Elementarna Nova Godina

Svaki grad na istočnoj obali zna kada Irene stiže, a i ceo svet sad to zna. Napravljene su i interaktivne mape i svi mogući preseci sa najverovatnijim odstupanjima. I nakon toga pojavljuju se izveštaji o tome kako se Irene drži, a kako ljudi iz istočnih mesta. (Nakon dugo vremena uragan ide istočnom obalom i to baš kroz vrlo naseljene predele.)
I radio i internet mediji javljaju i najavljuju moguće scenarije, i to traje već nekoliko dana. Trebalo je otići i kola parkirati u iznajmljenu garažu na nekom brdu (na određenoj nadmorskoj visini), ili ih samo ostaviti na nekom brdu. Trebalo je evakuisati se ako si kraj vode. Trebalo je otići i kupiti namirnice, posebno suve ili konzervisane, koje se mogu spremati i bez struje i bez gasa. Trebalo je kupiti i voća i povrća, i svega čega se setiš. I mleka naravno. I jogurta i džema, i riba i škampa, i lignji i hobotnica. I nešto slatko. I wc papir. I suvo meso. I kafu. I sokova. I vina. I piva. I nešto ljuto. I nešto slano za grickanje. I sladoleda. I keksa. I plazmu.
I onda sve to dovući. I kad se tako snabdeš, onda vidiš da se tvoj prostor izmenio i onda kreneš da kuvaš, i malo- pomalo eto svečanosti. I nazdravlja se, polako, i u šali se kaže da možda sutra neće ničeg ni biti iako duboko u sebi znaš da hoće. I onda tako sit sedneš da čekaš. K’o Novu Godinu da čekaš. I pogledaš vesti. I kažu: bila je tamo, a sada ide ovamo. I neko je već pregrmeo i čitaš kako im je.
Irene putuje, a kažu da je velika k’o Evropa.
Na radiju puštaju pesme o vetrovima, a njih ima tako puno!
I misliš o osiguravajućim društvima i sistemu. I logici kapitalizma tokom prirodnih nepogoda. I o Katrini, kada se uglavnom ćutalo pa su toliki stradali.
I onda je najbolje da sve isključiš i da slušaš džez.
I telefon da isključiš.
I onda, pred spavanje, treba još proveriti da li su svi uređaji za punjenje napunjeni.
Irene u Njujork stiže u 4 a.m. a u 9 a.m. će da dosegne svoj maksimum.
I ako to bude samo tropical storm kako je već najavljeno, uragan je već prošao kroz tvoju glavu.

Read more »

avantura je to

odvesti sebe i

povesti ništa

skupiti hrabrost

za imanje smisla

i doći će krdo pitanja kopljastih

i čopor jauka nemih

i jato samrtnih lica

juriće pohotno telom

i udaraće u noć, u dan

a onda

će se promoliti osmeh

i mir će sleteti kraj zbira nemira

i ugnezdiće se vera

da putovanje je imalo smisla.

Read more »

Onaj što čita moje reči izmišlja ih

Rekao je jednom sasvim smireno: U mojim očima nema dana.

A onda sam pomislila na prostor gde je živeo i čula sam: U samim predelima bilo je dovoljno neba za celu jednu sreću.

Jedno predveče, nešto pre 9. septembra one godine, u bašti se čulo: Svaka stvar postoji osim zaborava. 

Jednom je šapnuo:

Osećam da sam postojan i samom sebi prepušten. 

A onda je jedne večeri uzviknuo:  

Večeras verujem u strašnu besmrtnost: nijedan čovek nije umro u vremenu, nijedna žena, niko.

Jednom je nežno, kao da slaže kapi od vode, izgovarao slogove:  

Čujem te u upornim misaonim gitarama

Jednom se na plaži malog ostrva oglasio:

Sve se već desilo. Bezbrojni odrazi tvog lika ostaše u ogledalima od zore do časa kad sunce zalazi.  

