Wednesday, February 01, 2012
Vanja Todorović
- Nikako sam.
- Nemam pojma kako sam.
U mesecu krive noge radiš ono što ti ne prija, to s jedne strane. I ne dođe svima u isto vreme. Ne znam precizno kako to izgleda u drugim profesijama, ja sam čovek slova, pa mi se dešava da čitam sve ono što nisam htela da čitam ranije, ili sam čitala u malim dozama. Sve one tvrdo zasenčene tekstove. Moram, nije u pitanju volja. A onda, prevodim reči. I ispravljam reči. Znakove. U mesecu krive noge to radim sa posebno teškim i dugim tekstovima.
S druge strane, osećaš se novim.
Čim se udaljiš od teških stvari, osetiš se lakim, nebično lakim. Kao da uspostavljaš relacije iz početka. Pomislim u tom periodu da imam oči kao pauk. Jedan predmet, drugi, nit! Sledećeg dana isto. Pojava, pojava, nit!
Mozak je hakovan tokom meseca krive noge. Svim stvarima, mnogo više nego pre i posle. Ne znam da li znaš, tekstovi se isto nose, kao torba, kao šal. U tom periodu i u svaku šetnju, svaki san.
U mesecu krive noge dan ima dve težine pa budeš u teškom i u bestežinskom.
Na ivici problema, što je poseban problem.
Kao, hoćeš da si budan, a moraš na silu da spavaš.
U prelazu između stanja mislim na sve što želim. Nemam mnogo želja, pa nije mnogo strašno. Mislim na cveće. U mraku ulica ga nema. A ja se onako bestežinska pitam da li sam napolju u pantalonama. Smejem se i mislim o kukcu kog jedan cvet bari. Ne znam tačno gde sam, ni da li sam svoja. Mesec krive noge za to i ne mari.
Posted in: 
2 comments:
a ja pročitala Mesec krivi noge :)
:) Ne, ne Mesec. Neki nas razgovori iskrive, a to ne može da traje ceo mesec. :)
Post a Comment