Wednesday, July 24, 2013
Vanja Todorović
No comments
Rođena u ulici Lavirint 72.
Živi na pretposlednjem spratu.
Srećna je kada noću čuje korake i nepoznate zvižduke poznatih melodija.
Tada obično čita.
Voli prozu, možda najviše esejističku, ko zna?
Jednom je i sama napisala esej. Zapravo, skoro sasvim ceo:
na istoj stranici, na levoj strani, u svakom trećem redu napravila je
nekoliko grešaka, koje je prežvrljala olovkom. Kada je završila esej,
pogled joj je pao na greške.Bile su simetično poređane duž
vertikale."Pomalo čudno"-pomislila je, i onda se zapiljila u njih.
Sva
slova, a ukupno ih je bilo 7, je prepisala na drugi papir...
i, p, a, e, j, z, o.
Šta bi to moglo značiti? Setila se. Drugačijim rasporedom slova dobija
se reč poezija. Nije znala šta bi sa njom mogla raditi.
Da tako nazove esej- ne može, tema je već utvrđena.
Otišla je do računara, kliknula mišem na ikonu 'internet' i ukucala
''poezija''. Prvo što je izašlo bio je stih ' i tvoje hajde, hajde
postade merom mojih koraka'.
Slegnula je ramenima. Sela na prozor.
Potom je htela da piše o nekoj ženi, tramvaju i prolaznosti svega
postojećeg, no u neki mah se okliznula, kompjuter se sa stola vinuo
udesno kroz plafon, krevet je propao u vešernicu, a ona je ostala pred
ogledalom u kom nije videla svoj odraz.
Car Simeon, iz eseja o kom je pisala, je izašao iz papira, suprotno
svim zakonima iskustvenog, klimnuo mladoj dami u znak pozdrava, otišao
ka hodniku, otvorio vrata i izašao iz stana. Trenutno piše pesme.
Prijatelju moj, prijatelju moj,
bolestan sam mnogo, mnogo!
Sam ne znam otkuda dođe ovaj bol.
Valjda što vetar pišti nad pustim poljima,
vetar iznemogo,
il' što ko on šumu u septembru,
Pustoši i mozak — alkohol.
Glava moja maše ušima,
ko kril'ma ptica bleda.
Na vratu su joj noge
što gube sve više moć.
Crni čovek
crni, crni.
Crni čovek
na krevet mi seda.
Crni čovek mi ne da —
da zaspim svu noć.
Crni čovek
vuče prstom po odvratnoj knjizi
i, mrmljajuć nada mnom
ko nad umrlim monah,
čita mi život
o probisvetu i nekoj kulizi,
zadajuć duši tugu i strah.
Crni čovek,
crni, crni!
— Počuj, počuj —
mrmlja mi i veli —
mnogo je u knjizi
misli bez mana.
Taj čovek je
živeo u zemlji
najodvratnijih
hulja i šarlatana.
U decembru, u zemlji toj
sneg je đavolski čist,
i mećave počinju
prela, bez jeda.
Bio je taj čovek avanturist
veliki
i prvoga reda.
Bio je divan,
uz to poeta,
mada s nevelikom
al' ozbiljnom snagom,
i neku ženu
od preko četrest leta,
zvao je laficom
i svojom dragom.
"Sreća je — zboraše on —
veština uma i ruku.
Sve nevešte duše
nesrećne su, ko cvetovi.
Ne mari ništa,
što veliku muku
zadaju skrhani
i lažni gestovi.
U oluji, u buri,
kraj nedaća svih,
uz teške gubitke
i uz tugu kletu
biti nasmejan, prirodan, tih —
najveća je umetnost na svetu."
— Crni čoveče!
Dosta. Kakva šala!
Ne zabadaj svud nos,
i zato ne presedaj!
Našto mi život
pesnika od skandala!
Drugom ti to, brajko,
čitaj i pripovedaj.
Crni čovek me gleda,
uporno pogled mu kulja.
Već je i skrama plava
tiho na oči pala —
ko da mi reći želi,
da sam lopuža, hulja,
koja je nemilosrdno
nekoga opljačakala.
....................
Prijatelju moj, prijatelju moj,
bolestan sam mnogo, mnogo!
Sam ne znam otkuda dođe ovaj bol.
Valjda što vetar pišti nad pustim poljima,
vetar iznemogo,
il' što ko on šumu u septembru,
pustoši i glavu — alkohol.
Noć, puna mraza.
Raskršća pokoj gluv.
Sam sam kraj okna,
ne čekam ni gosta, ni druga.
Svu ravan pokrio
krečnjak prtinast, suv,
i drveta, ko konjanici,
u vrtu stoje sred kruga.
A negde ptica plače,
noćna, zloslutna, bleda.
Drveni vitezi seju
kopitom topot lak.
I opet onaj crni
u naslonjaču mi seda,
podignuv svoj cilinder
i zabaciv nemarno frak.
— Počuj, počuj! —
Krklja mi u lice i klima,
i naginje se
sve više, pogledom prati —
Ne videh nikoga dosad
međ podlacima
da tako nepotrebno
od nesanice pati.
Ah, recimo, grešim!
Jer mesečina je "bona".
Zar još dodati nešto
svetu sna, uz mimiku?
Možda će okruglih bedara
tajno doći "ona",
da joj čitaš svoju
trulu i tešku liriku.
Ah, volim pesnike!
Divan svet i svita.
U njima uvek nalazim
romane znane i bolne —
kako čupavoj studentkinji
dugokosa rita
priča o svetovima,
dršćuć od strasti polne.
Ne znam, ne pamtim,
u jednome selu,
možda u Kalugi,
Rjazanu, snu, javi,
življaše mališan
u kući seljačkoj
žutih vlasi
i očiju plavi...
I porastao je,
uz to poeta,
mada s nevelikom,
al' ozbiljnom snagom,
i neku ženu
od preko četrest leta,
zvao je laficom
i svojom dragom.
— Crni čoveče!
Ti si gost strašna soja.
O tebi kruži davno
ta slavna mrska.
Besan sam, razjaren,
i leti palica moja
pravo u njušku
da mu nos razmrska.
.......................
Umro je mesec.
Svitanje u oknu drema.
Ah, ti, noći!
Šta isprede, kao ala?
Pod cilindrom sam.
Nikoga sa mnom nema.
Sam sam ...
i parčad ogledala ...
Wednesday, July 24, 2013
Vanja Todorović
