Vožnja II

Uđem kod Filološkog i naiđe kontrola, sada stalno kontrolišu, i masa ljudi izađe, prepadnuta. Jedan čovek uđe, u beloj košulji kratkih rukava, sedokos i proćelav, gleda ljude što brzo odlaze i kaže kontroloru: ''Prepad, a? E, kada su Srbi toliko trpeli Turke, normalno je da je to ušlo u vene, krvotok, ta dekonstrukcija i razaranje, pa znaš kada će Srbi da nauče da plaćaju karte, nikad! Srbi nikada nisu bili konstruktivan narod, eto, pogledaj i Crnogorce. Za nekog Crnogorca možeš da kažeš da je ili čovek ili gorštak, nema trećeg. E, da nam je sada neki Apis, pa da tokom noći pokoka ove kretene...'' I neki mladić što je sedeo ispred mene kaže: ''ne Apis, već asteroid, samo će asteroid ovo da izleči.'' I okrene se ka meni. Kontrolor mu zatraži kartu, nije je imao, i opet se okrenu ka meni. I onda se treći put okrene i kaže: ''ja sam Mladen. Jako si lepa. Iz kog si kraja?'' Kažem da je to pitanje na koje ne mogu da odgovorim. Sve to sluša čovek u ružičastoj košulji sa kratkim rukavima, koji sedi pored mladića. Izlazim, a čovek u beloj košulji kaže mladiću:'' pa ti, dečko, kao da nisi obavešten, devojke sada biraju, je l' tako? '' Osmehnem se čoveku, izađem. Izađe i mladić. I kaže ''eto, u ime ovog lepog dana, pozivam te na sladoled'', a ja kažem da ne mogu to da prihvatim. I on deluje čudno, deluje da mu nešto fali, ali isto tako osećam da nikuda ne žuri, da ga kapitalizam ne dotiče, kao ni internet i žurba. I tako on stoji pored mene na stanici preko puta Hrama i gleda me. I kaže da se nada da ćemo se nekada sresti, još u nekom životu. I čeka da mu kažem hoćemo li ili nećemo. I kažem da hoćemo. Kaže da bi voleo da to bude ipak u ovom životu...''znaš, ja nikada nisam nikoga voleo, ja sam domsko dete''. I zaćuti. Preseče me ta njegova smirenost. Ima nešto u sebi jako lepo. I ja mu to kažem, i dodam da moram da krenem. Uđem u tramvaj. Onaj čovek što je sedeo kraj njega, u ružičastoj košulji, sada stoji pored mene, u tramvaju. Kaže ''jeste li vi psihijatar ili psiholog?'' Pogledam ga. ''Ne, vidim da ste ubeđivali onog mladića. A nešto nije u redu sa njim, na nekim je supstancama. Vene su mu u redu. Pogledao sam. A vi imate limfatom na leđima, ostaće vam ožiljak kada operišete, sada vas ne boli, ali kada se upali, to je druga stvar. Oprostite, medicina je moja oblast. A dokle vi idete?'' I kažem da ne mogu na to da odgovorim. ''Niste psihijatar?'' - Nisam. ''Onda se usavršavate u nekom polju koje zahvata psihologiju. Znate, kada je Nikola Pašić išao da se dogovori oko podele Banata on povede sa sobom jednog poznatog lingvistu, i kaže mu: ''Vi se na ovoj sednici samo čudite.'' Lingvista ga gleda. I onda, Rumuni došli pa kažu: mi hoćemo deo teritorije, Bugari kažu mi hoćemo, i lingvista ostao zapanjen tolikim pomeranjem granica, i stvarno se samo čudio. i znate šta mu je nakon toga Nikola Pašić rekao: ''nemojte nikome govorite o ovome''. I čovek u ružičastoj košulji, koji deluje kao neki hirurg, ili ekspert klimnu mi glavom i izađe iz tramvaja.

Posted in: moderno doba