Jednom je osmehnut odmahnuo rukom:

S puta su me skrenule druge ljubavi
I skitalačka erudicija

Jednom je zviždao pa namignuo: Moj zvižduk siromaha ući će u snove ljudi koji spavaju.

A jutrom kao da bi se molio:

Želim da zahvalim božanskom lavirintu posledica i uzroka za raznovrsnost živih bića koja sačinjavaju ovaj čudni svet.

Na ulici jednog evropskog grada, u kafanskom salonu, je rekao: jedan jedini čovek je na nepcima osetio svežinu vode, ukus plodova i mesa. 

Kraj katedrale malog primorskog mesta: Nikoga na ulici, a nije nedelja.

U jednom velikom gradu: Ni sutonom crnim strašna zver ne vlada.   

Jednom je delovalo da gleda mesec i da nešto množi, a onda je svečano izjavio:

Noćas Mesec, svetli krug, ne vlada svojim prostorom.

a jednom je ostavio ovo na listu hartije:

Razapinju me, a ja moram biti krst i čavli.
Pružaju mi pehar, a ja moram biti kukuta.
Obmanjuju me, a ja moram biti laž.
Peku me, a ja moram biti pakao.
Moram da veličam svaki trenutak vremena
        i da mu budem zahvalan.
Moja hrana su sve stvari.
Tačan zbir vasione, poniženje, radost.
Moram opravdati onoga koji mi zadaje ranu.
Moja sreća ili nesreća su beznačajni.
Ja sam pesnik.

Horhe Luis Borhes

24. avgust 1899 – 14. jun 1986.

                                                                                                                                         (Fotografija preuzeta sa: >)

Read more »

direct sum

Kada uđeš dočeka te jedan dinosaurus
sav suva kost
i ako nastaviš pravo od ulaza tu je malo krdo velikih mamuta
sve sa kožom
izlozi sa prepariranim životinjama
pa desno space shuttle
meteoriti
minerali
svet okeana
mračan i nejasan
i odeš na drugi sprat
a tamo Meksiko, centralna Amerika
ptice jednog dela sveta, ali se ne sećam kog
pa onda ljudi Afrike
a ako ideš levo onda idu životinje Azije
pa ljudi Azije
i božanstva i skulpture i figure ljudi
u ovim i onim pozama
a sve deluje da će da progovori
da se pokrene 
pa onda žabe u bojama nezamislivim
pa slike riba i neke nove tehnologije
za koje treba više vremena da razumeš o čemu je tačno reč
pa onda vidiš centar za svemir
neka rotonda
sveto kamenje i svetilišta
a svuda prodavnice suvenira
i mesta
da nešto popiješ i dođeš k sebi
a na III spratu Indijanci,
makete koliba, odeća za zimu i leto
majmuni svi postojeći,
i svi preparirani, neki su namršteni, a neki nasmejani ili
zblanuti i pomislim na one koji su ih preparirali,
i opet ptice i scene, tj. ptice a u pozadini stene
ili drveće i nebo
afrički sisari,
reptili koji su leteli, i koji kao da su kroz vatru prošli
čudna stvorenja koja su živela pod morem
kao neki delfin sa nogama
ili najveća kornjača koju sam ikada videla
ili odrasla ajkula koja je mala u odnosu na današnje
i žućkaste je boje
i tako neka fantastična stvorenja
a gomila njih visi sa plafona
a onda stižeš na IV sprat i tu su primati, opet,
jeleni, majkoisusovaštasvene, 
mamuti još veći a
onda najveći dinosaurusi sveta

i pomislim na one koji su kopali i čistili kosti

ili ih sastavljali

i samo na tom IV spratu prođeš kroz
mezozoik, kenozoik, juru
i možeš da pipneš kosti
nekih dinosaurusa
65 miliona godina stare
i možda sam nešto preskočila
i ne znam da li sam sve navela po redu
ali sve je to stalo
(pomislim na one koji su transportovali, pomerali,vukli iz Afrike, Evrope, Azije i odaklesvene)
u american museum of natural history.

