videla onaj točak. Osim te, postojala je još jedna slika. Nosim zelenu  haljinu kakvu bi možda nosili u nekakvoj vojsci, u belim sam patikama, sa kosom u ribljoj kosti u jednoj ulici koračam i smešim se. Jednom se to desilo, sve sam tako naštimala. To su bile mentalne slike jedne osnovke koja sebe zamišlja kao veliku. Posle, takvih velikih slika nisam imala, ali sam postala još veća.

***

On kaže da je ljubav bezuslovna. Nije. On kaže da je ljubav žrtvovanje. Nije. On kaže da se karakter menja na bolje. Ma nije. On kaže da ume da voli. On pokazuje sve komercijalne  znake ljubavi i ljuti se ako ih ne dobije za uzvrat. A ljubav je bezuslovna? On ćuti. Vrlo napet čovek.

Mina je mala. Mina je rekla da kada poraste imaće puno dece. Ona o pelenema zna više nego ja. I zna da meda nosi četvorku. I zna gde ima četvorka da se kupi. Ona voli da pleše, najviše da maršira. U činovima.  Mina, a hoćeš se ti nekad udati? Hoću, za onoga koga zavolim. Prosto! Gledaj, sad ide drugi čin. 

***
Ležim na pesku. Čitam redove Čarlsa Simića. Zaustavljam vreme njegovim rečima. Vreme prolazi kao sa Borhesovom zbirkom poezije. Veličanstveno je i tiho. Jedan mladić pokazuje rukom na moju kremu za sunčanje. No, thank you, kažem. On stavi svoj peškir nedaleko od mog. Pokušava da mi kaže da je iz Atine, da mu tamo žive roditelji, pokušava da sebe objasni i pita me na italijanskom da li hoću u disko. On nema kremu, on ne zna dobro ni italijanski ni engleski. Vraćam se u ono vreme gde se ne čuju talasi. Okrenem stranu. On kaže: ti amo. Čujem ptice. Vratim se u onaj prvobitni prekid. Okrenem stranu. On kaže: ti amo. To je bio prvi put da mi je prišao žigolo.

***

Sela sam na trajekt. Potom sam ustala i šetala. Potom je duvao vetar. Radnik što prodaje karte je mahnuo rukom. To je značilo da pričam sporije. Jedna žena iz Holandije je pričala umesto njega. Oblaci su se skupljali. Kao da se dugo nisu videli a sad su odlučili da se neće razdvajati. Izašla sam na prvoj stanici. Ispred mene čovek je nosio dete. Penjao se stepenicama. Išla sam iza njega, onda sam stigla u jednu malenu uličicu i gledala nebo. Nikoga nije bilo na vidiku. Onda su se pojavile laste. Potom sam se spustila do vode. Dole su bile ribice sfumato boja. Oko mene su letele laste. U tom momentu sve je bilo čisto.

***

Read more »

Pita (pie)

U međuvremenu nepisanja se desio takav slučaj da je broj neobičnih stvari bio jednak broju običnih stvari. (jako strašno, al' aj'.) Kada se to desi, jasno je da profesor Voland nije uključen u slučaj jer nije rekao dovoljno čujno ''ajnc, fajv, traj'', što je  jasno izgovorio Alain Cuny u filmu Aleksandra Petrovića iz 1972.

Kao prvo, ako neko misli da krave ne mašu, tj. da se nikada ne pozdravljaju, to da briše iz glave i to promptno.

Kao drugo, ako neko misli da ljudi ne vole da pišete njihovim psima, to ništa nije tačno. Mnogi će vam dati svoju adresu i još će reći da ni pas ni lice koje vam se obraća ne govore engleski jezik ali da će vaše pismo svakako razumeti. Valjda će pas umeti da nanjuši značenje.

Kao treće, ko to nije znao, drvo ume da komanduje, da zapoveda i da drži slovo. Uglavnom kada više nema listove na sebi. Svako drvo.

Kao šesto, ne treba zaboraviti da magično tj. izuzetno jako drvo, zasađeno u saksiju ume da uništi kuću u koju je drvo doneto, tj. da je razbije u paramparčad.

Kao četvrto, kada kažu da neko ima srce kao kamen, tj. da ga nema, od sada se može reći da laže, jer kamen ima srce.

