Ljutnja u šetnji

Ijao, što sam bila besna. Kipćem, drhćem, brekćem, ukćem, ijao, da mi je došao ko pod dlan, ijao, bio bi to savršen dan.

Međutim, nije tako bilo. Spustim se, je l', da malo prošetam tu ljutnju, kad eto nje! Na mom se putu našla!

Ona ode, odem i ja. Još malo dublje, do rupe stignem. Iako sam čekala da neko izađe, niko nije izlazio, a da li je neko ušao, to već nisam primetila.

Ijao, što sam onda skočila, zemlja se zatresla. Kad, pazi, molim te, shvatim odjednom kuda treba da idem.

I krenem polako, da me ljutnja prođe.

Na brdašcetu sedi jedan što samo sebe gleda.

S druge strane nema nikoga, sedi on, sedim ja, a ona ljutnja udara nogom od zemlju.

Skočim, skočim da je uplašim, ali hej, nađem se usred šume. Pa šta ću sad?

A šuma neka jako ustalasana. Ne znam da l' da o tome pričam.

U njoj sve hoda i sve je nekako spremno da krene.

Jedno je drvo noge uvis diglo.

Drugo ima cipelu.

Treće ima kopito.

Evo, glavu na panj stavljam ako lažem, al' polako stavljam...

Jedno drvo mlati granama,

A jedno me tako šutnulo da sam iz šume ispala i letela skoro kao Supermen.

Ispratim ja ovaj kanal, i dođem do potoka,

Ijao što ne miriše cveće kraj potoka.

Ijao,  pa sad sam se setila. Na pogrešan sam potok stigla! Ijao, da l' i dalje o ovom da pričam? Pa nema smisla! Evo, zapanjena sam, i čudim se svim neverovatnim stvarima oko sebe. 

Pa je l'ti znaš gde sam ja došla? Na potok sam došla, a jedna se krava u reci kupa!  Kožu je skinula, u reci je valjda devojka postala. U bajkama mladić kožu uzme pa je onda u vatru baci, al' šta da radim ja sa kravljom kožom.

Od muke sam legla i u nebo gledala.

Tako sam valjda zaspala.

Kada sam ustala vidim sve sveže i čisto u meni

Ona koža nestala a na drveću neko ispleo niti od moga besa.

I čiča- miča gotova priča.  

Ali opet, da mi je neko samo obraz stavio pod dlan,

oh, bio bi to, po sto puta velim, sasvim savršen dan. 

Posted in: bajke, fotografija priča, igra