Read more »

Drugari

Drugari iz džunglice su se često javljali i najčešće je zapravo zvao lav, i kada bismo prošli pored govornice u gradu, ja bih uzela slušalicu i lepo i jasno rekla da ćemo se javiti kasnije. On uopšte nije odustajao!
I rešimo da ih nakon toliko i toliko dana posetimo. I odemo u džunglicu.

Ali malo smo zalutali na putu do tamo i bilo je jasno da nas majmun Šizi zeza jer on je poznat kao zvrndov jedan i nismo se ljutili, samo smo, еtо, bez velike veze putovali duže. 

I kad smo došli, kad eto ti iznenađenja! Niko ni da te pozdravi, ni slatko da iznese, ni da pita kako si. Svi su gledali iz daljine, i lavić, i sestra od Sofi, i Šizi se pravio da nismo došli. A bili smo i došli smo, to eto, zasigurno znam.
A pokušali smo da nađemo još neke drugare koji su nas uporno pozivali, čak su se svuda javljali, i na majicama i na posteljini, i na ćebencetu, аli ja ne znam šta se tog dana zapravo odigralo, ali te druge drugare nismo našli.
I održali smo vatren govor o tome šta ima  a šta nema smisla i onda smo se vratili kući.
Šta su oni posle pričali između sebe, ni to ne znamo, kao ni to da li su uopšte pričali. Nemam pojma ni šta ćemo mi, recimo, sutra da mislimo o njima, ali smo ih snimili pa ćemo da pokušamo da nađemo to nešto što se golim okom ne vidi, kao i da vidimo gde se zapravo nalazilo posluženje.

 A danas smo se družili sa onim drugarima koji nas ne zovu stalno, ali su uvek spremni za igru i okupiće ih se gomila dok si rek'o keks.

 

Read more »

SAVAGE BEAUTY

Pred Metropolitenom gužva.
Tamo idem.
I čekam dva sata.
Na ulazu je najavljeno da se u samom muzeju čeka još tri sata i ne verujem da je istina.

Poslednji je dan izložbe.
I onda tura po muzeju. Možda nikada ne bih izabrala baš tu putanju, do sada nisam tako razgledala Met, ali jedan za drugim ili dva po dva, ljudi se kreću u redovima kroz Medieval art,umetnost Jermenije... (za tri sata, skoro stalno se krećući, prođe se kroz jako mnogo umetnosti).

Stojeći tako u redu, zaključim da bi Amerikankama prijao Beket, ako nisu čule za njega to je šteta. Beket je, naime, pisao tako da tišine nema u njegovim tekstovima.
Ljudi se jako plaše smrti, i iz tog razloga govore, ne prestaju da pričaju. Amerikanke o svemu imaju mišljenje, i svađaju se međusobno iako se ne poznanju.

Na graničnoj liniji koja je razdvajala dva tabora, stajao je jedan Kinez i ja, mislim da je umetnik, i mislio je, naslućujem, o životu umetnika. I kao u nemom plesu smo pet časova propuštali jedno drugo, ne skrnaveći ono što predstoji.

I onda piše: od ove tačke još 30 minuta.

I nakon oko 30 minuta

sva buka i priča odjednom utihnuše.

Čuo se vetar i zavijanje vukova.
I neka ogledala sa svih strana, kao ona u starim kućama gde je ventilacija loša, na koja se nahvatala patina, a u njima vidiš modele iz nekoliko uglova. Vidi se i od gore i od dole i sa strana. Model.

Odeća.
 Haljine.
Čudo!

 Crna odeća.
i crna odeća sa ljudskom kosom, ćurećim perjem.
 Crna odeća od vučije dlake.
 Bleštava odeća od ptičijih pera.

 Vanzemaljska odeća.

Odeća od cveća.

Od sićušnog perja.

