Iz teksta
pssst!
sad sam izašla iz teksta.
psst! ne lupaj.
u tekstu je bilo konja i plemića
stena, karavana i mora,
porodičnih stabala mnogih
starih zakona i odluka
pst! čekaj, ne može sve tako bez reda.
Bilo je tiho, šuškavo, i škripavo,
popela sam se na ono groblje,
i na tren videla decu što su nekada
ulicama jurila, a očevi udarali čekićem u gvožđe.
čekaj, samo što sam iz teksta izašla,
nisam sebe za razgovor pospremila.
Udalji se malo, još miriše jambolija
na duvan onog starog čoveka.
Čekaj da nestanu sva čudna slova
sa dužinama i akcentima,
čekaj da se smiri ona voda
da se spustim sa planina
Čekaj, treba sve da se utiša,
i ona bajka Vajgandova.
Muka mi je, kako ne razumeš,
izlazim iz teksta a ti bi da mi nešto važno kažeš,
čekaj, jako mi se vrti, ne mogu još da pričam.
Daj mi nekoliko momenata
da se udaljim od onih pasa lutalica
i ljudi što nose torbe,
od svih balkanskih nomada,
čergara, prodavaca, zanatlija,
pismenih, bogatih i bednih.
Čekaj, evo zaboravljam sve prevode
iz 1800 i neke, nestaju rečnici,
ne vidim ni napomene.
Dobro, reci sada šta hoćeš.
***
Da, kada diraš čitača, seti se da daš znak da bi nešto da mu kažeš. To je jako važna stvar. Nemoj odjednom/ odmah/ sad da zahtevaš odgovor. E sad, to što se tiče obeleževanja, to postoji po bibliotekama i čitaonicama, tu i tamo po stanovima i kućama, ali drugde nije označen taj mentalni saobraćaj. Polako, polako, i vi, čajni kolutići.
***
E sad, tebi
je možda tiho tu gde sediš. A možda i nije. Možda ima neka buka što se
premešta, pa ti u glavu uđe. Ah, pa ima toga. Manje ili manje.
Nekad je tekst od suvog
tkanja, to su neke suve reči, suve misli, tu nema lupanja, tu ima šuštanja, kao
neko dugo ksssssss, kako bih rekla, treba da se proveri da nema neke zmije iza reči. To je sve sasušeno, do korena od života odvojeno, to je ''stoprocentna bilteralna saradnja'', business English, sve suvo što ti na um padne.
A onda, imaš i one mokre tekstove sa ''patriotskim'' tonom, pa egzaltirane, pa tu ti treba
neki splav u toj nabujaloj reci da se snađeš, da ostaneš živ. I naravno da te
takvi tekstovi ubiju u pojam, udave te.
Osim takvih, ima i onih
vatrenih, ijao, ko ih je pisao, taj je živa vatra, em revolucionarno, em
inovativno, em puno duha, vrcavo, iskričavo… ah, da, takvi tekstovi
raspamete. To se zove''jouissance'', setiće se neko važan. To kad
pročitaš, to u tebi izazove neku nadu, pa onda i ti počneš da pališ, bio to red
iz manifesta, neke pesme il’ znaš ti već. Eh, zamalo da zaboravim,oni mogu
da budu i orgazmičke prirode, to nije samo vatreno, to je sve što si ikada
želeo u jednom sad, ja ne znam kako se kod tebe to tačno zove imenom i
prezimenom, ali ima takvih nekih ljudi koji i ne znaju šta ljudima po svetu
rade. Generalno. Rečima!Šapuću, miluju, plaše, vrebaju, obećavaju, analiziraju još kako
analiziraju! E u toj grupi ima raznih podvrsta, naravno.
Ijao, onda ima onih iza
sedam gora i sedam mora ‘’došla sam ti ja’’, e ti tekstovi sa ptičijom
perspektivom, kako to ume da ohladi, da te distancira od sveta postojećeg i to
promptno, pa čak deluje da si u stanju da pričaš samo o binarnim opozicijama
ili da ti na toj visini dune da ih negiraš i uvodiš nešto treće.
Onda imaš one meke,
slatkaste tekstove, to ja kao da hodaš po lepku za miševe, tako je dosadno i
naporno. Al' nekom i to prija...
Onda imaš one što im je
sve muka. Ijao, bede i takvih tekstova. To pišu ti rečni rudari, tekstualno
podzemlje, sve sa temama patnja, crnilo, spuštanje, ponor, ad.
A onda imaš i te
ratnike, kao polemišu na bojnom polju. A bojno polje im u glavi. Izvinite, je
l’ vi to opet o podeli granica?
Ima onih tekstova sa iracionalnim rečenicima, aspurdnih, okačenih unatraške, koji se protive gravitaciji, koji te inspirišu, ako te iracionalno tera na akciju, pardon, pardon!
Onda ima onih tihih
tekstova. Čitaš, ič ne razumeš, tišina ubija, odjednom se tu provali
jedan strašan tresak, to ti bacaš takav tekst, zatvaraš korice, osećaš
pritisak, pa šta ti to treba?
A ima i takvih tekstova
sa kojima se ismeješ, pa kažeš tiho: tako je, ili jebem ti, stvarno, tako je,
pa se ispričaš, nasmeješ, iscerekaš, bude ti i lepo i teško u isti mah, i čudiš
se kako na kraju teksta piše tuđe ime, a ne tvoje.
Osim ovih, imaš i one
koje kao uvek poneseš negde ako se ukaže prilika, ako bude vremena. A vremena nikada
ne bude, jer znaš da ti neće prijati, da nisu za tebe, niti po tvojoj meri, sve
što je pod ‘’ako’’ ne znači i ‘’biće’’, to su proste stvari. O, pa ja sam
jednom negde čitala, valjda je Bulgakov rekao, da Turgenjeva treba nositi u banju ili na plažu, jednom ponesem, strašno je
peklo sunce, neobično jako toga dana, šta da ti kažem kako mi je bilo.
Uh, ima ih i dosadnih,
to ne samo da je suvo, već je sto posto beskorisno. Oh, pa to je bilo ukucano u
kanon obrazovnog sistema. Sa takvim
tekstovima si mogao samo sebe da čuješ kako glasno izgovaraš: o jebem ti
ludaka.
Da nisam nešto
propustila? Lepi, nelepi, patetični, orgazmički, slatkasti, dronjavi, e da,
dronjavi, to su kao oni suvi, mada prođe neka dobra misao, zbog tih misli
nekada pomisliš da vredi ostati, takav tekst deluje kao neko lepo tkanje, ali sto puta korišćeno,
prepravljeno, kopirano, pa onda, da, ima nekog smisla, ali i gubi ga
istovremeno. K'o da je u pitanju neka dronja: može u krpe, a može i u đubre.
Evo, ja danas imam sto nekih mogućnosti o čemu ću da mislim ili oko čega da se
nerviram, ali, biće da mi je u ovom satu doš’o moment da javno kažem kakvih sve tekstova ima i šta ja o svemu tome mislim. Ako sam neki zaboravila, dodaću sa naknadnom pameću koja trenutno, provereno nije pored mene. Pored mene je roze ulaznica za sheldonian theatre, pod brojem tim i tim, iz rečnika idioma ispala i piše, između ostalog, pod brojem 585:
to make a mountain out of a molehill. to exaggerate a small insignificant matter, especially a trouble or grievance, into an imaginarily great one. R 1570
2 comments:
Baš lepo pišeš. Uživao sam čitajući.
Hvala, Đorđe. Radujem se.
Post a Comment