Pored toga, neke stene imaju u sebi i neko malo kamenje, međutim značenje će ovde biti izostavljeno jer je ovo zgodna prilika da se razmisli o položaju takvih stena.

Kao peto, na nekim stolicama možeš da sediš samo u jednom pravcu što je jako važno ako ćeš da pričaš dok si na stolici.

Kao sedmo, postoje male šume koje se na dlan stave, a potom se slože na panj.

Postoje i kokoške koje ne podnose fotografisanje za razliku od ovaca koje uživaju u poziranju.

Kao šesto , postoje ljudski rođaci vilinih konjica koji se razlikuju od običnih ljudi po tome što nikada nemaju glavobolju. To je valjda stoga što umeju da pričaju sa vetrovima.

Pored svih neprostudiranih običnosti, koje se mogu staviti u jednu pitu, ona mala kap razumevanja da te nijedan čovek ne može učiniti sretnim ili nesretnim je vrlo značajna za ukus svake pite.

Pitu smotajte i filmujte.


Inače, najvažnija stvar koju treba uraditi pre bilo kog doručka i večere podrazumeva aktivno
učestvovanje u majskoj umetnosti David Bowia.

Read more »

Ljutnja u šetnji

Ijao, što sam bila besna. Kipćem, drhćem, brekćem, ukćem, ijao, da mi je došao ko pod dlan, ijao, bio bi to savršen dan.

Međutim, nije tako bilo. Spustim se, je l', da malo prošetam tu ljutnju, kad eto nje! Na mom se putu našla!

Ona ode, odem i ja. Još malo dublje, do rupe stignem. Iako sam čekala da neko izađe, niko nije izlazio, a da li je neko ušao, to već nisam primetila.

Ijao, što sam onda skočila, zemlja se zatresla. Kad, pazi, molim te, shvatim odjednom kuda treba da idem.

I krenem polako, da me ljutnja prođe.

Na brdašcetu sedi jedan što samo sebe gleda.

S druge strane nema nikoga, sedi on, sedim ja, a ona ljutnja udara nogom od zemlju.

Skočim, skočim da je uplašim, ali hej, nađem se usred šume. Pa šta ću sad?

A šuma neka jako ustalasana. Ne znam da l' da o tome pričam.

U njoj sve hoda i sve je nekako spremno da krene.

Jedno je drvo noge uvis diglo.

Drugo ima cipelu.

Treće ima kopito.

Evo, glavu na panj stavljam ako lažem, al' polako stavljam...

Jedno drvo mlati granama,

A jedno me tako šutnulo da sam iz šume ispala i letela skoro kao Supermen.

Ispratim ja ovaj kanal, i dođem do potoka,

Ijao što ne miriše cveće kraj potoka.

Ijao,  pa sad sam se setila. Na pogrešan sam potok stigla! Ijao, da l' i dalje o ovom da pričam? Pa nema smisla! Evo, zapanjena sam, i čudim se svim neverovatnim stvarima oko sebe. 

Pa je l'ti znaš gde sam ja došla? Na potok sam došla, a jedna se krava u reci kupa!  Kožu je skinula, u reci je valjda devojka postala. U bajkama mladić kožu uzme pa je onda u vatru baci, al' šta da radim ja sa kravljom kožom.

Od muke sam legla i u nebo gledala.

Tako sam valjda zaspala.

Kada sam ustala vidim sve sveže i čisto u meni

Ona koža nestala a na drveću neko ispleo niti od moga besa.

I čiča- miča gotova priča.  

Ali opet, da mi je neko samo obraz stavio pod dlan,

oh, bio bi to, po sto puta velim, sasvim savršen dan. 

Read more »

O prevodiocima i smislu

Biti prevodilac znači da nikada nisi u jednom prostoru, nikada nisi samo na zemlji. Uvek si između dva sveta, otadžbinskog i stranog. To su svetovi u kojima su uglavnom reči koje razumeš, atmosfere u kojima ti je svašta jasno i one u kojima postoje panična mesta jer poneki redovi gore, i stoga treba naći vodu za tu vatru: nekada treba dosta vremena da razumeš tu vatru. Onda dobiješ ili jedan cvet iz pepela ili neku nagorelu reč. Pošto si uvek negde između to znači da ta dva sveta dobro poznaješ (ali i treći prostor- onaj ''između''), da razumeš i strani i svoj jezik, i sva gramatička pravila.

