Pretvaraj se i veruj

Ovo sam ja i vozim autobus. Aj' jednu stanicu da te provozam. 

Kao mali strašno je zamišljao. Ne izmišljam.

Obukao bi se kao maharadža, ili ne, kao svirač na nos zmijama i onda bi kao- kao sviruckao crevu koje je postajalo kobra. A crevo je bilo zeleno. Ja to znam jer sam gledala fotografije kada je bio mali. (ako nisu lagali da je to on).

Onda je nastavio da zamišlja. Išao tako pored reke a pored reke ima drveća, a grane se izviju još malo bliže, do uha i na uho šapnu ''dobar dan'', zasmeju se razdragano, on se okrene ''oh, zdravo, Agata, ćao Misti!'' i onda tako ispriča svoje nedoumice. One se pogledaju u čudu i kažu, hm, pa nekada moraš rešenje da šapneš, ne možeš glasno da kažeš, ne mogu da kažem glasno šta su mu rekle.

Uglavnom, on se pojavio na televiziji. I zadržao se. 

Međutim, nije uvek govorio u svoje ime. Ne. Govorio je u ime ovih i onih. Nekada u glas. Oh, bilo je tu hipika, normalnih, zemaljskih i vanzemaljskih, vanserijskih! Pijanista, bubnjara, takođe je i njih bilo, bilo je i crvenokosih i plavokosih, i žutokosih, i sa izduženim vratovima, i sa nabudženim ogrlicama, i sa tašnama. I da, bilo je i pasa i pilića, nema čega nije bilo. I kolača, naravno! Došli bi tako neki da ga mole: o molim te, hoću da se pokažem celom svetu, molim te i on bi onda pogledao tog nekoga, potpisao se da garantuje da će taj neko pred kamerama biti sjajan (imao je sposobnost da skenira koga hoćeš u nanosekundi) i taj neko bi ludo prošao, i smejao bi se na kraju, i smejao bi se ceo svet, razumeš?

Voleo je da šutne nogom vazduh. I da udari po stolu kada nema mušice u blizini.

I da se nervira naglas u tišini. Oni povodljiviji su to usvojili, ih, pa imaš ih krš što se nerviraju glasno, pa se tresu, pa misliš eksplodiraće, crći će, pocepaće se, pa misliš kud da bežim, tako su sigurni u tom vitlanju po vazduhu.

Uglavnom, strašno mnogo je zamišljao.

Pisao je skečeve i na ovim malim papirima, ispred mene su sada, ovim, stikerima, ne možeš da veruješ koliko je čovek pisao. Ja sam se čudila kad sam videla. Scenario, scenografija, da i crtao je i pisao je, i onda po prozorima lepio, pa to je dolazilo, nadolazilo kao lava nepresušna, pa šta da ti kažem.

Voleo je da spaja nespojivo, ili: da ruši stereotipe, da gazi, da se smeje.

Kažu: šta će ona sa njim, pa on je nikakav, žgoljav, mali, punoglavac, njoj treba veličina, ma jok, on je rekao ma jok. Svaka mu čast. Pa onda su neki nešto zamerali, a on je ovako uredio: ja ću vas da snimam, a vi pričajte, sve što ne valja, vi recite. I pričale dede, zamerale, ljutile se, padale, vrištale, vrištao svet, ej, ceo svet slušajući ih.

Šta je dalje bilo? Teško je reći u ovakvom ritmu šta je bilo pre a šta posle.

Uglavnom, kapitalizam cveta, konzumerizam piči, ne kao danas, slabije, ali piči. I kažu: hajde ti nama lepo, čoveče, da napraviš reklamu. I Džim (ako nisam rekla o kom pričam, o Džimu pričam) kaže: hoću, što da neću. I napravi reklamu. Pa drugu, pa treću. Ja lepše reklame nisam videla! Nikad! A izložba što je gostovala u muzeju pokretne slike u Njujorku, Fantastični svet Džima Hensona, pa to je da se smeješ, to treba ceo svet da vidi, ne samo Amerika.

I onda, jao, padne veče, a on sa takvom družinom oko sebe ode da spava. 

Kakvi, kakav san. Gde da spava! Ideje dolaze, pa iz ormara izlaze, između podnih dasaka, da ti ne pričam. Duva od ideja. Skloni se i vrata zatvaraj. Ne viri kroz ključaonicu. Stradaće ti oko! 

I tako ti Džim, kog nisam upoznala lično, a da me pitaš ima li neko iz neke epohe a da bih ja baš htela da ga upoznam, onako dobar dan, dobar dan, evo njega bih da me pitaš, i ne bih, kad saberem sve misli, ne bih nekog drugog... I tako ti Džim čuda napravi, na sceni, na televiziji, u glavama dece, odraslih, mačaka, a i pasa.

Je l' ti znaš da je jedan pas tražio, kad je čuo za ceo slučaj, tražio je nekoga da mu priča priče. Nije ništa hteo da jede. Samo priču da mu pričaš. I Džim za to čuo. I šta će, pozove Džim Džona. Hoćeš ti Džone, molim te, kaže Džon: hoću, ne plaši se. I ispriča Džon devet priča. Psu. Hvala Džimu, Džonu, a boga mi i psu i bogu što je kamera bila uključena pa si mogao da slušaš i da gledaš priče čak. Ah, kakve su to priče! Sve da zaboraviš: pamet da imaš, posao da te čeka, povrće da iseckaš, i glavobolju da imaš, na sve da zaboraviš! Ijao, to su priče o Nestrašku, grifinu, čudnoj devojci, divovima, srećnom detetu, ne pitaj. 

I tako, dobri Džim Henson sa svojim raspoloženjem i maštom u istoriju ode.

Šta da kažem, Genije, eto šta je. Genije. 

I da ti kažem: da on nije bio takav kakav jeste ja ne bih umela ovako da vozim. A ni gomila ljudi koje znam i ne znam. Evo ti i jedna od mojih omiljenih pesama da čuješ. Svi su tu, Mapetovci, evo ti spot. Ponesi pa pogledaj kod kuće.

Je l' čuješ? Kako šta, pa kraj je vožnje. Ispadaj, ajde. Dalje umeš sam, znam da znaš. 

Posted in: igra, Jim Henson, maštarenje, New York, The Muppets