O prevodiocima i smislu

Biti prevodilac znači da nikada nisi u jednom prostoru, nikada nisi samo na zemlji. Uvek si između dva sveta, otadžbinskog i stranog. To su svetovi u kojima su uglavnom reči koje razumeš, atmosfere u kojima ti je svašta jasno i one u kojima postoje panična mesta jer poneki redovi gore, i stoga treba naći vodu za tu vatru: nekada treba dosta vremena da razumeš tu vatru. Onda dobiješ ili jedan cvet iz pepela ili neku nagorelu reč. Pošto si uvek negde između to znači da ta dva sveta dobro poznaješ (ali i treći prostor- onaj ''između''), da razumeš i strani i svoj jezik, i sva gramatička pravila.

Prevoditi to znači biti spreman da pričaš tako da te svako razume. To je jedno. Uspeh je kada tebe niko ne pomene, kada se priča o samom tekstu. Tebe, kao prevodioca, ostave u daljini. To je prostor u kom rade prevodioci. U tom prostoru ne misle puno na porodicu, jer od prevođenja teško može da se živi. Može ukoliko prevodiš desetine stranica dnevno, ako nemaš vikende, a vikendi i ne postoje, ne postoji ni Božić ni Uskrs. Međutim, to je i idealno stanje. Međutim, prevodilački posao kao servisna usluga, jer danas prevođenje to jeste, ima ozbiljne mane. Prevodiocu uvek nešto fali- ili ima nedostatak posla ili nedostatak vremena usled kratkih rokova. A kao drugo, u tim tekstovima koje prevodilac stvara ili uvek ima nečeg većeg, ili nečeg manjeg od originala. Prevodilac bi trebalo da razumeva autora teksta i da ulazi u njegova raspoloženja, da ih projektuje i u njima se kupa. Od svih stranica koje prođu kroz glavu prevodioca ostane trag pa se tako i u njegovoj glavi stvori jedan prostor. Tu postoje uvek jedne te iste misli koje se javljaju pri otvaranju novog pasusa na nekoj osmoj stranici, neki stalan  “deja vu”. Tuđe ideje se dugo nose u sebi, a nekad se desi da prevodilac zaboravi da nije smislio ideju čije reči zna.  Prevodilac koji se bavi pismenim prevođenjem (kao ja) mora da bude sam kada radi. Potrebna je koncentracija za razumevanje složenih tekstova, za analiziranje i odabir adekvatnih reči, a pored toga i rečnici. Simultano prevođenje podrazumeva audio slušanje jer se najčešće u prevodilačkoj kabini sluša druga osoba, njen govor brzo analizira i prevodi sa nekoliko sekundi kašnjenja. Konsekutivno prevođenje podrazumeva odsustvo rečnika i elektronike, a prevodilac prevodi kada druga osoba pravi predah. Sami prevodioci, ako žele da žive od svog posla, moraju da budu vrlo odlučni i da brzo donose odluke tako što brzo biraju reči, a uvek ih porede sa originalom. Često ih muče pitanja: da li je ton dobro izabran, da li je ideja dobro reprodukovana, kao i ritam ili stil. Međutim, iako ne deluje da različite terminologije zahtevaju visok stepen uživljavanja to nije tako. Tek kada se usvoji terminološki ton, prevodilac može da se opusti, a da li će boravljenje u jednom tonu prijati ili ne zavisi od same prirode i navika prevodioca.
Pored nekih dobrih strana ovog posla (posao može da se doživljava i realizuje iz nekoliko perspektiva, uglavnom prema izboru načina prevođenja) za prevodioce se inače kaže da brzo stare a umiru bez slave. Kao drugo, bave se uglavnom svim onim tekstovima koje nikada nisu planirali da publikuju. Kada bi prevodioci mogli uvek da se bave književnim tekstovima, njihov bi život bio mnogo lepši jer  ima puno neprevedene lepe literature a životi ljudi koji čitaju knjige bi bio i smisleniji i sadržajniji.
Bez književnosti ionako nema smisla. Eto, toliko o tome.

Posted in: granice, poznati svet