Prevoditi to znači biti spreman da pričaš tako da te svako razume. To je jedno. Uspeh je kada tebe niko ne pomene, kada se priča o samom tekstu. Tebe, kao prevodioca, ostave u daljini. To je prostor u kom rade prevodioci. U tom prostoru ne misle puno na porodicu, jer od prevođenja teško može da se živi. Može ukoliko prevodiš desetine stranica dnevno, ako nemaš vikende, a vikendi i ne postoje, ne postoji ni Božić ni Uskrs. Međutim, to je i idealno stanje. Međutim, prevodilački posao kao servisna usluga, jer danas prevođenje to jeste, ima ozbiljne mane. Prevodiocu uvek nešto fali- ili ima nedostatak posla ili nedostatak vremena usled kratkih rokova. A kao drugo, u tim tekstovima koje prevodilac stvara ili uvek ima nečeg većeg, ili nečeg manjeg od originala. Prevodilac bi trebalo da razumeva autora teksta i da ulazi u njegova raspoloženja, da ih projektuje i u njima se kupa. Od svih stranica koje prođu kroz glavu prevodioca ostane trag pa se tako i u njegovoj glavi stvori jedan prostor. Tu postoje uvek jedne te iste misli koje se javljaju pri otvaranju novog pasusa na nekoj osmoj stranici, neki stalan  “deja vu”. Tuđe ideje se dugo nose u sebi, a nekad se desi da prevodilac zaboravi da nije smislio ideju čije reči zna.  Prevodilac koji se bavi pismenim prevođenjem (kao ja) mora da bude sam kada radi. Potrebna je koncentracija za razumevanje složenih tekstova, za analiziranje i odabir adekvatnih reči, a pored toga i rečnici. Simultano prevođenje podrazumeva audio slušanje jer se najčešće u prevodilačkoj kabini sluša druga osoba, njen govor brzo analizira i prevodi sa nekoliko sekundi kašnjenja. Konsekutivno prevođenje podrazumeva odsustvo rečnika i elektronike, a prevodilac prevodi kada druga osoba pravi predah. Sami prevodioci, ako žele da žive od svog posla, moraju da budu vrlo odlučni i da brzo donose odluke tako što brzo biraju reči, a uvek ih porede sa originalom. Često ih muče pitanja: da li je ton dobro izabran, da li je ideja dobro reprodukovana, kao i ritam ili stil. Međutim, iako ne deluje da različite terminologije zahtevaju visok stepen uživljavanja to nije tako. Tek kada se usvoji terminološki ton, prevodilac može da se opusti, a da li će boravljenje u jednom tonu prijati ili ne zavisi od same prirode i navika prevodioca.
Pored nekih dobrih strana ovog posla (posao može da se doživljava i realizuje iz nekoliko perspektiva, uglavnom prema izboru načina prevođenja) za prevodioce se inače kaže da brzo stare a umiru bez slave. Kao drugo, bave se uglavnom svim onim tekstovima koje nikada nisu planirali da publikuju. Kada bi prevodioci mogli uvek da se bave književnim tekstovima, njihov bi život bio mnogo lepši jer  ima puno neprevedene lepe literature a životi ljudi koji čitaju knjige bi bio i smisleniji i sadržajniji.
Bez književnosti ionako nema smisla. Eto, toliko o tome.

Read more »

Tako to ide

Negde visoko Kha, Po i Nan gledaju čega ima ispod oblaka.





































Nan se veseli šarenoj liniji koja se protegne i potom nestane.























Po se dugo zagleda u zatvorene linije koje formiraju kvadrate, trouglove, rombove i piramide.

Kha je krivio vrat posmatrajući žice, prave linije, grane i ptice na žicama.

Ispod njih,  skoro niko za to nije znao, dvokrilni par je posmatrao prolaznike.


























Jedna prolaznica je laticama šapnula: porasti i donesi čoveka sa oblaka

Kha nije voleo prolećnu kišu. 

Cvet je upio reči.