Odeća sa motivima Škotske.
Odeća sa motivima Engleske u jednom uglu.
Odeća pocepana.

Odeća savršena.
I sva perfektno skrojena.

 Haljine sa cvećem bočno postavljenim unutar haljina, tako da haljine deluju u bokovima i ramenima šire.

besprekorno skrojena.


Cipele kao od lobanje i kostiju.
Cipele za oblake.

I shvatim da sve oko mene jeste prikaz dva sveta.
Zemaljskog i sveta nakon smrti.
 Solarnog i lunarnog.
Odatle i crno, i vuk, i tama.
 Zato bleštava ptičija pera.
Zato cveće, jer se ono daruje i živima i mrtvima.
Zato zelena pocepana Škotska koju Engleska siluje, a ova ne umire.

 Zato haljine sa širim bokovima i ramenima ispunjene cvećem, jer predstavljaju čin metamorfoze.

I u svemu tome otkrivam pregršt ljubavi prema životu i prema smrti, romantičarski odnos prema smrti koji se javlja kod depresivnih ljudi, ona suptilna i pomalo perverzna zaljubljenost u umiranje, metamorfozu, kada je nejasno da li si uopšte smrtan i kakve veze sve to ima.


I toliko mitova na jednom mestu, toliko haljina koje govore
 koje vrište
 i sa modela kao da te grle
ili su hladne
ali ti ne možeš da budeš ravnodušan

 I onda jedna, pocepana, iskidana
 i piše ispod 'kod Givenchy se učio mekoći'
a haljinu kao da je nosila
najplemenitija među nama
dok je trčala
dok se predavala i dok je bežala
tako isečena haljina
meko i nežno.

 I onda u jednoj piramidi prikaz projekcije holograma
 Kate Moss u haljini
koja isprva deluje teško
ali svakim pokretom ruke otkriva jedan deo tela
 i kao da je napravljena za kretanje u susret vetru
 kao da je smišljena da otkriva ceo pokret
 kao uragan koji se zamrzava
a onda se skuplja do veličine mrve
i nestaje

 I onda se rasplačem.
Od lepote.
 zbog njegovih mladih godina.
zbog snage i slabosti.
 zbog onih koji su izložbu baš tako postavili.
zbog onih koji su došli i više nisu mogli da pričaju.
zbog sestre koja je rekla 'on je
možda najinventivniji umetnik našeg doba'

Alexander McQueen.

(više o izložbi na sajtu Metropolitena)

Read more »

New York, New York

Nujork ima jako mnogo lica.

Tokom XIX vekа, Njujork se u velikoj meri trаnsformisao pod uticаjem prilivа emigrаnаtа. Veliki broj etničkih grupa živi na ovom prostoru, u kom se retko ko, upravo iz razloga šarolike mulitukulturalnosti, oseća strancem. Stvaranje ''identitetskih'' četvrti je uticalo na smanjenje traumatizma izazvanog odlaskom iz matične zemlje, gde je doseljenik mogao i dan danas može da razgovara i da se druži, viđa, razgovara ili kupuje kod svojih sunarodnika. Na taj način emigrant ima  kontakte sa svojom zemljom. ''Identitetske četvrti'', a pod time ovde podrazumevam zajednice sunarodnika, postaju mesto mogućih granica gde je moguće uspostavljanje redefinisanja međa ličnog prostora i vremena.