Read more »

Mermaid (2007)

Русалка

Alisa Titova živi sa majkom i bakom. Otac nepoznat. Majka radi u malenom dućanu; za to vreme baka se dugo ljulja u stolici a Alisa čeka oca da se vrati. Njih tri žive u malenoj kućici, a ispred kućice je more. I poslagane boce. Alisa želi da postane balerina. Čak, Alisa ume da skakuće na prstima. 

Dok odrasta uči kako da ispunjava želje.

Kada je porasla gledala je ljude iz telefona.

Kada je porasla jednom je plakala u krigli piva.

Alisa Titova je toliko retka da može biti nazvana i Mesečevom devojkom.

Izvanredan film koji je inspirisan bajkom ''Mala sirena'' Hans Kristijan Andersena. Atmosferu dovela do usijanja izuzetno talentovana Marija Šalaeva.

Film je za one koji umeju da uživaju u izmaštanim kadrovima, svetlosti i neobičnim ljudima koji se smeše. Kao treće, za sve one koji se ponekad pitaju da li će...

Film ‘’Sirena’’ je režirala Ana Melikjan i hvala joj.

Hvala i Georgiju.

Read more »

O zezanju (totalni obožavaoci totalne Srbije)

Moj dragi prijatelj često skita. Ode u razne zemlje, pa se u jednu vrati. Potom ponovo ode nekud. Kada sam ga prvi put videla puno je pisao, sedeo je za stolom, oblaci oko njega, a on piše. Tako je izgledalo. Jednom smo otišli u restoran.

''IVO?''

- Nije Ivo, već Ugo.  

Tokom večeri, pola je razgovora zapisao. U decembru je javio da sada ima 36 kompletiranih dnevnika. To je jako lepo, ali dragi prijatelj ume da se štedi i da piše kraća pisma. ''Ja nisam imao mhogo vreme ya tebe pisati...ja imam mnogo rad. Dobro sam. Sad je sam u Nemačkoj...Sve je u redu...’’

Moj dragi prijatelj je na doktorskim studijama. Takvog sam ga upoznala još pre 8 godina. On je ubeđen da ja sve o tome znam. Međutim, to uopšte nije tačno, i zato mogu o tome slobodno da pišem. Pre godinu dana je napisao ''I`m starting my doctoral thesis and of course it is about Serbia :)’’ Ovo priznanje me je malo šokiralo da budem iskrena.

Međutim, pre nekog vremena, sasvim odjednom i iznenada, dragi prijatelj mi je ponudio razne mogućnosti: zavirivanje u neke arhive u koje nikada ne moram lično da dođem, i nekako, iako nisam razmišljala da pišem o predelu u kom dragi prijatelj živi, osećam pod pritiskom da mu ponudu moram uzvratiti. Ono što dragi prijatelj ne prihvata da razume je da ja uopšte ne znam o čemu on piše. Uglavnom, prepiska oko teze se nastavila: ''Zdravo, I`m writing about Seria, as you know. Now I need articles or papers about the origin of serbs, in serbian, english... svejedno...just about entry of serbs in European civilization or east european orthodox civilization...as you know…could you reccomend me or send me anything about that?’’

Nije problem u pravopisu, ne! To nije poenta, moj prijatelj čak jako dobro zna esperanto, ja ga pratim koliko mogu, ali on je, u tom smislu, pravi čarobnjak. Usmeno?! Pa on je sposoban da rečenicu započne na engleskom, i da munjevito pređe na ruski, potom bugarski, a onda se zadrži na španskom, predlog  skoro uvek uzima iz nemačkog, natürlich... pardon, ne vredi da dalje pišem, ja ne znam tačno pravila esperanta. I pošto sam mu poslala sve linkove koje  može da koristi za pisanje svoje teze, kao i dostupne baze sa naučnim jedinicama na engleskom jeziku i nekim slovenskim, dragi prijatelj stabilnim tonom nastavlja da šalje poruke: ''Now i am studying Stephan Nemania and his sons I Nemanjić (Prvovenčani) and Rastko (sveti Sava) with historians Teodosije, Nemanjić...in relation with byzantines..very interesting meet Serbian history again...cao’’

I nakon pokušaja da ispitam koja je to tačno tema o Srbiji, koji period obuhvata, koju problematiku, koju, nedajbože, hipotezu zastupa, on se već javlja: ''In the meantime, I am working on a thesis about Serbia, as you know....Can you recommend me any book about that...as independant as possible..’’ A nekoliko dana kasnije i molbu da odem do gradske biblioteke kako bih našla: ‘’Check page or pages exactly about "Toma Аrhiđakon". Enciklopedija Jugoslavie 8. Srbija-Ž. Nr. 4040, hvala ipak...’’

Potom se neko vreme nismo dopisivali jer nisam imala dovoljno informacija. Međutim, kako vreme prolazi shvatam da je moj prijatelj prava stena. U novom mejlu stoji: ‘’My doctoral thesis of course is about Serbia :) So, I would like ask for you about things, articles about the new situation with  Nikolić, the relations wit EU..etc, even in serbian, of course...’’ U novom pokušaju da razjasnim situaciju, pitala sam ga da li je pročitao sve ponuđene informacije, da li bi mogao da bude malo konkretniji, međutim, pored srdačne zahvalnosti novi odgovor nije bio znatno drugačiji: ‘’I`m writing about Serbia, as you know. I`m fan of Yugoslavia too (in fact there is a poster about former Yugoslavia in my room...Of course, I`m fan too of Yugoslavia Basketball team in eighties...and 90's a little.’’

Trebalo bi da mu odgovorim. Ali ne znam šta da mu opet pišem. Možda o fudbalu, Novaku Đokoviću, zlatiborskoj pršuti ili sjeničkom siru…međutim, plašim se da ne ode mnogo u širinu. 

A kao drugo, možda se dragi prijatelj sve vreme zeza, i misli da sam totalno opsednuta Srbijom, pa me teši idejom da mu je baš sve interesantno. 

Read more »

Meh Talenti

Dan je mogao da se prespava.
Mogli su se jesti kolači ili ostaci torte.
Moglo se otići na klupu ili se nekome trećem javiti.
Međutim, slučaj se desio, Meh Fest se stvorio a Boka
se osmehnula.

Fest je  trajao dva dana (16. i 17. mart).
Bilo je XV kategorija strahovitih talenata.

Sledi kratak prikaz IV kategorije, usviravanja i takmičarskog dela, u kojoj je prvu prvu nagradu osvojio
mladi i izuzetno talentovani izvođač koji je na kraju svirao numeru Jevgenij Derbenka-Moskovski taksista.
Publika je glasno ispustila jedno zapanjeno ''oh''.

Read more »

I never said I was deep

Ne znam da li će Adrian Mole u nekom svom novom dnevniku pomenuti Jarvis Cocker-a, bar iz tog razloga što je nekada putovao u Sheffild. Zapravo je, kada se zamisliš, stvarno čudno da  Sue Townsend nije pomenula Jarvisa, ali o tome neki drugi put. Zapravo, kada se zamisliš, ja sve ovo kobajagi pričam.

Iako je album Further Complications izašao u javnost pre nekoliko godina, jedna pesma posebno opseda moju sestru, a ja, kao sestra, moram i o tome da razmišljam. Iako sam joj nekoliko puta rekla da je pesma apsolutni hit i da je sasvim genijalna, iz nedelje u nedelju mi usput dobaci: slušam Jarvisa, pesma je takav hit!




Kratak  off:

-S obzirom na to da sam još u osnovnoj školi naučila osnove astrologije, jer se nije retko dešavalo da nakon rečenice- imala sam pismeni, sestra kaže: Saturn ti je retrogradan, i onda uvek otvori neku knjigu, a u tim prilikama je uvek imala po neku knjigu u ruci; iz tog razloga, a i nekih koji nisu astrološke prirode, jako se zamislim nad svime što moja sestra kaže.-

Već nekih pola godine bar nekoliko puta sedmično pustim famoznu pesmu: I never said I was deep.

Uvek se poistovetim sa Jarvisom kada kaže ‘’I never said that I was clever’’, osećam empatiju kada izgovori: "My morality is shabby, my behavior unacceptable’’, nasmejem se kada otpeva stih ‘’And if you're waiting to find what's going on in my mind, you could be waiting forever’’ a potom mi malo podigne pritisak dok se samokritikuje ali to traje do momenta u kom izjavi: "No, I'm not looking for a relationship-- just a willing receptacle."

Za kraj, mogu samo da kažem : slušam Jarvisa, pesma je takav hit!

Dakle, I never said I was deep, but I am profoundly shallow

Read more »