Pored podele grada na pet glavnih naselja postoje male četvrti u okviru njih: Little Beirut, Little Jerusalem, Little Odesa, Little West Indies, Little Poland, Little Italy and Little Albania, Little Ireland, Little Mexico, Little Britain, Little Senegal, Chinatown, Koreatown, Little Italy (Downtown), Little Dominican Republic, Little Athens, Little Egypt, New Chinatown, Little India and Little Latin America, A Little melting Pot, Little Sri Lanka. I mnogo osmeha, različitih jezika, čajnika, nargila, kolača, bombona, nakita, kafea, galerija, pijaca, grafita, ljudi sa naočarima i bez, kobasica i sveg jestivog mesa, rezanaca i konzervi, obuće, ukrasnih figura, čudnovatih plodova, crkava, sinagoga, katedrala, osmeha sa veštačkim i pravim zubima, još čudnijih čajnika, škola i vrtića, nabudženih ogrlica koje deluju pitomo, čudnih slova, čudnog rasporeda, bleštavih lustera, muzeja koje možda jednom sve obiđem, knjiga za decu na kojima ne znam šta piše a svuda je zec ili mačka, barova i visokih stolica, i menadžera u barovima, drveća, čak i u restoranima, sireva za po $ i više, kravatiranih i onih kojima to ne treba, žena sa kačketima, turbanima i divnom kosom, farmerki i majica na pruge , Mediterana na tone, marama u boji, ukrašenih zidova, plavokosih kineskinja u crvenim haljinama, sarija sa šljokicama koji deluju teško i lako u isti mah, začina, parfema, shikakaa, mehandia, šešira velikih i malih, majica sa svetlećim simbolima, 3D fotografija, čudnih cipela i sandala, ruku u molitvenom položaju, ruku koje cepaju vazduh, brkova, lepog hoda, smooth i histeričnih boja... Ceo svet u jednom gradu.

I možeš da biraš: "volj' ti Doboj, volj' ti Sarajevo."
I gde god da pođeš, opet ćeš se iznenaditi. 

Read more »

Sam svoj čitač

 Kada mudraci sa evropskog dalekog severa (Saami) žele da vide ono što se nalazi izvan vidljivog, oni udaraju u svoje  bubnjeve dok ritam i propratno bajanje ne otvore škripava vrata percepcije.
Koža koja čini membranu njihovih bubnjeva je ukrašena zagonetnim simbolima koji stvaraju simbolički krajolik. Na ovoj mentalnoj mapi nalazi se deo kosti, koji igra preko membrane onako kako šaman udara o okvir bubnja. Njegov posao se sastoji u tome da čudnu igru kosti preko ovog magičnog svemira prevede u smislene komentare prošlih događaja, sadašnjosti i budućnosti.
Primer ovog rituala koji iz stvarnog vodi u ''verovatnije'', pokazuje načine prevođenja stvarnosti, gde polaznu tačku u bilo kakvom određenju ima okvir bubnja i položaj kosti na njemu. Percepcija se menja nizom tonova koji se izgovaraju i stvaraju.


Način na koji određujemo drugost je način kako ograničavamo/ oslobađamo i sebe i svet oko nas.
Ili malo drugačije rečeno: tek sa utvrđivanjem ličnog može se misliti o prostoru drugog.
Da bi se ustanovilo odgovarajuće pravo na nešto, prvo je potrebno ustanoviti tačnu meru. Odnosno pre bilo kakvog delovanja treba spoznati veličinu onoga čime se treba baviti.

I zato kažem: 

Nije loše biti svoj. Uopšte nije.

Tada nikada ne diraš drveće

i ne urezuješ ništa na kori

i pitaš pitanja razna

i ćutiš kada slušaš Baha

i voliš svoj mir i svoj nemir

praviš nakit tek onako

ponekad iznenada zaplešeš

ili potrčiš

izmišljaš redove svega 

što čitaš, kako je već to

jednom Borhes kazao

i smeješ se oblacima

i sa drugima

i sebi

A nekeda vidiš i gde je blago na nebu ili ono blago koje putuje nebom

maštajući o pustinji.

 

Read more »

Praznici

Ne tako davno mesec bio paučinast. Svetao a oblaci se tako nekako razredili da nisam u trenutku znala da li je to krvotok meseca, al' opet, nije do sad pokazivao zapaljenje vena ili neku bolest. I onda zaključim da i oblaci kada prođu nebom, ostave za sobom neku prašinu. A to liči na paučinu, kad ti kažem. Samo se o tome ne priča mnogo i ne slavi se, što je opet, malo čudno.

Ne tako davno bio jedan Šopenhauer koji je svirao u um! U um!
I voleo Vede, Budizam, mačke. Nije voleo Hegela, žene, pse.
I kad smo se družili, pokušavala sam da ga ubedim da ne bude toliki pesimista kada su žene u pitanju,
a on je mene ubeđivao da ne treba toliko da se vezujem za Platona (nemam pojma kako je to zaključio), i ako već razmišljam o prolaznosti da nije dovoljno to što čitam Heraklita već i Kanta treba. Pomnije! (Nije nam odnos bio toliko ambivalentan, kako se može pomisliti)... Zadnji put smo se sreli u Gradskoj biblioteci gde sam ga ostavila u društvu Froma, kada je najavio: ''Ono o čemu ćemo debatovati jeste svet kao volja i predstava'', i odmah je dodao '' zapravo, reč je samo o jednoj misli.'' Dakle, nadugačko objašnjenje je sledilo, a ja sam se setila da je to dan kada se stvari čudno izdužuju i dvaput dužim, nego obično, koracima sam izašla iz hola.

Ne tako davno praznovao se, prema slovenskoj mitologiji (plemena trećeg migracionog talasa), dan kratkih pozdrava, a danas na isti datum je sasvim u redu da se svima koje znaš na kratko javiš i spustiš slušalicu. Inače, tajno se priča po zemlji, da je ranije zevanje bilo znak pozdravljanja, (najkraći oblik!) i da iz tog razloga nesvesno zevnemo odmah nakon što neko prvi zevne. Šteta što se ne praznuje bar jedan dan pozdravnog zevanja.

Ne tako davno slavio se i dan vetrova (15. jun) i tom prilikom su se mnogi žalili da im je čelo mokro jer se šiške nisu pomerale a vetrovi su pirovali kako slavljenicima već dolikuje. A već je postalo uobičajeno da se svima na ovaj dan poželi da trče kao vetar (mislim da bi Virilio na ovom mestu značajno kašljucnuo).

Ne tako davno sam bila u oblacima i mislila kakva bi sreća bila putovati u prozirnom avionu. Ali takvom da, po želji, ne vidiš ni onog pored sebe, ukoliko, recimo naklapa pa ne možeš ni da se nagledaš oblaka ako ih jako voliš. I predlažem da taj dan nema ime, već da bude svakodnevan.

I ne baš tako davno, već evo, koliko danas odem na krov i vidim jedno ostrvo, koje u mraku sija, a aviona kao svitaca ima. Po danu oblaka malo a aviona i helikoptera, tada, ima kao i ptica.
Pored signalnih odašiljača obično sednem i emitujem radost. I onda slušam kako to bruji


sreća, ples, bajka,
sloboda, igra, pesma.

Vićaaa

Onda se spustim sa tog veselog krova i igramo se najozbiljnije i iz petnih žila radosno, dok nas snaga drži, jer tetkica mora da bude vrlo ozbiljan drug u igri. I mislim da treba da postoji dan tetkica i sestrića kada bi bilo zgodno da ih se odvede pored okeana ili mora, gde će u pesku da prave gradove i neka čuda i da ih rasturaju nogama vrišteći od sreće. Ili da samo spavaju i da ih u snu drugi hrane. I tako taj jedan dan. A onda ide sledeći praznik.

Read more »

Magarac Maga

Magarac Maga,
s ostrva Paga,
nestao bez traga.

Pitaju se ljudi
gde je Maga ludi
ko će nas da budi?

Maga nema mira
stalno se ludira
hoće da studira.

Zato Mage nema,
možda ispit sprema
ili negde drema.


Branko Petrović

(Ja nemam pojma kako je ovaj Branko
čuo za veseli slučaj jer u
stvarnom životu reč je o Tetkici, a ja nikako ne bih
da ljudi žive u neznanju.)

Read more »